-Фотофиниш би одлучио ко је како утицао на пропаст – да ли пад новинарства на структуру гостију и амбијент у кафанама или су прво затворене кафане, па новинарима тако ускраћена дружења”, сматра Јакшић. „Нема новинарства без контакта. То је опасна професија по породични живот, то је опште место. А у време кад сам ја почињао вражило је правило да ако хоћете да се бавите новинарством потребно је да испунити четири услова: доста алкохола, доста дувана, куцање са два прста и барем један разведен брак.”
Данас коментатор неколико медија, Бошко Јакшић одговара на питања о томе да ли има истине у причама да дописници пишу два извештаја – један за службу, други за јавност, како се одлазило на брифинге у Министарство спољних послова, зашто је важно имати дописнике, ако је све светске медије могуће пратити на интернету.
-Важно је зато што вам на једна начин ствари објашњава човек који је овде поникао, разуме догађаје и има навике овог друштва, од неког ко је Скандинавац, који ствари гледа кроз своју оптику…Сигруно су ме проверавали, али нисам био позиван на разговоре у Министарству спољних послова, на које јесу позиване колеге, не зам зашто ја нисам. Не бих волео да сам ишао на такве разговоре. Нити да ми се тако неко ушуњава у главу.
Бивши в.д. главног уредника Политике за „Бермудски троугао” говори и о свом односу са Драганом Хаџи Антићем, протестном писму које му је упутио тек пред 5. октобар 2000, како је на његове ставове утицала Латинка Перовић, повремени гост његове куће у детињству, и зашто се политички ангажовао.
-Не могу да се жалим ни данас. Жао ми је што нема више људи као што сам ја и који су млађи него што сам ја, да могу слободно да пишу. А онда улазите у јавну утакмицу. Не говорим о доносачима вести, него о онима који коментаришу вести. У утакмицу улазите аргументима.
С дугогодишњим дописником Политике, који је као извештач сведочио бројним историјским догађајима двадесетог века, разговарамо и о томе како га је устанак Турака на Кипру спасио суспензије на послу, зашто је у Јерусалиму осетио потребу да се прекрсти иако никада није био верник, које га је од блискоисточних жаришта са којих је извештавао прославило и како је успостављан и данас јединствен светски модел владавине у Ирану током исламске револуције.
-У новинарству треба некада имати среће. Кад су почеле демонстрације у Ирану, то је било ван наших дописничких центра, написао сам два три текста о томе. По нашим склоностима, одмах сам проглашен за експерта за Иран и тако сам отишао. А онда сам научио велику лекцију. Колеге које са тамо срео су се већ биле прочитале по десет књига о Ирану и знали га у прсте, ја сам се шлеповао уз њих да бих нешто научио и учио сам успут. Тако сам научио да одлазак негде подразумева припрему. После ми више није било жао да дам сто-двеста долара да купујем књиге о разним земљама.
Извор: ртс
