Пише: Илија Петровић
Из вести коју је агенција Бета објавила 21. фебруара 2015. године, под насловом Ако руска чизма загази у Пољску, изућемо је, могло се сазнати да је Лех Валенса (1943), председник Пољске од децембра 1990. до децембра 1995. године, укључујући се ваљда у војне и политичке расправе о неким тадашњим (не)приликама у Украјини, у изјави за пољску телевизијску станицу ТВН24 оценио “да је Русија унапред поражена зато што прибегава политици какву је Европа напустила средином прошлога века”. Валенсино умовање полази од става да “Европа не жели рат нуклеарним оружјем, не жели да ратује”, док су Руси “заостали у том свом старом стилу”. И онда, да би Русију “поставио на своје место”, Валенса сасвим озбиљно закључује: “Ако би руска чизма незвана загазила на пољско тло, одмах тражим најбоље оружје и пуцам. Ако би Путин хтео да руска чизма нагази на пољску земљу, поражен је, чизме ћемо му скинути”.
Валенсине медитације одраз су неизмерне пољске мржње према свему што је руско (и православно), те може бити корисно да се, уз писање о ововременом сукобу у Украјини, укаже и на пољски однос према Србима и србском православљу.
Римокатолици
Пољаци јесу словенски народ, од старине србско племе, али су пре тога римокатолици.
Злочини у Буни
Уверљиво сведочанство о пољском учешћу у маџарској револуцији, а против србске Буне 1848/49. године, оставио је Милош С. Милојевић (1840-1897), књижевник, политички радник и историчар изворне србске школе:
“Ми би њихових… недела тисућима могли набројити, као и законо прописаним правилама потврдити по којима се имају уништити све народности живеће у тако званој Маџарској, и по којима морају изгубити језик, вјеру народност и т. д. па се прелити у Маџаре… Ми нећемо овде наводити утамањених преко 100.000 душа Срба за време двогодишње борбе Маџара и вечне им браће и сајузника, а у то време небраће и крвника србских, Пољака, који… учинише јаде и покоре у земљама нашег народа. Ми нећемо напомињати павших неколико тисућа, ако не и десетине тисући, Срба из данашње кнежевине, који помагаше браћи својој у Аустрији. Нећемо спомињати 87.000 павших наших рођених граничара за аустријску и маџарску корист, а противу последњих. Нећемо спомињати ни 46. цркви и монастира у Бачкој и новосадској епискупији, 57. у темишварској, 11. у вршачкој и 1 у будимској епискупији, свега дакле 115. које цркви, а које манастира, што славни Маџари, са својом браћом, а нашом тада по раду небраћом… Пољацима разорише и утаманише, за време двогодишње борбе Срба са овима. Тако исто нећемо наводити ни зверска и богомрска дела маџарска учињена за време двогодишње борбе Срба са овима као: набијање живих људи и жена на коља; сечење и набијање на плотове ограда школских глава српских учитеља и невине дечице српских ђака; сечење дувана на челима заробљеника; натрпавање сламе, смоле, сена и т. д. у чакшире рањених Срба, из кнежевине, па запаливање ових справа и т. д. на живим и рањеним људима; обезчашћивања, харања, палење грађана, завода и т. д. и светих храмова и олтара… парања живих теретних (трудних) жена и вађења из ових живе деце…”
Наоружавање
Почетком деведесетих година 20. века, током рата против Републике Србске Крајине, и из Пољске је стизало оружје у Хрватску. Само у једном наврату испоручено је 16.500 “калашњикова” и девет милиона метака, у вредности 12,5 милиона долара.
Највећи део хрватског оружја био је руског порекла а набављано је, углавном, у земљама бившег источног блока, преко компанија регистрованих у Немачкој. Највећи снабдевачи били су Маџарска, бивша Чехословачка и Пољска. Временом, Маџарска и Чехословачка све више су се повлачиле из такве трговине, те је највећи део “посла” преузела Пољска. Радило се, како је крајем 1992. године објавила једна немачка телевизијска станица, о приватним фирмама у Пољској, са којима ступају у контакт трговци из Немачке. На тржишту Пољске могло се, према тим вестима, набавити шта се год желело, а Хрватска је за те потребе била спремна да уложи преко милијарду долара. Документација која је пратила испоручивано оружја углавном је гласила на непостојеће купце у Грч-кој, на Кипру и Малти (Дневник Нови Сад, број 16617, 1. фебруар 1993).
Лех Валенса хоће рат
Парламентарна скупштина Европске конференције за безбедност и сарадњу (КЕБС), на свом заседању одржаном 5. јула 1992. године у Будимпешти, у делу завршног документа посвећеног Југославији, главним кривцима за све што се дешавало у Босни и Херцеговини прогласила је Србију и бившу Југословенску народну армију, али је дала и “рецепт” за даље деловање такозване међународне заједнице: пружена је пуна подршка санкцијама Савета безбедности УН, уз сугестију да се предузму и друге мере уколико санкције не доведу до резултата; није речено каквих резултата, али су се имале на уму мере које је Лех Валенса наговестио неколико дана раније: војну интервенцију.
