С ОБЗИРОМ на то да је Црна Гора добила своју независност, ови њени прваци сматрају да њу сада треба на све могуће начине утврдити, понајприје њене границе.
Границе Црне Горе су сад божанство. Али које Црне Горе, питам ја њих, – које? Авнојске, свакако. Ја признајем и такву Црну Гору, није истина што кажу неки како је не признајем, и како се ми у Цркви противимо независној Црној Гори. Ја не бих сада овде… али мораћу да кажем да онај који је главна личност сада у Црној Гори, он знаде да смо ми у вријеме референдума разговарали на Цетињу у Митрополији. Он знаде да смо разговарали и он се сјећа се тога разговора, и те како. Сјећам се да сам тада ја њему рекао, ја лично као човјек, као грађанин, као Црногорац, човјек који је рођен и који је одрастао у Црној Гори и чији су преци уградили себе у биће Црне Горе, да ја лично сматрам да треба да остане заједничка држава…

Међутим, ако народ изгласа независну Црну Гору, онда, молим, ја то прихватам. Али, наравно, немој Цркву да ми дираш! И немој да ми дираш њена вјековна права, поготово што је то Црква која је саздала Црну Гору! Немој њу да ми дираш! И не само то, него – и то морам да истакнем – 2006. године, када је референдумом добијена независност Црне Горе, онда је то питање расправљано на Светом архијерејском сабору у мају мјесецу. И Св. архијерејски сабор је донио одлуку да се митрополиту цетињском врати титула архиепископа цетињског, то је једно, какву је први понио Василије Петровић. И друго, да се оснива Епископски савјет Православне цркве у Црној Гори.[…]

ТА ОДЛУКА Светог архијерејског сабора Српске православне цркве је уручена нама и епископу будимљанско-никшићком, епископу захумско–херцеговачком и епископу милешевском који имају своје епархије у Црној Гори.

Али, пазите, уручена је и ондашњем и садашњем предсједнику Црне Горе! Дакле, то је био само знак добре воље и респектовања реалности Црне Горе, који је, међутим, остао до данас без уљудног узврата. И сада, оптуживати Цркву да она негира црногорске вриједности, да негира црногорски идентитет могу само људи који су једноставно злонамјерни, који много шта не разумију, а прије свега и изнад свега који не знају шта је Црква. […]

Разговарао сам са њим, сви то знају, и цијела Црна Гора знаде и цијела Европа. Ја сам тада, 2008. г., кад су ови наши прогласили признање независног Косова, рекао да је то најсрамнији чин у историји Црне Горе за Црну Гору. Те ријечи до дан-данас нијесам повукао, а нећу ни повући при здравој памети. Мене сад оптужују, и добро је што је то сад споменуо предсједник владе, господин Марковић, сам он признаје, погледајте његов интервју, да је онда у том тренутку признања независности Косова од стране Црне Горе 80% њених грађана било против тог чина, против признања независног Косова, да. А сад се љуте како ја не прихватам пројекте Црне Горе.

ПРИХВАТАМ Црну Гору и пројекте Црне Горе. Али, опростите, није да се ја хвалим, али моји преци, војвода Мина Радулов и кнез Рашко Иванов Морачки, они су ти који су присајединили Морачу и Ровце Црној Гори. Али, којој? Црној Гори Светога Петра Цетињскога! И они су ти који су догонили храну на Цетиње Светом Петру. Кнез Рашко је десет коња натоварио да дотјера Светом Петру да га прехрани оне гладне 1817. године. Те прилике кад је кнез Рашко дошао код њега каже му Свети Петар: „Опрости, кнеже, ево немам ништа, ова три дана ови моји ђаци немају ништа да презалогаје.” „Ни д’о Бог господару! Са’ ћу ја!” Одговори му мој Рашко. И отишао је, и десет коња натоварио и дотјерао Светоме Петру. Е сад сам ја озлоглашен да сам ја против Црне Горе! Па биће мало много, поготово што се тиче Косова!

