Др Александар Стаматовић, историчар, редовни професор Универзитета у Источном Сарајеву, у опсежном интервјуу за ИН4С приближио нам је догађаје из прошлости, уз свеобухватан осврт на друштвено-политичку збиљу у постизбрној Црној Гори.

-Данас је 13.јул, дан устанка народа Црне Горе. Већ седам и по деценија на снази је историографски и популистички миље, да је то био устанак комуниста, не само за ослобођење од окупатора, него и за сјутрашње боље и праведније друштво оличено у комунизму, да су устаници били партизани, и да је њиме покренут процес повратка црногорске државности, отете 1918.године од окупаторске Србије и Срба. Како то коментаришете?

Коментаришем да ништа од тога није тачно. Устанак је био општенародни. Народ се није дигао на позив комунистичке партије. Устаници нијесу били партизани. Нелогично је тумачити тај устанак као почетак борбе за обнову црногорске државности, када је на Цетињу непуна 24 часа раније проглашена обнова црногорске државе. Даљим током догађаја, комунисти су покушали да устанак усмјере у правцу интереса своје партије и освајања власти, што је наишло на отпор значајног дијела становништва, које ће се од краја 1941.године почети масовно опредјељивати за четнички покрет.

-Претходних дана било је много коментара у вези са свечаношћу одржаном у петак вече поводом дана устанка. Какви су ваши утисци?

Моји утисци су такви, да су многобројна очекивања декомунизације црногорског друштва послије 30.августа изневјерена. И даље се могао видјети углавном један те исти идеолошки миље и матрица, виђен деценијама уназад. Официјална историографија бившег режима, који је опет произашао из тоталитарног комунистичког режима 1990.године није се ни за јоту промијенила. То исто важи за тумачење ових догађаја у ширем јавном и медијском спектру. Општи контекст нашег друштва и прослава важних јубилеја оваквог типа, не може више бити препознатљив у виду партизанске попијевке: „Ој, ђевојко другарице, оплети ми рукавице“…..

-Нарочито је бројне коментаре изазвало присуство митрополита црногорско-приморског Јоаникија тој свечаности. Опште је позната чињеница да већ деценијама на свечаностима оваквог типа нијесу забиљежена присуства црногорских митрополита. Како то коментаришете?

Свјестан сам да ће мој коментар изазвати различите опаске. Мишљења сам да је митрополит Јоаникије направио грубу грешку у процјени да ли уопште ићи на свечаност оваквог типа, при том узимајући у обзир да се од 30.августа врло мало тога мијења у идентитету црногорског друштва, да се практично из мјесеца у мјесец повећава конзервација претходног режима. Прослава се углавном базирала на величању исте оне идеологије која је побила 120 свештеника и монаха са територије Црне Горе, па и самог имењака садашњег митрополита а ондашњег митрополита. Базирала се на идеологији која је изродила милитантни атеизам и богобораштво, иза које је остала духовна пустош по цркву и вјеру.Сматрам скандалозним, да на тој прослави ни један пут није поменут истински херој и претеча 13.јула принц Михаило Петровић-Његош, који је одбио краљевску круну и концепт црногорске државе на рушевинама српске и југословенске државне идеје. За очекивати је такође било, да се од 30.августа покрене иницијатива за подизање споменика овом човјеку, а има га „ређина Елена“ у Подгорици. Тиме би била исправљена једна велика историјска неправда. Присуство митрополита овој свечаности, само је допринијело легализацији ове деценијске идеологије, која је упропастила Црну Гору. Тако су њени представници у широком спектру присуства „власти“ и „опозиције“ могли рећи:“Ето ништа се не мијења, само је још и црква уз нас“. Не прихватам логику објашњења о довођењу пред свршен чин, теорију о наивности и сл.

-Гдје видите историјске паралеле 13.јула и 30.августа?

Оне су потпуне. 30.август је био нови 13.јул. Народ је устао, овог пута са оловком у руци, против једног режима, који је хтио да наметне нови идентитет Црној Гори, баш као и Дрљевић и његови сљедбеници. Италијанска окупација је представљена као ослобођење од српске окупације, а улазак у сверу Новог европског поретка којег су креирале Њемачка и Италија, као спречавање продора утицаја Русије. Овог пута имали смо НАТО који нас ослобађа од Србије и Русије. Насрнуло се и на општи концепт идентитета наше цркве.

-Да ли су наде 13 .јула убрзо изневјерене, и да ли као историчар видите и ту подударност са надама 30. августа?

Мислим да ту има озбиљне логике у разматрању.Комунисти су убрзо изневјерили наде 13. јула. Хтјели су да створе своју партијску војску, а борба против окупатора да им послужи за учвршћивање идеолошке власти без воље народа исказане на изборима или референдуму. Наде 30.августа су значајно изневјерене. Темељни уговор још није потписан. Све више се иде до оне гротеске о Ђекни, која још није умрла, а кад ће не зна се. Народ који нико није питао хоће ли у НАТО, жели ли да призна Косово за државу, жели ли да црногорски официр иде на прославу Олује, да му се прекроји историја, отме застава, уведе химна и много тога још, и даље нико ништа не пита. Тај народ изнио је нови 13. јул са оловком у руци.

-Шта онда очекујете? Како даље? Може ли бити неког новог 13. јула, такође са оловкама у рукама?

Народ 30. августа није гласао за ово што сада имамо. Бићу врло конкретан, јер је овај интервју посвећен 13. јулу. Очекујем сљедеће године са неком новом владом сасвим другу конотацију прославе 13. јула. Да се помену и имена оних који нијесу били комунисти у том устанку. Да се каже да је народ Црне Горе устао против раздвајања од Србије и стварања марионетске државе, какву и сада суштински имамо, да је устао против преименовања српског језика у „народни језик“, против црногорско-италијанског рјечника, против оних који су нијемо гледали погроме свог народа у Метохији и НДХ. Да се помене име принца Михаила Петровића и подигне му се споменик. Да не гледамо старе извођаче историјских радова бившег режима. Да се погледа историјској истини у очи, и да се каже да је то био устанак православног становништва Црне Горе, а да су тзв.мањине сем ријетких изузетака искористиле присуство окупатора да би се обрачунале са православцима, и да нијесу учествовале у устанку. Да је био логор у Плаву за православце управо у доба 13. јула. Све ово наравно без претензије да се њихови потомци у савременој Црној Гори сматрају одговорним због тога. Због тога и изгледа гротескно присуство представника остале двије конфесије на прослави, јер те конфесије немају право да баштине 13. јул, иако им то наравно нико не може забранити. Људима је доста свега и оваквог деценијског прања мозга. Даље се не може. На раскршћу смо, или да убрзано клизимо према повратку онога што је срушено 30. августа, или идемо ка даљем извођењу на чистину тековина 13. јула и 30. августа.