Пише: Владимир Коларић

Филм „Опкољени” није без мана, али реч је о ентузијастичном и оптимистичном остварењу које битно доприноси плуралности нашег друштва и превазилажењу чамотиње и дефетизма.

Када смо својевремено на пријемном на Факултету драмских уметности повели причу о вестерима из седамдесетих који до извесне мере ако не представљају рехабилитацију јужњачког наратива о грађанском рату у САД, онда свакако допуштају да се види и перспектива поражене стране, Небојша Пајкић ме је питао да ли мислим да би то требало да се догоди и у српском филму, поводом (ре)интерпретације унутарсрпских сукоба у Другом светском рату. Млад и надобудан, тих деведестих сам Пајкићу, који је носио актен ташну са нападно истакнутим монархистичким грбом, одговорио како не бих волео да једна пропаганда замени другу.

Системски карактер

То до извесне мере мислим и данас, али овде би пре требало да буде речи о томе да одређен наратив, неспорно идеолошки конструисан и мотивисан не би требало да има апсолутну доминацију упркос променама идеолошких околности, и да би требало да буде логично да нова сазнања, историографска и сродна истраживања, као и битно промењени односи снага и плуралност мишљења и ставова, па и политичких и идеолошких избора, добију право грађанства и у оквиру играних – филмских и телевизијских – форми.

И поред буђења национализма осемдесетих и делимичне друштвене, али и институционалне рехабилитације и легитимизације равногорског покрета и његовог наслеђа, било какав покушај имплементације другачије перспективе у односу на улогу Југословенске војске у отаџбини до сада је био онемогућаван или дочекиван на нож. Чак и релативно бенигна реинтерпретација теме, у иначе слабо реализованој серији „Равна Гора“, схватана је као неприхватљив ревизионизам. Неки филмови и серије, попут оних које је режирао Милош Радивојевић („Како су ме украли Немци“ и „Жмурке“), критички настројени према партизанском покрету и комуниститичкој идеологији, ништа позитивнији однос немају ни према равногорцима и свакако не доприносе отварању овакве перспективе. Није спорно да је такво опредељење легитимно, као и оно у потпуности позитивно настројено према наративима у прилог НОБ-а, али с обзиром на релевантност и заступљеност равногорског наратива (или равногорских наратива, јер их има у више варијација) у српском друштву, одсуство његове филмске репрезентације нипошто се не може објаснити као случајност већ свакако има систематски карактер, ако не отворене систематске репресије, онда недостатка системске подршке, без које је тешко реализовати иоле озбиљнији филмски или телевизијски пројекат.

Сам против свих

Милослав Самарџић је подвижник равногорске идеје, који је упорним и релативно самосталним радом, пре свега кроз часопис „Погледи“, знатно допринео њеном промовисању у нашем друштву. Од многих, па међу њима и оних наклоњених „равногорској страни рата“, критикован и оспораван, Самарџић је примером показао да упорност, храброст и труд једног човека могу да дају резултате и у друштву изражене контроле какво је наше. Проширивши своје деловање и на производњу аудио-визуелних садржаја, Самарџић је, како Димитрије Војнов не без извесне ироније примећује, направио српску верзију америчке десничарске мреже Даилy Wире, која између осталог производи и не претерано скупе и захтевне игране садржаје, који имају своју публику и помажу промоцији и имплементацији извесних идеја и наратива у америчком друштву.

Ипак, за разлику од Американаца, Самарџић није могао да рачуна на подршку реномиранијих људи из струке, који очито верују да би били негативно обележени сарадњом на оваквим пројектима, док о подршци државног буџета није могао ни да сања, па је сам приступио сценарију и режији својих филмова, најпре документарних, који су у занатском смислу видно напредовали током времена, да би се најзад одважио и на у сваком погледу ризичан подухват производње играног филма.

„Тврда храна“

„Опкољени“, према његовом сценарију и у његовој режији, најављиван је као „први четнички филм“ код нас, и он то у неку руку и јесте. У њему се као неупитан поставља ослободилачки и антинацистички карактер Југословенске војске у отаџбини, инсистира се на масовној подршци народа њиховој борби против окупатора, репрезентованој у сеоској колико и градској средини, успоставља континуитет са отпором у Првом светском рату и наглашава њихова позиција легитимне војне формације као у основи војске Краљевине Југославије у новим околностима. Док се партизански покрет у филму уопште не помиње, наглашава се дистинкција равногорског покрета у односу на неспорни колаборационизам недићаваца и љотићеваца. Аутор се при томе опредељује за причу о вероватно најконтроверзнијем четничком команданту – Николи Калабићу, који је „тврда храна“ и у многим прочетнички настројеним круговима.

С једне стране, овим Самарџић као да жели да поништи и превреднује сећање на лик Николе Калабића који је Зоран Ранкић одиграо у телевијској серији „Последњи чин“, а који је иако представљен као колеборациониста, злочинац и издајник Драже Михаиловића, својом убедљивошћу остао најмагнетичнији лик четника у нашем играном програму. С друге стране, Самарџићу је као историчару и активисти очито стало до рехабилитације овог команданта, што би могло да води и ка превазилажењу разлика, сукоба и неспоразума код данашњих заступника равногорске идеје, и да понуди другачију верзију Калабићевог лика и дела, што би у нашем времену могло да води знатно повољнијем суду о равногорском покрету у целини.