ЗНАМ да је можда и тешка ријеч кад се ја изразим да је филџан-авнојевска Црна Гора. Сви су овдје знали ко је Јосип Броз, али ко је Свети Петар Цетињски – не. Можда зато што је Броз послао највише Црногораца на Голи оток? Црква је њима исто што и партија. И онда желе да подређују Цркву политици. Мене клевећу да сам кичма за великоруске и великосрпске идеје. Бесмислица, да. Ја сам хришћанин, епископ Православне цркве, да. Ја знам и која је мјера људског понашања. Ја сам васпитан уз гусле и уз приповиједање о чојству и јунаштаву. Моја оштра, и пазите што ћу рећи – не увијек довољно оштра ријеч подстакнута је односом према Митрополији, према Црној Гори и према народу Црне Горе, а не према мени, то је оно што у том трену могу учинити. Оштра ријеч моја није злоба моја. Не бих ја тако да је то Црна Гора мога краља и господара, вјечитога краља и господара Црне Горе, Николе Петровића, да је то крштена Црна Гора. Не бих тако. Сад траже од мене, по том новом Нацрту закона, да Православна црква, Српска православна црква, Митрополија црногорско-приморска, има своје сједиште у Црној Гори. Да нема у… Е, па нека и буде да је ту, али, зашто су се онда одрекли, и признали припадање Пећке патријаршије и Дечана ономе коме никада нијесу припадали и ономе који је тероризмом, и домаћим и међународним, одвојио жилу куцавицу моје Цркве, мога бића, и моје Црне Горе, од Црне Горе и од мога бића?

ДАКЛЕ, признали су му независност, а мој краљ и мој господар Никола Први је ослободио Метохију, Пећ, Пећку патријаршију, Дечане. У Метохији су гробови Црногораца ослободилаца, преко седам стотина. И мој предак, пуковник Радован Симов Радоњић, и Сава Лазаревић, Батара, како су га звали. Ено, Савине Воде и данас се зову изнад Пећи по њему, по том Сави Батари, по том ослободиоцу. Краљ Никола васпоставио је Пећку патријаршију и у њој је 1913. поставио за првог пећког митрополита, послије укидања Патријаршије 1766. г. Гаврила Дожића. Он лично, предајући му кљуеве Пећке патријаршије и Дечана митрополиту Гаврилу Дожићу, говори: „Предајем Вам кључеве задужбина мојих славних предака Немањића.”

За њега су Немањићи, Свети Немањићи, били његови преци, у народносном и државничком смислу… Да није тако мислио, не би се крунисао њиховом круном, круном Стефана Дечанскога, коју ми и дан данас чувамо у Цетињском манастиру. Дакле, рекао је митрополиту Гаврилу краљ Никола – „предајем Вам кључеве да их чувате и да под њиховим судовима одјекује пјесма Богу и роду”, како се он изразио.

И још је рекао: „Искрај тако дуго упражњеног пријестола славних српских патријараха, учите ми драги мој народ кријепости и Вјери Православној. Утврђујте у њем љубав према домовини, јер Пећ је била огњиште Српске Цркве и моћи српског духа!”

КЉУЧЕВИ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

КЉУЧЕВЕ Пећке патријаршије и манастира Дечана, митрополит Гаврило, ондашњи црногорски митрополит, и потоњи патријарх српски, ставио их је у кивот код ногу Светог Петра Цетињскога. Нашли смо их када смо пресвлачили Светога Петра Цетињскога. Дакле, ја чувам кључе Пећке патријаршије као митрополит црногорско-приморски, а они мени кажу: „Ти си против Црне Горе!” Зашто? Зашто бих истином коју говорим био против Црне Горе? Па морам ја то да кажем! Какав бих био ја Црногорац, ако не бих то казао?

(нставиће се)

Аутор: Перица Ђаковић, објављено у “Ноостима”