Потез Светог архијерејског сабора Српске православне цркве да благосиља аутокефалност Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, представља добар и мудар потез којим је ријешен вишедеценијски црквени спор између “мајке” и “кћерке” цркве који траје већ пуних 55 година. На овај начин СПЦ скида с врата и огромни крст, али и спречава сијање неке нове јабуке раздора у православном свијету, јер је Српска православна црква предухитрила “одметнуту” Цариградску патријаршију која се понаша као “источни Ватикан” – да противканонски прва изда томос о аутокефалности Охридској архиепископији, а што би, према мишљењу саговорника “Гласа Српске”, водило ка већ виђеном “украјинском сценарију” и новим подјелама унутар православног свијета.
Према ријечима старјешине храма Светога Василија Острошкога у Бањалуци и предсједника Императорског православног палестинског друштва одјељење Република Српска свештеника Миладина Митровића обнова канонског и богослужбеног јединства између СПЦ и Македонске православне цркве не представља само превазилажење вишедеценијског црквеног раскола, него и општу побједу православне вјере. Ова одлука, како каже, свједочи и о чврстој намјери патријарха Порфирија да “излијечи највећу и најдубљу рану СПЦ – рану која се звала македонски раскол и која је деценијама разједала јединство”.
– За разлику од неканонских одлука константинопољског патријарха Вартоломеја, који је дајући томос о аутокефалности украјинским расколницима, нарушио све норме канонског поретка Православне цркве и само још више продубио расколничку кризу унутар православља, обнова канонског јединства између СПЦ и МПЦ је узвишени догађај братског помирења. Да је македонски раскол био искључиво политичке природе, активно подржаван државним институцијама македонске државе по инструкцијама западних ментора, у то данас нико не сумња – каже Митровић.
Помирење
У активном дијалогу, који је у прошлости у неколико наврата вођен између СПЦ и архијереја Македонске цркве, увијек је, како каже, била присутна атмосфера помирења и потајна жеља да се дође до компромисног рјешења. Довољно се, подсјећа, сјетити “Нишког договора” из 1998. године постигнутог између СПЦ и македонских епископа када је био учињен велики напор да се до тога и дође. Али, због великог притиска македонске државе, Синод МПЦ је одбацио овај већ потписани споразум. Наставило се са разговорима, па је тако у мају 2002. у Нишу потписан међуцрквени договор који је подразумијевао оснивање Охридске архиепископије, признање великих аутономних права епархија на територији Македоније и право самосталног избора архиепископа које би потврђивао српски патријарх. За овај договор тада је гласало пет од укупно седам македонских архијереја, међутим врло брзо сви они су под притиском македонске државне безбједности изјавили да овај документ нема обавезујући карактер.
– Све ово нам јасно указује на чињеницу да се у позадини македонског раскола крију искључиво геополитички интереси евроатлантске алијансе НАТО, која је политиком разједињавања и дробљења црквених јурисдикција директно утицала на друштвену и политичку ситуацију у Србији и Македонији. И не само ту, већ широм православног свијета – истакао је Митровић.
Избијање адута
Историчар Александар Раковић сматра како је на овај начин спријечен “украјински сценарио”, када се Цариградска патријаршија оглушила о одлуку Критског сабора и “упала” у територију Московске патријаршије на простору Украјине гдје је 2018. противканонски формирала тзв. “Православну цркву Украјине”. Раковић наводи да је Цариградска патријаршија то исто учинила и самовољно упала у канонску територију СПЦ када је 9. маја 2022. донијела одлуку да МПЦ разријеши полувјековног раскола, призна је под именом Охридска архиепископија и само у границама Сјеверне Македоније.
Тим упадом у канонски поредак СПЦ, каже Раковић, Цариградска патријаршија је отворила пут за процедуру да она прва призна аутокефални статус Охридској архиепископији. Сматра и да Свети архијерејски сабор СПЦ, када су се за то стекли услови, на мајском засједању 2022. једногласно је донио одлуку да призна аутокефални статус МПЦ, а како би се сачувао канонски поредак Православне цркве.
– На овај начин послата је јасна порука да се не желе “интервенције” са стране на које је била спремна Цариградска патријаршија. Они су се у овај процес покушали поново укључити када су увидели да СПЦ и МПЦ нешто спремају. Као да Србима и Македонцима треба неки тутор. То је увредљиво. Патријарх Вартоломеј је сада остао без адута у својим рукама. Не значи да неће бити неких нових покушаја, али ситуација је сада другачија, јер је на овај начин јасно стављено до знања ко је “мајка црква” – наводи Раковић.
Претпоставља и да је СПЦ прије доношења ове историјске одлуке имала консултације са Руском православном црквом и другим аутокефалним православним црквама, а које су већ честитале српском патријарху Порфирију и ставиле му до знања да их радује одлука о признавању аутокефалног статуса за МПЦ.
На питање зашто одлука о признању ове аутокефалије није наведена у саопштењу СПЦ послије завршетка рада Сабора – Раковић сматра да СПЦ није имала намјеру да то сакрије, већ да је то урађено да би била спријечена планирана “интервенционистичка саботажа” од стране Цариграда.
– Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ, коју је 24. маја 2022. у Скопљу обелоданио патријарх Порфирије, предухитрена је инострана интервенција због које би СПЦ била принуђена да прекине комуникацију са Цариградском патријаршијом, а тиме и са Светом гором, што би било тешко подносиво – нагласио је овај историчар, који је близак црквеним круговима.
Додаје као значајно и то што ће овом одлуком Охридска архиепископија бити интегрисана у Македонску православну цркву, у братском расположењу, према споразуму који ће ускоро бити уобличен, те да ће архијереји и свештенство СПЦ и МПЦ саслуживати у српским земљама и у Македонији, а српски и македонски народ заједно причешћивати.
– За наш народ је изузетно значајно да ће СПЦ моћи да служи у српским средњовековним манастирима и црквама из немањићког периода који су 1959. предати на управу МПЦ. Остало је још да се уреде ти међусобни односи. Тамо су та врата до сада била затворена, а овом одлуком Синода она су поново отворена. Призната је реалност. Колико је требало да једни друге гњавимо. Боље овај раскол решити што пре. Да је Цариградска патријаршија успела у својим намерама била би посејана нова јабука раздора – навео је Раковић.
За и против
Вјерски аналитичар Предраг Ђокић сматра како је на овај начин патријарх “доскочио” Васељенској патријаршији која хоће да постане “источни Ватикан”.
– Смутна су ово времена и она захтевају дела, а не само речи. СПЦ је показала мудрост. Данас када се труде да поцепају православне на најситније делове, треба да останемо уједињени. Када је у питању реакција патријарха Вартоломеја на овај чин, чини ми се како је она била помало панична. Својим досадашњим одлукама и порукама патријарх Вартоломеј демаскира и огољује амбицију да буде папа истока. Себи приписује и већу власт него што римски папа и мисли да има. Архиепископ Стефан мора бити свестан тога – каже Ђокић.
Како је рекао, патријарх Вартоломеј жели да од свих помјесних цркава, али и “црквену дијаспору”, сведе на територијалне цркве, а што доводи до тога да неки врло често користе израз, а посебно у Црној Гори – Црква Србије.
За разлику од Раковића и Ђокића, професор Правног факултета у Крагујевцу Зоран Чворовић сматра како је ова одлука о давању аутокефалности ипак можда мало преурањена и пребрзо донесена. Мишљења је како је било логично да “македонски расколници” прво затраже неку врсту опроста или покајања за претходни чин неканонског проглашења аутокефалности 1967.
– Мени је посебно интересантно и што је архиепископ охридски и македонски Стефан, потписујући један од ових докумената то урадио зеленим мастилом, а које је “резервисано” за патријархе. Такође, оно што ми је још упало у очи јесте да је он у Београду, али и на литургији у Скопљу, СПЦ називао “сестринском црквом”, а не “мајком”. Он је Цариградску патријаршију тако назвао. Он тиме, на неки начин, већ деградира томос који СПЦ треба да додели МПЦ. Уколико би неко прихватио да Цариградска патријаршија буде “мајка црква” за Охридску архиепископију, онда би био направљен опасан преседан – каже Чворовић.
У предстојећим разговорима СПЦ би, како је рекао, морала да за Србе у Сјеверној Македонији, баш као и у Румунији, обезбиједи бар једну епархију, да за српског патријарха обезбиједи бар један од средњовјековних манастира, који су подигли српски владари.
– И најзад, када буде усаглашаван томос, у њему не би требало да се употребљава назив Охридска архиепископија као додатак у називу, јер је она старија од СПЦ. У том случају би испало да је МПЦ-ОА старија од “мајке цркве” – истакао је Чворовић.
Стеван Гајић из Института за европске студије је пак овим поводом цитирао Његоша – “Вријеме је мајсторско решето, пречистиће оно ове ствари”, алудирајући да ће вријеме показати каква је ово одлука била и да ли је дугорочно – добра или лоша.
– Као прво, мислим да је најважније што је на овај начин отклоњено неколико опасности, па и она највећа “украјинизација” црквеног питања у Северној Македонији. Проблем који смо имали са Бугарском која се прогласила пре неколико година за “мајку цркву” Македонцима је сада беспредметан, као и мешање Цариграда, односно васељенског патријарха. Са македонске стране очекујем једно разумно и братско понашање посебно кад је у питању српска културна баштина и задужбине, које треба да се заштите – навео је Гајић додајући како се сада отвара нова страница у односима Срба и Македонаца.
Историјат
Македонска православна црква – Охридска архиепископија је канонски призната црква у Сјеверној Македонији. Самосталност од СПЦ прогласила је 1959. уз подршку тадашњих комунистичких власти. Након што је СПЦ одбила дати сагласност за потпуну успоставу аутокефалности МПЦ, она се ипак одлучила осамосталити, те је 1967. на Охриду једнострано прогласила своју аутокефалност, коју друге цркве нису хтјеле прихватити.
Име цркве
Према одлуци СПЦ, питање коначног имена Македонске цркве, Свети архијерејски сабор везао је за сагласност која ће се око тога постићи са свим помјесним православним црквама, а не само “хеленофоним”. Подсјећања ради, имену МПЦ-ОА, противи се Цариградска патријаршија, али и Грчка и Бугарска.
