Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Интервју, Бранислав Лечић: Срби су велики народ због Косовског завјета, Југославија под Титом била је нека врста дрогираности!

Глумац и некадашњи министар културе Бранислав Лечић у ексклузивном интервјуу за МОНДО говори о томе како је развод родитеља утицао на то чиме ће се бавити, какве је све непријатности доживљавао због улоге Црног у “Сивом дому” и Бајазита у “Боју на Косову”, али и о отвореним претњама, демократији као “механизму запада за окупацију других народа”, и последњем разговору са Зораном Ђинђићем – 32 сата пре него што ће бити убијен.

Мало је глумаца којима је каријера почела тако силовито као што је вама. На велика врата ушли сте са филмом “Специјално васпитање”. Јесте ли били свесни огромног успеха који сте направили тада?

Нисам био свестан у смислу ефекта шта ће то да изазове, али оно што је родило највећу снагу неке моје појаве, то је нека одлучност и жеља да се пројектује нека моја унутрашња температура и неко моје унутрашње интересовање. Касно сам се ја сетио глуме. Када су се моји родитељи развели, моје жеље о томе шта бих волео да радим су се промениле. Ја сам иначе желео да студирам филозофију. То сам још од седмог разреда желео. У то време сам читао чисту филозофију и било је необично да неко у тим годинама чита такве књиге. Питали су се ‘Шта је овом малом?’. Читао сам тада и филозофске, али и религијске и духовне књиге. Био сам одличан ђак и желео сам да идем у гимназију и да после студирам филозофију. Али када су ми се родитељи развели, победио је егзистенцијални принцип. Моја мајка је кројачица и када су се они развели, отац нам и није баш нешто помагао. Остао сам са мајком и требало је кренути даље. Мој резон је постао практичан – што пре је требало дочепати се неке егзистенције која би помогла и мајци и мојој будућности. Е, онда сам уместо у гимназију отишао у техничку школу. Завршио машинско-техничку школу. Математика, нацртна геометрија, то су били моји предмети. Одељење скроз мушко. Пракса се огледала у томе да се радило за стругом, глодалицом…

Да ли сте тада мислили да ће то бити ваше занимање или сте и тада знали да припадате негде другде?

Док сам то радио било ми је занимљиво. Ја сам радознао човек и то сам наследио од мајке, а делимично и од оца. Волео сам да сазнам како се вари, како се леми, како се од нечега ствара нешто. Моја мајка је као кројачица била много вешта и скоро да није морала да узима мере, довољно јој је било да види особу. Док је то интересовање трајало, мени је било супер, али када је требало да се определим за сталну професију, онда су се судариле ствари у мени. У једном тренутку сам се упитао – шта ја то хоћу? И решио сам да пробам да упишем глуму. Било је то на пар месеци пред пријемни. Отишао сам у Београд код тетке, пошто је моја мајка желела да студирам. Успели смо да добијемо неку радничку стипендију. Крио сам од мајке да идем да полажем глуму и уопште, да се спремам за тај пријемни.

Крили сте јер нисте хтели да је разочарате?

Не. Глумци су били поштовани тада јер није било много академија, а ни много ТВ центара. ФДУ је био на гласу. У то време си скоро имао загарантован посао чим би уписао академију. После се то променило. Настала је хиперпродукција, потом хиперпотражња. Али таленат увек нађе свој свој пут. Тако да када су ме примили на Академији, моја мајка је то прихватила врло лепо. Заротирао се цео мој живот и ништа више није било исто.

Када се појављује филм “Специјално васпитање”, играте у једну од најзапаженијих улога. У то време Југославија је тржиште од 20 и нешто милиона људи. Како сте подносили тај терет популарности? Ви сте ипак у то време млад човек који долази из већег у мањи град, одједном толики успех.

Постојао је неки правилник да у прве две године не можеш да радиш , то јест да снимаш осим ако не добијеш специјалну дозволу. Када су те две године прошле онда је све кренуло онако како сте рекли. Почев од првих представа па до првих филмова. Сећам се да је Горан Марковић организовао јавну пројекцију за глумце после неког периода рада на филму. И ја сам тад већ снимио неке своје кадрове. Пројекција је била сећам се у Учитељском насељу, према Новом гробљу. Нашао сам адресу, пронашао зграду и са улице видим себе на екрану у току те пројекције. То је било у некој месној заједници. И не смем да уђем. Шокиран сам био што видим себе на екрану. То су парадокси – хоћете да се бавите тим послом а осећате стид. И дан данас не волим да себе гледам. То што сам постајао јавна личност и све оно што то прати је за мене било некако успут. Није то нешто што сам ја желео али сам примећивао. Мени је то било нешто што се подразумева. Много ми је важније било да озбиљно радим на улози. Волео сам да проживим то што играм.

То што кажете да сте имали својеврсни отклон од популарности не значи ништа ако знамо како околина уме да наметне одређене ствари. Овде публика има тенденцију да глумца поситивећује са ликом који игра. Да ли је било некад непријатних ситуација?

