У ЈЕДНОЈ пјесми коју сам написао – „Враћање виду дјетињем” каже се:

Запретаној рани
Повратак тузи
Невидљиви додир
Преточен у страх
И крик
У костобољу страву
У њој брат
Убија брата
У сузи ми се Грле.

Пјесма, враћање страви. Подсјећање на вјечно у нашем човјеку присутну страву, престрављеност. Моје сјећање, њоме изражено, на моје дјетињство, на мој вид дјетињи. Имао сам четири године. У моме селу Бистрици, у којем имамо неко имање. Моја мајка са стоком, са коњем натовареним оним што се имало. Ми, дјеца, трчкарамо око ње. Отац је негдје у шуми, за послом својим. Кад, кад одједанпут, одједанпут крену покољ. У Бистрицу са једне стране планине, преко црквине долазе партизани, а одозго долазе васојевићки четници, преко Вучја, преко планине. Ужас! И моја мајка сирота, са нама дјецом, ту је био мој најстарији брат Вељко, он се упокојио, сестра Милијана, она је сад у Липову, брат Вучица, он је био секретар школе у Морачи, и члан партије, мимо тога што мој отац није баш много био одушевљен тиме, али било је како је било, ту је и мој брат Павић, годину дана млађи од мене, ено га сад у Подгорици, а брата Добрију мајка носи под срцем. Добрија је сад у Београду, а његов син је мој возач. Павић ме држи за руку, враћамо се журним корацима у Морачу. У Морачи ђед, сиромах, сав престрављен, ђед Радисав, покојни. Кад нас је видио, стално је пјевао пјесму „ево мене Муја и Алије и ђевојке од Филе Златије” сав срећан, јер је мислио да смо изгинули… Е, пазите то… Тај страх, који сам ја примио као четворогодишњак због тог покоља братоубилачког, то је оно што ја носим и дан-данас у своме срцу. То је оно што ћу и носити вавијек у себи, дубоко у моју душу, у моје тијело, у моју свијест урезано. И та пјесма, „Враћање виду дјетињем”, сама је себе исписала.

И није то само са мном тако. Нити сам ја нешто посебан, сем што имам друга сновиђења.

Свако носи неки свој страх у себи. Свако има неку своју дјетињу или животну причу.

Хиљаде породица, хиљаде појединаца у Црној Гори, у које је усељен тај страх. И да ли треба тај страх обнављати у Црној Гори, кумим вас Богом, ма кумим вас Богом!

ОТАД сам кренуо овим путем, од 1953. године, ја сам од тада, руку на срце, од времена Блажа Јовановића који ми је држао шешир 1953. на Врањаку, на катуну, гдје смо изашли са стоком. Као некад на Илиндан или Петровдан, ми сви окупљени, како је био обичај… Али тада је већ било забрањено да се скупљамо на Илиндан или Петровдан. Први мај је био дан одређен за окупљање и за празновање. Дакле, тог првог маја, или не знам већ ког, окупили се ми горе на Врањаку. Ми, дјечаци, радосни. Радосни. Катун оживио. Пјесма, коло, сеоске забаве, чобанске игре, надметања. Скакали удаљ и бацали камена с рамена… И сјећам се да је мој брат бацао камен боље него ико, а ја сам скакао добро удаљ. Са момцима бих се надскакивао, посебно са мојим Морачанима и Врањанима, и мојим Меденицама кумовима…

И ја скачем, а онда је био обичај имати неки шешир на глави, и наједанпут осјетих како ми неко приђе и скиде ми шешир са главе. Погледам, непознат човјек држи мој шешир и говори ми: „Младићу, смета ти шешир.” Ја не знам ни ко ми га скиде, а уопште ми ни не смета. Ја сам се само насмијешио, и наставио да се надскакујем са мојим кумом Меденицом. И Меденица ме надскочи, ја му прескочим за пола стопе, а ови око мене:

„Браво, попе, браво, попе!” А ко ми је био дигао шешир са главе? Главом Блажо Јовановић!

Боравио Блажо на катунима, подигли му ону вилу на Врањаку која је сад сигурно пропала, као што је много друго шта пропало. Као што је и све што су градили без Бога и против Бога, и за народ а против народа, пропало. И врати он мени тада шешир.