Папа воли крсташке ратове
Средином августа 1992. године, римски Еспресо коментарисао је позив који је папа Јован Павле Други (у свету Карол Јозеф Војтила, 1920-1978-2005, Пољак, римокатолички светитељ од 2014), преко кардинала Анђела Рафаела Содана (1927), упутио Западноевропској унији и Северноатлантском савезу (НАТО) да својим трупама поведу крсташки рат против Срба. У тексту под насловом “Против српских неверника”, истиче се најпре да Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској, пошто обе ове државе и нације сматра бедемом католичанства у борби са православљем. Део тог коментара, занемарујући намерну или случајну грешку о Србији као зараћеној страни, преносимо и овде:
“У оружаном конфликту између Хрватске и Србије, папа је такође заузео став да се Хрватска бори за свету ствар независности (као и Пољска) и Света Столица је, информишући о овом сукобу, уважавала изворе само једне стране, католичке хрватске… Српска сведочења о злочинима нису за Ватикан била ни пријатељски нити поуздани извори… Ватикан већ више од годину дана води кампању, у којој настоји да усмери западне земље у војну акцију против ‘српског експанзионизма’. При томе, папин теоретичар, министар иностраних послова Ватикана Жан Луј Туран, додељује Хрватима паћеничку улогу Авеља, кога треба заштитити од српског брата Каина. Шта више, папа наглашава у хрватству предводничку улогу католичанства и при том јасно ставља до знања да му ислам у Босни не смета, већ само православље” (Дневник Нови Сад, број 16455, 20. август 1992). Угледни римски лист Кориере дела сера написао је тада да је Џорџ Буш Старији (1924), амерички председник од 1989. до 1993. године, пристанак за своје офанзивне акције на Балкану добио од папе Војтиле, самим тим што је “пољски папа проценио да Хрватска завређује један рат”.
Има ли се у виду такво деловање водећих ватиканских институција, с разлогом је митрополит загребачко-љубљански г. Јован (Павловић, 1936-1982-2014), још јула 1992. године, у интервјуу италијанском листу Ил ђорнале, указао на погубну политику “једног конзервативног и националистички оријентисаног папе”. О последицама такве политике говорио је и митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић, 1938-2020), који је у емисији “Гост Танјуга” рекао да је папа Војтила “уназадио екуменизам и зауставио процес зближавања католичке и православне цркве”.
Па се са сигурношћу може рећи да је тадашња америчка администрација Џорџа Буша Старијег (чији се председнички мандат управо окончавао), преко свог државног секретара Лоренса Иглбергера, и Ватикан, чији је врховни шеф био папа Војтила из Пољске, преко државног секретара Анђела Содана, журила да заокружи своје “дипломатске” мисије и усмери их једним јединим колосеком; у којем би их правцу то могло одвести, али не само њих, ни једни ни други нису казивали (Дневник Нови Сад, број 16584, 30. децембар 1292).
Што ће Србима људска права
У бризи како да допринесе изгону, кажњавању, демонизовању, блокади, и осталом, нашао се и Тадеуш Мазовјецки (1927-2013), од 1989. до 1990. године председник владе Пољск, а касније специјални изасланик Комисије Уједињених нација за права човека, задужен за људска права на подручју бивше Југославије. Неколико појединости из првог његовог извештаја о људским правима, боље рећи: о кршењу људских права, објављено је у варшавском дневном листу Газета виборча. Најпре, због тога што му је дат кратак рок, он каже да је приказао само ситуацију у Босни и Херцеговини, а да ће остала југословенска подручја посетити касније. Ово друго можда је и желео, али прво му није ни било истина јер и сам каже да му није било дозвољено да посети средњу Босну под муслиманском контролом.
Како се из извештаја види, он се бавио људским правима и у крајевима у којима није био (или је, можда, био, али није желео да саопшти оно што његовим налогодавцима није одговарало), што значи да му истинољубивост није јача страна. Кад је већ тако, он је у први план сместио став да “према прикупљеним сведочанствима на теренима Босне и Херцеговине, као и Хрватске, које контролишу Срби, политика етничког чишћења спроводи се отворено”, те за разна злодела окривљује “претежно парамилитарне јединице српских екстремиста”. По сопственом признању, он је такав закључак извукао из изјава “непристрасних посматрача”; то заиста може бити истина јер његови “посматрачи” све Србе “непристрасно” називају “ћетницима”, а он, као наводни познавалац “српске војне терминологије”, из тога је закључио да се не ради о припадницима редовне војске (Дневник Нови Сад, број 16467, 1. септембар 1992).
Наменске снаге УН
Долазак мировних снага УН на подручје Републике Србске Крајине (с пролећа 1992), којима је основни задатак био да раздвоје зараћене стране, показао је да је одбрана србског народа остављена неким непознатим политичким интересима команданата тих “плавих шлемова”. Последице су биле трагичне. Како се могло чути од Симе Иванше из Равних Котара, усташе су током те “заштите у његовом крају убиле више од хиљаду мушкараца, жена и деце. Упитан на прес-конференцији у Београду како се то догодило и зашто, он је објаснио:
– Зато што смо веровали Унпрофору. Дали смо му наше тешко наоружање. Када су усташе кренуле на Земуник, наши људи су се бранили само кратким оружјем. Топови су били закључани. Док смо ми извукли тешко наоружање, заузели позиције, прошло је шест сати. За то време хрватске снаге су ушле дубоко на нашу територију и масакрирали цивиле и припаднике милиције.
Према казивању др Милана Миљевића, члана Националног вијећа Босанске и Книнске крајине, припадници пољског и француског батаљона отворено су стали на усташку страну:
– Неки су чак минобацачима гађали Дрниш и Земуник, док су други мирно гледали како усташе масакрирају недужне цивиле. Због тога је двадесет један србски милиционер био исечен на комаде, сви су сахрањени у заједничку гробницу. Срби су захваљујући тим лажним миротворцима, остављени код Бенковца на милост и немилост хрватским снагама (Дневник Нови Сад, број 16615, 31. јануар 1993).
За крај
Ово тек зарад макар и подалеког увида у пољску државну политику према ововременом руско-украјинском војном сукобу.
