ЗАКОН о слободи вјероисповјести из 1977. подразумијевао је само регистрацију нових вјерских заједница, које окупљају не знам колико чланова. Тако се регистровао господин Дедеић 2000. године 17. јануара. И пише у акту, полицијском: „Оснива се, пазите, оснива се вјерска заједница Црногорска православна црква.” И она има право, законско, законски да постоји. Али, од куд њој право и откуда право у Црној Гори тим њеним државним органима да имовину Цркве која овдје постоји од трећег-четвртог вијека послије Христа, а нарочито, оваква каква јесте, како је данас устројена, Православна црква од 13. вијека, да њену вајкадашњу имовину додјељује сада тој новокомпонованој вјерској и племенско-партијској организацији?! А ја тој причи морам да придодам још и једну другу причу, коју ћу отворено испричати.
Тај господин Дедеић, који је завршио Теолошки факултет у Београду, и који се као Србин декларисао све до 1995. године, постоје документи за то, он је већ од седамдесетих година, а то је кристално и тада било јасно, био планиран од ондашње УДБЕ, а служби која ју је наслиједила служи и до данашњега дана, и њеним интересима идеолошким, био је од удбаша планиран да буде викар митрополита црногорског. Међутим, митрополит Данило је схватио о чему се то ради и није га прихватио. Дедеић се потом оженио неком Италијанком, без обзира што је био, да тако кажем, у нераскидивој „великој љубави” са монаштвом. И вјероватно због исто јаке његове љубави према нечем другом и Италијанка га одбацила. Некако му љубав не иде…
И САД он ствара тзв. „Црногорску националну цркву”, „национал-црногорску лаж-цркву”, он који је рукоположен и био свештеник Цариградске патријаршије, па је од исте те Патријаршије био лишен чина 1996. године . И не само да га је Цариградска патријаршија лишила чина, него га је и изопштила из Цркве! И то је признато у свим Православним црквама у свијету. И сад се на једном таквом човјеку гради нека друга „митрополија црногорска и црногорска црква”. Е кукала нам мајка! Биће то мало много, биће мало много!
Нека му Бог да, и што кажу и покајања да му да док још има времена… Али, његов је гријех понајвећи. Остали људи, лаици, много тога не знају, па се и покају за гријехе вољне и невољне и помишљу и дјелом учињене, па им Бог прашта. Он је ипак нешто научио шта је то Црква, а понаша се на један начин потпуно супротан свему ономе што вјера јесте и што он о њој зна. У служби је идеологије, некад бољшевичко-титоистичке идеологије, данас у служби ове Државне безбиједности и некрштене дјеце крштених комуниста, неокомуниста, и међународних мешетара, и у чијој све није, а понајвише у суштини у служби својих интереса. Није му лако. Није! Зна он то, али… […]
Зашто њега, зашто једино њега четири полицајца чувају унутра у Владином дому? Зашто баш њега чувају? Зашто, ако је он истински представник Цркве? И онда, када неко оправдано дигне глас у име слободе и истине, на крају крајева, у име своје државе и своје Цркве, и себе сама и свог достојанства људског, суди му се. Истинском човјеку уистину је природно да не буде слуга неправди и нечовјечности и безакоњу. Жив је људски организам, жив човјек има право на неслагање и негодовање. Ако му и то право одузмеш, онда каква смо ми демократија? Тиме постајемо демонократија, да, демонократија – бјесовлашће. […]
ИМАМ фотографију да сам Дедеића срео на Жабљаку…Био је тамо по налогу Удбе са једним другим свештеником, Бог да га прости. Ја сам долазио на Жабљак и послије прве литургије коју сам тамо служио са мојим професором Бошком Бојовићем у Цркви Светог Преображења на Жабљаку, он се појавио. Јесте, јесте, постоји фотографија. Били смо тада обојица у цркви на Жабљаку, тачније речено – срели смо се. Био је у цркви и није пјевао јер он и не зна, сиромах, да пјева, нити да служи. То се види и зна. И ко не зна, зна. Мене су чак и наши из Рима, у своје вријеме, звали да ми кажу да су се обрадовали што имају једнога нашега за свештеника у Риму, а онда, послије непуне године дана, долази једна веома угледна госпођа, па каже: „Онај свештеник што је дошао, он не зна ништа… Ни да служи ни да пјева како треба…” Ја прећутим, а мислим се…
Он је тражио, кад сам ја био у Риму заједно са епископом бачким по црквеним пословима, да се сретнемо. Тражио је преко југословенског амбасадора сусрет са мном. Ја сам био спреман да се сретнемо, али, Бог је свједок, није било могуће да се сретнемо. На устоличењу папе Франческа, папе Фрање, он није могао за трпезу… Кога да представља?