Мала прича

Самарџић правилно одлучује да „први четнички филм“, не само због мањка буџета и производних капацитета, веже са „малу причу“, у чијем центру нису епски догађаји масовних размера или контроверзне међусобице, нити директна конфронтација са наративом доминантним у СФРЈ, него прича о малој групи у опасности и изградњи ликова са којима можемо да се идентификујемо чак и без обзира на наше идеолошке и друге претпоставке.

У центру филма су Калабић и три његова саборца, који су гоњени и најзад опкољени од знатно бројнијег непријатеља у виду јединице која припада есесовској дивизији „Принц Еуген“. Поред њих четворице, у филму пратимо и немачке војнике, претежно официре, који запремају озбиљан простор у наративу, четнике који им хитају у помоћ, али и чланове Калабићеве породице, док у флешбековима имамо увид и у приватне животе неких од опкољених бораца.

Оно што је одмах приметно је велики труд и ентузијазам уложен у филм, што ствара леп, у нашим условима редак, утисак да овде нико није отаљавао свој посао, него да је иза свега стајала мотивисана и ентузијастична екипа, коју је радовало то што ради. Уложен је труд у што је могуће прецизнију реконструкцију времена и простора и видљива је тежња да се кроз фотографију, монтажу и музику што више превладају продукциона и занатска ограничења и филм приближи широј публици, односно да изађе из забрана резервисаног само за оне пре свега идеолошки или лично заинтересоване за тему или начин њене интерпретације.

Шири контекст

Сцене борбе и понашања људи у ратним околностима делују зачуђујуће аутентично за наше услове, филм на моменте достиже задовољавајући кинестетичку динамику која вас увлачи у аутентичан филмски доживљај, а најбољи део филма, који делимично превладава његове не тако мале мане, је глума, углавном непрофесионалних глумаца, што је нажалост у домаћем филму постала норма за успех глумачког скора.

Ови људи заиста не делују као пуњене ћурке, који симулирају оно што би требало да глуме, него се понашају зрело, не истичићи себе и уз утисак да заиста разумеју живот и околности задате наративом, што је све у нашој филмској глуми забрињавајуће ретко. Глумци углавном срећно одабраних физионимија глуме полетно и живо, тако да можемо да саосећамо са њима. Нико од ликова, укључујући и Немце, није представљен као карикатура или подчовек, што је у нашем филму готово ексцес, и зато овај филм има једну дозу људскости и оптимизма.

Постоји тежња фокусирања на ликове и ефекат драмске и значењске згуснутости, али и постављање ширег контекста, који укључује приватне животе ликова, свакодневни живот у позадини, позивање на догађаје и ликове из прошлости (махом из претходног светског рата) или радијске вести, уз варирање перспектива опкољених четника, бораца који им иду у помоћ, немачких прогонитеља и ликова из цивилства. Постоји тежња да се представи и емотивни живот ликова, њихов људски лик у ситуацијама релаксације унутар ратне рутине, као и да се повременим хумором разбије потенцијална монотонија заплета. Експлицира се хришћанска вера јунака, посебно Калабића, што је потврђено и генералним тоном филма, који се с поштовањем односи према ликовима, не унижава њихово људско достојанство и не суди им, ко год и какви год они били. Ликови се озбиљно и без улепшавања односе према суровој ратној стварности, отворено говоре у свом учешћу у убијању непријатеља, али одсуствује тон агресивне мржње и позивања на освету.

Улога уметности

Поједине сцене, визуелно и кинетички агресивно решаване, у стилском нескладу са остатком филма (посебно оне у рову, са брзим кружним покретима камере), често слаб и декларативан дијалог, уз невешту економију информација, као и слабо разрађене сцене људских односа које би требало да дубље и специфичније осветле ликове, слаб или боље рећи непостојећи завршетак, знатно обарају домете овог филма, какве је он захваљујући квалитету фотографије и глуме и ентузијазму екипе могао да досегне.

Надајмо се да ће у следећем филму његов аутор пре свега у раду на сценарију укључито неког професионалног сценаристу и имати неког ауторитативнијег, макар и непотписаног, супервизора за редитељски део посла, који би га унапред упозорио да одустане од погрешних поступака. Тако би се могао добити истински играни филм, који би изазвао адекватну пажњу шире публике и успешније посредовао идеје до којих је аутору стало, уместо овог исувише илустративног филма, који више личи на игране делове неког играно-документарног производа, стављених заједно, него на аутентичан играно-уметнички садржај. Оно што треба да задржи, поред посвећености и ентузијазма је досегнут ниво рада са глумцима и велики део глумачке екипе, због које би било добро да што више људи уз филма погледа „Опкољене“, не би ли неки од ових глумаца добили још прилика какве заслужују и наставили да се глумачки развијају (посебно упозоравам на Стефана Јосића, Николу Дрмончића или Николу Бијанића, а они свакако нису једини).

И овакав какав је, филм „Опкољени“ је пробио неке баријере о томе шта се сме а шта не сме у српском филму, допринео плуралности нашег друштва и својим ентузијазмом и култивисаним традицијским оптимизмом макар и мало поспешио превазилажење наше чамотиње и дефетизма. Што би и требало да буде једна од главних улога уметности и културе и животу појединаца и народа и главни циљ нас данашњих, који би онима што долазе требало да понудимо једну визију слободнијег и светлијег друштва од овога данас и од оног какво нас може чекати и сутра, ако нешто не урадимо тим поводом.

(Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард)