Пише: Иван Милошевић
Гдје ми то живимо и ко нам је то предсједник државе, мајко мила? Јесмо ли то још на грани и гулимо банане, када нам један диктатор пријети да ће бити по његовом или…? Има ли нас и је ли у нама замрзло и дебело цријево када нам се у лице смије и дури нам се шеф ДПС-а и поручује да је важнији од свих осталих грађана и да је он на страни једних, а против других завађених група истога имена и презимена? Јесмо ли се то претворили у мумије, јесмо ли умрли одавно, иако кобајаги дишемо, ходамо, једемо и спавамо, када нам шеф ДПС-а са свога пропалог трона поручује да може бити и што не може бити, али што ће подржати и да ће бити тамо гдје ће бити само једни, а други неће? Има ли нас или смо с….. у мозак и оперисани од образа и стида, па не видимо како нам један човјек пржи и зачињава чорбу која може све нас да одведе до ђавола? Има ли нас, када има њега оваквог и никаквог, да нам преде ратну причу и да нам звецка испред носа оружјем и сукобима?
Преко 30 година Мило нам загорчава живот, три деценије нам не дозвољава да живимо као сав остали свијет, преко 400 мјесеци нам сваке вечери преко ТВ-а улази у куће, свађа оца и сина, тетку и стрину, бабу и ђеда и чак нерођене толико иритира да и они желе да што прије изађу у свијетло живота и обрачунају се са његовом алама, вампирима и вукодлацима! Преко 30 година нас шеф ДПС-а циједи као суву дреновину, довео нас је до просјачкога штапа, узео нам све што смо имали, упропастио животе и још му није доста! Има ОН енергије и воље да нас и даље свађа, окреће једног на другог и завлачи руку у наш ионако испражњен џеп у коме више нема ни за мрвице хљеба! Преко 30 година један човјек од Црне Горе прави идеолошки затвор, убија нас натенане и још ужива у томе и хоће још и још. Мало му је барем 35 петих септембара што нас је о јаду забавио, него хоће и овај да нам згади, унереди и запише црним словом братске омразе, свађе и копања ровова!
Свега ли му је мало, Боже драги! И да се неким чудом сви поубијамо или неком заразом сви преко ноћи нестанемо из ових брда остао би ОН да нам још једном затвори небо над главом и да не дозволи ником да нам барем за покој душе упали свијећу! Чиме ли се, Боже драги, храни и има ли каквих пробавних смјетњи или цревних грчева када нас по ко зна који пут окреће једне против других и подиже барикаде међу сестрама и свекрвама, заовама и снахама, свастикама и бабама!
Уколико још негдје има овога, нека нам неко каже, па да нам буде лакше, па да знамо да нијесмо најгори. Ипак, као да слутимо да овога нигдје нема, да се сами крчкамо у циркуском лонцу једног човјека и да под циркуском шатром на ивици трапеза тражимо тачку спаса и наде да се не стрмоглавимо међу слонове, магарце, крокодиле, гуштере и остале грабљивце и кажемо себи и овоме свијету: “Лаку ноћ”!
Има ли нас, Боже драги, или смо сви постали само дио окрајка једног дебелог цријева једног пропалог диктатора. Боже драги, спаси, ако те има!