Када постанете јавна личност поготову као глумац то подразумева да вас публика препознаје преко улога. Ако сте аутентично урадили улогу публика се веже и онда вас тако види. Али ја сам волео да у свакој улози будем нов и различит. Једном ми се десило да сам изашао са две пријатељице да би у једном тренутку видео неко комешање у мраку. Била је то нека екипа која је пресретала људе. Кренули су ка нама. Таква је ситуација била да немаш где да побегнеш. Решио сам да идемо право. Рекао сам пријатељицама да не брину. Само сам чекао да дођемо до неког светла како бих могао да им видим лица. И чим сам успео да их видим гађао сам реченицом у главу онога за кога сам мислио да је главни. Рекао сам му – шта радиш бре, шта ти је? Шта се мувате ту ноћу по шумама и горама. Јесте ли ви нормални?! Имам госте из иностранства и хоћу да им представим овај град како треба.

Настао је мук. И кад ме је човек препознао онда је као у неком филму тог свог мањег ортака ударио по глави и рекао му – Кренуо си на Црног, јеси ли ти нормалан! Црни све што ти треба ми смо овде. Када смо изашли касније из ресторана они су нас дочекали и лепо испратили. Било је ситуација када сам радио филм Бој на Косову па једна жена, која има два факултета, на једном пријему неће да се поздрави са мном. И онда сазнам да је то зато јер сам играо Бајазита. Ето видите џаба образовање, не вреди интелигенција – идентификација је чудо. Она мисли да сам ја Бајазит а не глумац који га игра.

Добро је да сте поменули тај филм, јер се он бави митом о косовском боју. Гледајући у војном смислу то је био пораз. И сви мислимо да знамо шта се тамо десило, иако нико од нас није био тамо. Колико нас је коштао тај наш косовски мит?

Био сам у Лондону када ме Шотра позвао. Усавршавао сам енглески. Послао ми је текст и почео сам да га учим улогу. Поред мене је био један Турчин, студент историје и ја сам са нијим причао отоме шта треба да играм. Он је био одушевљен. Због мене наручио да му пошаљу списе из Истанбула из неких архива у вези тог догађаја. И онда смо нас двојица то погледали и видео сам да Турци то не третирају ни као победу ни као пораз.

Него?

Они на то гледају да је том битком заустављен њихов продор на запад. Тек после 70 година они долазе. Текст Љубомира Симовића по коме је рађен сценарио за филм шаље јаке поруке кроз све оно што говоре Бајазит, Мурат и остали. Косовски бој је завет а не мит. То објашњава духовну вредност вашег егзистецијалног боравка у овом народу. И не може се третирати као прошлост по принципу ето то је нешто што је било… Како да се одрекнем моје суштине?

Али ви знате колико је наш народ склон да, учећи половично о том Косовском боју, третира вековима Вука Бранковића као издајника.

Није био издајник.

Није, наравно. А онда Марка Краљевића, који је био турски вазал и борио се на страни Турака, барем због епских песама третира као хероја.

То је поједностављење. То је склоност да се у архетипским сликама пројектује мит, да се пројектује култура.

Као да нам је било лакше да тако прихватимо – величамо Обилића и Лазара, а Бранковића, јер се повукао, сводимо на издајника.

Да та типологија је питка, некако се тражи алиби. То је саставни део перцепције једног народа који је свашта прошао. Срби нису богзна колико велики народ али су велики по свом историјском коду, путу и завету. Ретко који народ има завет у коме се, сетимо се Растка Немањића, неко одриче престола да би се посветио Богу. Е то је стварно запис. То је путоказ. Онда имате кнеза Лазара који се одрекао земаљског царства зарад небеског. То су ствари које остављају дубоке печате у васпитање и у духовни запис нараштаја коији долазе. И онда је тражена та једноставност слике да би она била питка.

У реду је филм. Али људи, то јест већина људи, сматрају да је Бранковић заиста издајник. Ево сада, да урадимо анкету на улици уверили бисте се у то.

Бранковић је жртвован због те типологије да би се нашао алиби и да би се нашла могућност за поновно стицање енергије.

Када смо код те енергије, деведесетих своје име стављате у службу нечег већег, неке нове енергије у политичком смислу. Плишана револуција, говор на Теразијској чесми, сећамо се свега тога. Како сте донели ту одлуку? За то је требало храбрости ако узмемо у обзир које су могле бити последице.

Глума ми није била циљ. Када вам је глума циљ као занат онда жлите да останете у тим оквирима. Моја потреба за демократијом је снажна. Демократија у најгорим системима омогућава најбољу околност. Знамо да нема савршеног система али демократија омогућава да се чујемо.

Да ли сте имали страх тада с обзиром у ком систему смо живели?

Добијао сам врло опасне поруке. Људи су ми то преносили. Али мене никад није био страх. Циљ је био да се ја повучем. АЛи страх није излаз. Страх је одузимање капацитета живота. То је нешто што учим и своју децу. Ја не могу да кажем да сам увек у праву. Нисам увек правио потезе, правио са многе грешке. Треба тежити идеалу демократије. Оно што такође знамо да је демократија од стране запада употребљена као механизам за окупацију других народа. И то уобличено у пријемчиву превару на коју пристајеш не би ли постао роб и не би ли постао место за цепкање свих ресурса тебе и твоје државе.

