Све свештенство, све монаштво, сви црквени Одбори, колико их је било у то вријеме, са вјерним народом, сви су стајали иза одлуке митрополита Митрофана Бана који је био и предсједник 1919. основаног Средишњег архијерејског сабора, чији је задатак, поред осталог био, да представља и заступа уједињену Српску православну цркву из свих покрајина, које са врховном државном влашћу имају општити управо преко тог Средишњег архијерејског сабора у стварима које се тичу формалног уједињења и васпостављења Српске патријаршије. И народ и клир у Црној Гори једнодушно су стајали иза одлуке коју је донио Митрофан Бан заједно са Гаврилом Дожићем и Кирилом Митровићем, као члановима Светог синода Краљевине Црне Горе из 1918. године. И сви су осјећали и прихватили јединство српског народа. […]

И сад, замислите оне наше, како их ја зовем, са поштовањем, Монтенегрине који који хоће некакву црногорску лаж-цркву… Шта они знају шта је Црква, и какву би Цркву. То је такав примитивизам каквог нема у Европи! То је туга!… Да, од муке да заплачеш због људског безобразлука раскоровљеног на тлу нечијег неситог властољубља и среброљубља, а све зарад некаквог лажног и изманипулисаног црногорства. И да због таквог црногорства желе да у блато баце и Светога Петра, и његово свето дјело да скрнаве, и Петра Другог Тајновидца, кога су већ у зиндане оковали и мермером зазидали, па им је преостало још његово дјело, које је само себе својом поетиком и философијом смјестило у све знане и незнане свјетове, да из и школске лектире избаце, о Светом Симеону и Сави и да не говорим, те да, на крају, сведу Цркву Христову, Мајку Божију, Христа Господа, на некакво своје црногорство и сву вјеру нашу на пусто црногорчење, кукала им мајка! … Све је сведено на неку „нацијицу црногорску”, произведену у идол Монтенегра, на неки скучени, а тврдо омеђени простор. Али, на то свести Црну Гору Његошеву? Кукала ти мајка, не иде то! … И то бива што кажу… И та бива, бива, па у бестрагију нестаје.[…]

НЕ МОГУ заборавити један истинит догађај. Много пута га испричам, препричам… А, догодило се. Морам споменути и, Бог да му душу прости, покојног Кнежевић Зорана, некадашњег градоначелника Подгорице. Код школе у Дајбабама ја сам освећивао чесму. Он је био гост те свечаности. И када се обред завршио, ми смо се дружили. Био је драг, симпатичан човјек, дружељубив. А, у то вријеме, баш потрефили се неки избори. Елем, он се мени обраћа, онако мало у шали а мало у истини, и као да неће а каже: „Владико, било би дивно да Вас упишемо у ДПС?!” Погледао ме је са осмјехом, очекујући, ваљда, моју реакцију, а ја њему кажем: „Слушај, Зоране, мени васиона уска, и не могу да се у њој снађем, да се смјестим, а ти хоћеш да ме упишеш у мали, ситни, невидљиви ДПС. Немој, Зоране, немој ни да се шалимо.” И тако…

Хоћеш да ме сведеш на нешто ограничено, мало филџанче… На нешто што никада Црногорац и Црногорка нису пристајали на овим просторима. Да, ми смо одувијек били поносни, широки људи, свуда су нам врата и видици били отворени. И сад, ти хоћеш неким новим црногорством да ме у бестрагију уведеш. Не иде то тако ласно! И Светог Петра на то да сведеш? А Петра Другог Ловћенског Тајновидца? И њега, хоћеш да стијесниш, њега коме је васиона мала, јер његове мисли васиону грле.

