Пише: Иван Милошевић

Их, када Драгиња Вуксановић-Станковић оплете, то је милина читати и слушати. Када она дигне онај њен носић и искоси поглед и пркосно забаци косу уназад и подигне два прста и запјева пјесму о Крсту Поповићу, права ти је милина гледати ту љепоту. Сија Драгиња као непозната планета удаљеног непознатог сунчевог система и зрачи неком мистичном енергијом побуне и устанком без разлога, односно неком џемс-диновским заносом залудне борбе, филмске и позоришне меланхолије и носталгије за неким прошлим временима. Просто ти жао што Драгињине ставове читаш, а не пратиш у директном преносу и са силном жељом очекујеш оне њене симпатичне лапсусе, грешке и грешкице и остале згодице. Немој, Драгиња, да причаш и да то неко преноси у текст, твој наступ је најупечатљивији када се директно преноси преко малих екрана. Тек тада је свима је јасно шта кажеш и мислиш, јер од твојих омашки дође ти нека милина око срца и одмах ти све праштамо. Драгиња је прави правцати угланцани политички црногорски дијамант, а посебно сија када се јој се нешто омакне и када јој језик претрчи мисао! 

Распалила Драгиња по Луксембургу и тамошњим ДПС бирачима, осврнула се и на цркву, и на СПЦ и на ону невладину организацију, окрпила је и Подгоричку скупштину, није се зауставила ни код Венецијанера, него је наставила преко ДФ-а до Владимира Лепосавића, па се онда стуштила и на интелегенцију обичних грађана, а не може ни без Дритана и на крају је поентирала или маказицама послала неодбрањиви ударац у гол нове власти и све то приписала Роналду! И све то у једном кратком разговору, у једном кратком осврту на нашу тужну збиљу и разбибригу, тужну вољу и невољу и претужну политичку сцену. Их, када Драгиња почне да меље и када све што смо поменули самеље, па нема те магије која све то може да размрси и повеже. Све ту на све стране штрца и кипи од Владимира, Градимира и осталих миротвораца, првобораца и Здравкових стручњака и трбухозбораца!

И поред свег сјаја, непознатог и познатог шарма, ипак је Драгиња једно од највећих разочарења домаће политичке сцене. Ништа код ње нема што већ други нијесу рекли и то много убојитије него она, ништа код ње нема што већ други нијесу толико пута поновили, па ти је досадно да то више и слушаш. Штета што такав један политички дијамант као што је Драгиња све више блиједи, губи сјај и кроз њега се више не преламају мистични зраци свјетлости и мрака, него се све своди на пар дугиних боја послије кише и разведравања након пљуска. Драгиња је имала све услове да разведри изнад њене и наше Црне Горе, али негдје јој се омакло, па је скренула са облака, стратуса и кумулуса и све то замијенила отрцаном и позајмљеном ДПС причом и бајком за основце и предшколце! 

Могла је Драгиња да буде женски политички Роналдо, али као и свака звијезда која брзо засвијетли убрзо изгуби сјај и постане обична и досадна политичка стара плоча. За коју годину или мјесец, два, више нико неће ни знати коју је ту прву, другу или н-ту виолину свирала Драгиња и којег је то она Роналда бодрила да свима нама донесе три бода и уведе у мирне воде свакодневног живота и суживота!

Их, Драгиња, Драгиња, толико си могла и обећавала. Боли ме душа што од тога ништа нијеси постигла!