Пише: Иван Милошевић
Херцег Нови. Савина. Први дани јула. Упекло као у тигању. Чини ти се да су се и море и Сунце уротили против људи. Одозго пржи као да никада више неће пржити, а из мора избија нека јара, влажна жега која не освјежава, али упозорава да се нека чуда у свијету дешавају. Да море и Сунце раде заједно, исијавају енергију, одноно њен вишак, размјењују своје силе и увoде те у међугалактичке просторе празнине и недозреле зрелости. Први дани јула, а као да неће бити августа. Херцег Нови. Савина.
Гледам хотел “Плажу”. Мислио сам да је затворен. Палме посјечене, неке и на шеталишту. Хотел сив, као да је неки сиви дом, а не хотел. Рекоше ми да хотел ради и да има гостију. Који црни гости у овом сивом дому Херцег Новог. Да ти џабе дају да спаваш под његовим кровом, тражио бих други смјештај. Не иде овај хотел уз некадашњу раскошну слику “Плаже”. Као да не припадају истоме свијету, као да су промијениле цивилизацију!
Шетам поред бившег хотела, улазим у његове одаје. Уколико су одаје, стакло неопрано задњих пет, шест година, лифт се осјећа на уље, фотеље поцијепане, рецепција као од прије пола вијека. Рецепионерка нервозна, упозорава те да обучеш мајицу. Ваљда кад обучеш мајицу неће се видјети сва голотиња приватизације овога хотела или државно управљање овим комплексом. ТУГА!
Силазим на плажу. Надам се неком бољитку, освјежењу! И има га. Већином у лијепим женама. И оне у педесетим изгледају као оне у двадесетим, чак су некако атрактивније. Или се барем мени тако чини, јер сам већ у раним шездесетим. Парадирају плажом, маме и траже погледе. И добијају што желе. Витка, разведена плавуша на плажи сједи са мајком и синовима. Тијело саливено, за њене године све облине на својем мјесту. Пошто то добро зна често устаје, купа се, тушира и као да каже – видите ме, године стигле, али не дам се! Синови тинејџери скачу око ње и не можеш, а да не прислушкујеш. Разведена, муж отишао са другом, а она са мајком и дјецом на Савини. Каква ли је та друга, када је несрећни муж отишао од прве! А она као да му свети на плажи. Окреће се по сто пута на дан на плажи, улази и излази из воде, а сви мушки погледи упрти у њу. Она, поносна, што је на плажи најљепша, а има на туце млађих, као да нас притајено дарује својим облинама и каже да је муж који је напустио једна обична стока. Сви на плажи се слажемо са њом!
Херцег Нови би био рај да нема степеница. Свака као да је тону тешка. Кад прескочиш двије, три, чини се да ће бити лакше, али она десета ти се сломи о врат, повуче унатраг и дође ти да сједнеш у ауто и побјегнеш од ових сурових херцегновских степеница. Али, шта би био Херцег Нови да нема тих степеница. Не би личио на себе и не би свим тим радозналцима поручивао да није лако живјети у Херцег Новом, да је то привилегија, да за то треба да се плати. Уколико ничим другим, али онда барем литрима зноја након успињања од шеталишта до центра!
Овога љета Херцег Нови није за обичне смртнике. Уколико вам је плата 500 евра, мрка капа од Херцег Новог. Све је барем за 30 одсто скупље него у Подгорици. Од воде, пива, па до млијека, меса и рибе. Када се дода смјештај, таксе и остало, адио Херцег Нови. Који вам је враг властита држава, када је Херцег Нови, а претпостављам и остало приморје, као друга држава. Све је скупље него кући!
Ипак, најгласнији је вечерњи мук Херцег Новог. Нигдје музике,а на шеталишту нема гужве. На сваких десет метара по један шетач, а у локалима на десет столова, тек један заузет. Истина, конобари задовољни. По њима у односу на лани, данас је као у кошници. Хајде да им вјерујем, иако памтим Херцег Нови из времана када почетком јула нијеси могао да спаваш од музике, а у ресторану си чекао по сат да дођеш до стола!
Опасна жега сјурила се првих дана јула на Херцег Нови. И палме као да су се некако смањиле, а галебови као да хрле ка пучини, ваљда је тамо свјежије, има вјетра, свјежег ваздуха. Херцег Нови. Савина. Први дани јула. Херцег Нови не личи на себе. А можда ја не личим на себе и не видим сву љепоту која се кроз маглу јулске жеге помаља од Њивица и кидише на Игало, Херцег Нови, Мељине, Зеленику и тамо се негдје изнад Котора закуцава у сурови црногорски камен љетњих, људских и онтолошких залудних надања да ће у Црној Гори бити боље!