Не представља он никога! Било је очевидно да је он тамо дошао не по својој вољи. Иначе, све што он јадан ради, он ради по нечијем налогу. И то је очевидно. И он служи некоме. И то је очевидно. Ипак, најочевидније је да не служи Богу!
Како је могуће да један свештеник, ако је свештеник, и који себе још приказује митрополитом, да једну старицу удари и да још каже: „Ударио сам неку старицу!” То је показатељ да се не ради о човјеку него о нечовјеку, да се уопште ни не ради о припаднику Цркве. Ради се о особи из Цркве изопштеној, која је у функцији нечега другога. И ови, моћници наши, нијесу могли то сакрити. А ћутали су. Нажалост, по људски род. Ко би прихватио нормалан, и то у Котору, једном културном и историјском граду, граду од људског достојанства кроз вјекове, да се понаша као посљедњи тамо неки уличар према неком, као што се он понашао?
БОЖЕ сачувај, ни у примисли не бих могао дозволити себи тако нешто! Ја могу да кажем ријеч јаку и оштру, али не грубу и ону која понижава лично достојанство било којег човјека и за било које његово дјело. И за ту ријеч одлучујем се тешка срца. Али, моја одговорност према мом Богу и према мојој Цркви и према сваком живом бићу несагледива је, и велика је колико и моја истинска љубав према Богу и човјеку и Цркви. И кад видим и осјећам и када, што је најгоре, очевидно знам да се догађа нешто мимо Божије воље, мимо људског достојанства и мимо свега онога што човјека чини човјеком, ја морам да упозорим. Како? Е понекад и тако, па се и мени то тако не свиђа. И када би поједини хтјели да ме критикују, грде, а и не ради им се то директно, у брк, онда ме онако, ко да неће, упитају – што ти нијеси као патријарх Павле? Е па, ја бих хтио да будем, али један је патријарх Павле. И једна је она његова велика и дивна истина – „Ријечи да нам буду благе, а аргументи да нам буду јаки”. Е па ја бих радо да будем то, али треба имати у виду да је патријарх Павле Славонац, а ја Црногорац из Мораче, потомак војвода и кнежева… Е па знадите, излети ми понекад понека прејака ријеч …
ПОВРЕЂУЈЕ ГА НЕПРАВДА
УБИЈА ме сопствена прејака ријеч, понекад. А има и она кинеска, добра: „Ријеч, док је не изговорим дотле сам ја њен господар, а кад је изговорим, онда је она мој господар”. Тако и са мном бива. И жао ми је што тако бива. Али… Шта да кажем? Човјек сам, овдје сам, овога духа сам, овдашњег, како да кажемо, па понекад… Повриједи ме неправда, безакоње, неморал, стихија, хаос који се изазива у човјеку и око њега. Повриједи ме када видим колико мржње и страха пројектују у људском бићу и свему у друштву. Повриједи ме лаж и обмана и превара и лупештина и крађа, крађа не само материјална, него и човјекова достојанства и поноса. Убија ме убијање човјека у човјеку.
Наставиће се
Аутор: Перица Ђаковић, “Новости”