Да ли је спознаја наша национална та да једноставно морамо баш да се полупамо до краја да бисмо сазнали или треба да живимо у илузији која није реална? Ја сам увек за то да се сретнемо са истином. Колико год да боли. Истина је увек тачка из које поново можеш да родиш снагу. А лаж је нешто што те успављује и дрогира и на крају си потрошен.

Многи баш и наводе да је та Југославија под Титом била нека врста “дрогираности”, а да је наплата стигла када нам се земља распала онако како се распала. Кажу људи да су могли да наслуте шта ће нам се десити. А опет, то је можда накнадна памет.

Заблуда је да су људи знали шта нам следи. Нико нема ту врсту памети и проницљивости. Нико не зна све, па чак ни они који вуку конце. То је сложена ствар. Друго ту постоји удео који стално заменарујемо – Божји утицај. Ја сам човек који верује. Додуше не верујем у Бога са белом брадом. Верујем у непрекидни процес учења који има своје законе и енергију. Чини се да је човек у истој клопци али је тренунутак спознаје драгоцен. Да Христа нису убили не би могао да васкрсне.

Потребна је такође спознаја у смислу да се види ко је шта радио и због чега. Да се види како се десило да имамо Југославију? Коме смо то веровали? Које су праве намере комунизма, шта је иза тога? Треба да видимо због чега је нестао национални осећај. Због чега је српство било проблем, због чега је некоме дозвољено да буде националиста а некоме није. Због чега се административне границе у комунизму признају а не призна се наша граница па нам се узима Косово? Зашто српске жртве нису подједнако вреднована као кад Срби направе неки злочин?

Наш народ је доста склон да ради против себе. Ако погледамо новију историју, није толико далеко тај 12. март 2003. када је убијен премијер Зоран Ђинђић. Убили су га одавде, људи из овог народа су то учинили. Ви сте били члан његовог кабинета. Ђинђић је заустављен метком из овог народа. На трагу тога – све смо открили и ко је пуцао и чиме је пуцао, али се зато годинама бавимо политичком позадином убиства. И никако да до тога дођемо. Да ли је то могуће? Пустили смо га да буде жртвован али сад не можемо да откријемо ко политички стоји иза тога.

Мислим и да нећемо открити политичку позадину зато што је велика илузија да ми можемо овде да сами спроводимо политику. То је јако добар знак уколико си тога свестан. Ми треба да тежимо да будемо самостални, суверени, независни. Али то је озбиљан слалом. Појава Ђинђића је важна. То је порука. И рећи ћу вам нешто што можда не очекујете, али то је мој утисак – Зоран као да је знао да ће бити жртвован. Ја такав утисак имам. Видео сам га 32 сата пре него што је убијен. Када смо се растајали и то баш на месту где ће касније бити убијен – он са једном ногом напољу, другом у ауту, са штаком… ја га питам када ћемо се видети да завршимо посао који смо имали. Он ћути и гледа ме. У једном тренутку се осмехне и каже – једнога дана. Ја одлазим у кола, затварам врата, почињем да бесним. Ударам по седишту, возач ме гледа у паници, не зна шта се дешава. Ја бесним и псујем јер сам осетио емоцију. Он се опраштао. Зашто се Зоран Ђинђић опростио? Као да је пристао. То је мене запањило.

Извор: (МОНДО/Петар Латиновић)

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ПРЕДСТАВНИЦИ ПЕНЗИОНЕРА: Нећемо повећање чланарине, Савез пензионера је и даље филијала ДПС-а!

“КАМИОНЏИЈСКА БАЈКА” У ЧИКАГУ: Представа о српској дијаспори, како добити зелену карту и како са пута скренути на ауто-пут!

У ЧЕТВРТАК КОНАЧНА ОДЛУКА: Знаће се ко је Србији пријатељ, непријатељ или партнер!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

broz2

ЗАШТО СЕ СВЕ ОВО СРБИМА ДЕШАВА: Долази Јованка да опали Титу шамарчину!

moskvaigor

МОСКВА: Приказан филм Игора Дамјановића “Крај неоколонијализма – Централноафричка Република”!

spajic-3

ПОНИЖАВАЈУЋЕ: ПЕС се договара са Хрватском око Јасеновца, за Сребреницу нијесу звали Београд!

nenad-jezdic-knjiga-o-milutinu

ШТА НАМ РАДЕ АЛБАНЦИ, ПОСЛИЈЕ ПАТРИЈАРХА, УЛАЗАК НА КИМ ЗАБРАЊЕН И НЕНАДУ ЈЕЗДИЋУ: Требало да гостује са представом “Књига о Милутину”, екипа “Звездара театра” враћена са границе са Косметом!

katnić

ОДЛУКА: Катнић у притвору још два мјесеца!