БЛАЖО Јовановић је послије неког времена имао сједницу комитета партије у Колашину.

Елем, он је на тој сједници испричао како је био на катунима, кога је видио, шта је ко радио, и пред свима је рекао како је видио неког отреситог младића, а уз то је и додао да је чуо како је тај младић добар ђак. Када ме је темељно описао, неко од присутних је рекао да је то син Ћира Радовића. Одмах је неко и придодао и како похађам поповску школу. Зачудио се Блажо Јовановић, и зачуђен прокоментарисао: „Да ли је могуће да има још неко да иде у ту поповску школу?” Настала је наједном тишина, и он је додао: „Да му се да најбоља стипендија да се само макне са те школе.” И Радун Бакић, чиновник општине, а моја мајка је од Бакића, шаље ми писмо у којем ме позива у општину. Кућа тог Бакића је на путу између Бистрице, мога села и Бара Радовића. Ја кренем и свратим код њега. „Радуне, ја не бих у општину. Немам времена, косидба је, плашћење сијена, сјеча лисника. Ево и данас сам био у лиснику, и умало прст не одсјекох. Нисам баш вичан мајстор, још кад је журба…” А Радун мени каже: „Добро што си овдје дошао…” и он исприча мени ту цијелу причу. Посебно је нагласио како је друг Блажо задовољан мноме, али му није јасно да похађам поповску школу, па је због тога одмах наредио да ми се додијели најбоља стипендија, само да се макнем са те школе. Радун сад наставља како је та школа пропала и како је… А ја не остајем дужан. Он једну, а ја три… И одговорих му: „За сада ја овако. Без Бога не могу! А ако промијеним одлуку, ја ћу доћи да ти кажем.” Тако смо се растали.

И ПОСЉЕ идућег љета завршио ја Богословију. Прочуло се. Ево ти једнога дана на честитку једног Перовића који је род, да не кажем отац, једног од главних који ме сада мало нападају, у „Монитору”. Дође, упућен из комитета партије из Колашина, да ми честита што сам завршио са одличним успјехом Богословију, и да ми пусти стипендију. Рекох, срдачно га упитах: „Што ми дајете стипендију? Што другима не дајете но мени?” Он је мирно одговорио: „Нека, хоћемо тебе да избавимо из те школе. А има ли неки други факултет за тебе?” Ја му одговорих: „Да није Теолошког факултета, студирао бих медицину.” „Добро”, одговорио је друг Перовић. А у то вријеме мени се није нити рукополагало нити сам хтио да се женим, а и нијесам хтио да прихватим рукоположење него сам само хтио да наставим студије. Ако ме не приме на Теолошки факултет, јер онда су примали мали број, морао сам онда да постанем поп, да се запопим. А, рекох, мени се није у то вријеме попило, нити ми се женило. Сам себи рекох: „Ако ме не приме на Теолошки факултет, ја ћу на медицину.” Свјесно, разборито сам одбио понуду за стипендију коју је донио друг Перовић. И прије Радуна.

И нисам прихватио понуђену стипендију од Блажа Јовановића.

ГОЊЕН И ПРОГАЊАН

ОД НАЈМЛАЂИХ дана непрекидно сам гоњен и прогоњен! Годину дана нијесу ми дали ни пасош да идем у иностранство, па сам искористио моје рођаке, који су били и код једних и код других. Мој рођак Павић Радовић, честити човјек, стари комуниста, био је секретар неке партије у Србији. Он ми је ургирао, те ми дадоше пасош те отидох у Швајцарску, па у Италију, па онда послије и у Грчку и Француску. И морам да вам признам да сам онда био и бацио пасош, па су ми онда тешко хтјели да дају пасош из Париза. Тако да ово што се сад догађа, ипак није ништа друго но наставак свега већ виђеног и нажалост доживљеног… И то утјеривање страха и тај страх и то властољубље и прогоњење Цркве.

(наставиће се)

(аутор Перица Ђаковић, из књиге “Морачки јасновидац”, фељтон објављен у “Новостима”)