Пише: Игор Дамјановић

Већ неколико дана пажњу свјетске јавности привлаче снимци дивљачке ликвидације ратних руских ратних заробљеника од стране припадника регуларне украјинске армије, у мјесту Макејевка – ЛНР. Са топонимима у источној Украјини треба бити пажљив, јер Николајевку, Лиман, Спорное, Белогоровку, Снежное, Макејевку и тд… наћи ћете неколико. Стога, Макејевку, град у околини Доњецка у коме је до рата живјело 340.000, не треба мијешати са малим селом на сјеверу Луганске области, гдје су прије неколико дана побијени руски ратни заробљеници.

Слично дјело егзекуцији у Макејевки, које се на љето 1995. догодило у Сребреници, од стране Хашког трибунала за бившу Југославију и Руанду окарактерисано је као геноцид. Када се деценију након злочина у Сребреници појавио снимак у коме припадници паравојне јединице „Шкорпиони“ стријељају 6 заробљена војника Армије БиХ, балкански медији финансирани од стране западних фондова и центара моћи мјесецима, па и годинама су развлачили овај случај и свакодневно избацивали патетичке пароле. Када је у питању стријељање руских ратних заробљеника те структуре и конгломерати поступају потпуно другачије. У моменту када се појављује снимак подгоричке Вијести на свом порталу објављују фотографију уз потпис: “Руски војници које је у Украјина ослободила почетком новембра”. Ни једна од зараћених страна до сада није ослобађала заробљенике, већ их размјењивала у различитим пропорцијама.

Корак даље од Вијести, који је очигледно покушао да овај украјински злочин релативизује, отишао је Н1, ЦНН-ов регионални партнер на Балкану. Насловом “Руси су глумили да се предају, бранили смо се” Н1 масакр негира. За разлику од балканских експозитура, водећи амерички медији су овој теми приступили транспаренто и објективно. Њу Јорк Тајмс у наслову наводи да видео показује да “руски војници убијени из близине” и цитира експерта за судску медицину, професора Универзитета у Берклију Рони Хара који наводи да је “већина руских војника упуцана у главу” те да „локве крви указују да су само остављени мртви и да није било напора да их покупе, или им помогну”.

Др Хар даље констатује да су руски војници “када су се предали, лежали, очигледно ненаоружани, са раширеним рукама иза глава и да се као такви сматрају неборцима — заправо ратним заробљеницима” и да је у конкретном случају ријеч о ратном злочину и непосредном кршењу Римског статута и Међународног хуманитарног права. Да изнесе другачије мишљење од професора Хара, Њу Јорк Тајмс није нашао нити једног медицинског експерта, па се обратио хрватској историчарки Иви Вукушић, запосленој као асистенту на универзитету у холандском Утрехту.

Хрватска историчарка у изјави за Њу Јорк Тајмс износи следећу срамотну морбидну конструкцију: „Битно је да ли је био један, или два рафала. Ако су Руси упуцани у жару тренутка онда то није очигледно злочин.“ Шта конкретно значи „жар тренутка – хеат момент” и како он даје право војнику да убије онога ко је претходно положио оружје хрватска историчарка није објаснила. Заиста је депримирајуће да људи, који су рођени у СФРЈ – истој држави као и моја маленкост, по неком неписаном правилу су данас извршиоци најпрљавије медијске работе, којом нико рођен на Западу изгледа не жели да се бави.

Држава Србија је злочинце из јединице Шкорпиони казнила на дугогодишње казне, а њиховог команданта Слободана Медића-Боцу на 20 година затвора. Представник државне Украјине, омбудсман Дмитро Лубинец масакр руских ратних заробљеника карактерише следећим ријечима: „Снимак заправо показује да су руски војници користећи лажну предају починили ратни злочин отварајући ватру на Оружане снаге Украјине.“ Остало је само нејасно да ли ће Украјина постхумно судити убијене руске заробљенике за ратни злочин.

Став украјинског званичника подсјетио ме не виц о Апартхејду у Јужноафричкој Републици који гласи:

„Бијелац мртав пијан удари два црнца на пјешачком прелазу. Један пролети кроз шофершајбну, други одлети 10 метара. Суд прогласи кривим 2 црнца, првог зато што је оштетио туђу имовину, а другог зато што је побјегао са мјеста злочина.“

Извор: ИН4С