МОНТЕНЕГРИНИ уистину не познају ни Црну Гору ни Црногорце. Жао ми их је. Осјећам колико би били испуњени радошћу да знају од кога потичу. Овако? Они сироти, ти Монтенегрини, они не знају ни шта ће са Светим Петром, са Петром Другим, и са Светим Василијем Острошким. Не знају шта ће ни са краљем Николом, иако смо га вратили на Цетиње. Јер кад би знали шта ће са њим, не би се одрицали Косова и Метохије, кукала им мајка! И не би признали злочинцима, не би признали да њима, злочинцима и пљачкашима, припада Косово и Метохија? Ко разуман може да призна да света земља нашег народа, и крвљу црногорском натопљена, злочинцу припада? Да припада Косово и Метохија некоме другоме, а не ономе коме својим цијелим бићем припада? Одричу се крви мученичке, одричу се Светог цара Лазара Грбљановића, одричу се краља Николе и његове Црне Горе.

А то и не разумију, то и не схватају ови моји Монтенегрини. И многи Црногорци. А шта је Црна Гора без Пећи, без Ђаковице, без Призрена? То Монтенегрин и несрећни Црногорац и не осјећа. Не осјећају, нажалост, ту празнину. Не осјећају недостатак свога бића, ткива, душе своје. Жалосно. Печално. Области Косова и Метохије биле су и саставни дио и државе Светог Јована Владимира. Ту је била престоница Бодина Војислављевића. 1073, баш ту, одиграва се значајна битка између Бодина и византијске војске. И Бодин губи битку, и пада у заробљеништво. Косово и Метохија су са Зетом и језгро државе Немањића и дјелимично насљеђе Балшића.
И краљ Никола је пјевао: Онам намо, за брда она,/Говоре да је разорен двор, мојеГа цара; онамо, веле, био је неГда јуначки збор./Онамо намо… да виђу Призрен!/Та то је моје – дома ћу доћ!/Старина мила тамо не зове, ту морам једном оружан поћ!”/

И завршавао је своје пјевање стиховима: Онамо, намо… за брда она Милошев, кажу, пребива Гроб!/Онамо покој добићу души, кад Србин више не буде роб!

Дакле, тако је, а ти се сад наједанпут одричеш свега и одсијецаш од свих својих светиња и од свих својих славних предака се одричеш, а хоћеш државу! Коју државу? Не иде то тако, благо мени!!!

Е ЗАТО … Немој да ми се љуте моји, моја браћа Монтенегрини, нажалост, и многи Црногорци, што ја то, ову Црну Гору, овакву и оволику Црну Гору, називам филџан-авнојевском. Јер није то Црна Гора ни Светог Јована Владимира, ни Црна Гора Војислављевића, ни Црна Гора Немањића, ни Црнојевића, а поготово не Црна Гора лозе Петровића, краља Николе. Није ни Зетска бановина краља Александра, него филџанче по кроју Авнојском искројено. Тамо у Брозовом Јајцу скројили Црној Гори капу, па према капи и границе кројили. И сад синови њихови, некрштена дјеца тих крштених комуниста, нападају краља Александра, унука краља Николе, рођеног Цетињанина, са говорним нагласком цетињским, да је он крив. И иду и корак даље. Да је српски народ у Црној Гори окупаторски народ и да је Српска Православна Црква, Митрополија црногорско-приморска окупаторска у Црној Гори… И још иду и даље да Србија данас наставља Александровим – освајачким путем ка Црној Гори, којим су некад ваљда и Немањићи тобож окупирали своју сопствену зетску прадједовину!

Одричу се незнавени, па се бране. Образ сачувати треба, а напад је вазда била понајбоља одбрана.

ГРАНИЦЕ КРАЉА АЛЕКСАНДРА

СЈЕТИМО се када је Црна Гора била у оквирима Краљевине Југославије, када је та Југославија била подијељена на аутономне области зване бановине. Границе тих бановина, па и границе Зетске бановине, границе значи Црне Горе, поставио је нико до краљ Александар, унук краља Николе. И Зетску бановину учинио већом но што је краљ Никола и сањао, придодавши јој Дубровник, Мостар, Фочу и све до Гласинца, Пријепоље и све до Ужица, Митровицу, Призрен, Ђаковицу, Пећ… То је била Црна Гора све до 1945. г. А кад су дошли несрећници, брозоморном идеологијом затровани, а опет Црногорци, Павле Јовићевић и други, они је уфилџанише…

(наставиће се)

(Аутор Перица Ђаковић, објављено у “Новостима”)