НАШ народ је на крсту и то му је право мјесто. Зато и јесте прави и истински народ: што је на распећу, добровољном распећу. Постоје три врсте распећа, јер су три крста на Голготи.Од Куновог присоја, до Чачка, до Лијевча поља, до Похорја и Караванки нема мјеста које није обливено братском крвљу, од братске руке просутом. Кад бисмо мало дубље размишљали, све ово што нам се догађало и што нам се догађа, и што ће нам се, бојати се, догађати и у будућности, је то опако и зло сјеме посијано руком онога лијевог разбојника са крста на Голготи, богоубице и братоубице.

А шта значи распеће? Значи жртвовање себе и свега свога за ближње своје. И за Бога свога, наравно, Бога љубави! Да бисмо се сви научили, преко Бога љубави који је жртвовао себе за ближње своје, љубави и жртви у име љубави према својим ближњима. Дакле, то је Црква.

Црква је гоњена и прогоњена и прогони се од распећа Христовог. Узмите календар, узмите само Мученике које славимо и ми у Црној Гори – Светог Димитрија, Светог Георгија, Светог Пантелејмона, Светог Јована Владимира, Светог Стефана Дечанског, Светог цара Лазара… Све мученик до мученика, распети. А колико их је све до најновијих времена… До, ево сад, до митрополита Јоаникија Липовца и његовог свештенства.

ПРЕДЛОЖИО сам ја Сабору, а Сабор усвојио да се Јоаникије Липовац, митрополит црногорско-приморски, прогласи за свештеномученика, што и јесте био. Убијен је на правди Бога без суда и пресуде, са њим убијени сви ти свештеници, најбољи свештеници. Узмите само Петра Ускоковића – једног од најбољих свештеника који су овдје исповиједали вјеру Божију и који је одбио, у своје вријеме, да дочека краља италијанског, када је долазио овдје, на Цетиње. Наравно, он је послије и био затворен од Италијана. У затвору је био са здрављем попустио, па се опоравио, и послије затвора кренуо на пут у беспуће са митрополитом, испуњен ужасом и страхом, овдје гдје су све одане Православној вјери и Цркви, отаџбини, часне и поштене људе, на правди Бога и без суда убијали, систематски убијали честите људе, побили честите свештенике. И ови, који се нијесу предали, и који се нису приклонили тој пошасти, и који нијесу образ хтјели да изгубе, људско достојанство да изгубе, кренули да се спасавају напуштањем овог стратишта… Зна се како су завршили, сви до једнога. Ено Лијевча поља, ено и старог храма Преображења Господњег у Лијевча пољу а гдје је митрополит Јоаникије Липовац служио своју претпосљедњу литургију… И око те цркве гробови наших пострадалих.

На тој Светој литургији присуствовао је и неки Миро Микетић који је био, у то страдално вријеме „зла пута”, дијете од девет година, иначе Васојевић, из Андријевице. Каже, сад живи у Енглеској. Старац од око осамдесет година, крепак, свјеж, све упамтио. А како и не би!? Написао и неколико књига о томе. И у њима записао и како је он био чтец Јоаникију Липовцу на Лијевча пољу. Обратио нам се својим сјећањима.

А НА ТОМ Лијевча пољу су почетком априла 1945. побијено је на стотине Срба од усташа и домобрана. Нажалост, међу тим усташама био је и онај несрећни, ја га називам проклети, Секула Дрљевић. И он је био заједно са њима, усташама управо тамо, на Лијевча пољу. Он је иначе избјегао из Црне Горе послије Тринаестојулског устанка у НДХ, и тамо све вријеме проводио међу усташама. Нека.

Павле Ђуришић, командант тог дијела Југословенске војске у отаџбини, имао је некакав договор са усташким генералима и Секулом. На том састанку је био и митрополит Јоаникије. По том договору требало је да усташе пропусте тај дио Југословенске отаџбинске војске да прође територијом НДХ лијевом обалом Саве, па да се транспортује до Словеније. Али су усташе главнину ту у бици на Лијевча пољу побили, међу тим побијенима био је и отац Матије Бећковића. Они који су се предали и остали живи, остаци Ђуришићевих трупа, произведени су насилно од стране Секуле Дрљевића, проклетога Дрљевића, у усташоидну „Црногорску народну војску” под његовом врховном командом. И такозвано Црногорско државно вијеће основао је Дрљевић под патронатом усташког поглавника Анта Павелића у Загребу 1944, као Владу, привремену, црногорску, некакву у изгнаству, како ју је он звао. Дрљевић је преузео обавезу да војску која се предала, као и рањене и болесне смјести у Стару Градишку. И смјестио их је све у Стару Градишку. Он их је лично посјетио тамо 10. априла 1945, на дан НДХ, и одржао говор. Одмах послије Дрљевићевог говора приступило се званичном формирању „Црногорске народне војске”.

Образоване су три бригаде, то ријетко ко у Црној Гори знаде. Али, још је мање, многима, познато да је и ту, послије његовог говора на свечаном фомирању те некакве војске, да је ту, па да буде и симптоматично, први пут та војска, а под његовом принудом, пјевала његову химну која је сад проглашена за химну Црне Горе. Да, први пут! То је народна пјесма коју сам ја још као дијете пјевао. Али ту пјесму коју сам ја пјевао тај злотвор је текстуално измијенио. Није то више она народна пјесма у његовом сада виђењу. Ја сам пјевао пјесму „Ој јунаштва свјетла зоро”. И она се пјева овако:

Ој јунаштва свијетла зоро, ој!Мајко наша Црна Горо!На твојим се врлетима, ој! Разби сила душманима. Једина си за слободу, ој!Ти остала српском роду. Даће Бог и Света Мати, ој!

Да се једном све поврати.

ДРЉЕВИЋЕВА пјесма, „Вјечна наша Црна Горо”, је плагијат народне пјесме „Ој, јунаштва свијетла зоро”. Та пјесма се у народу звала, партизани је испјевали, у „Ој, свијетла мајска зоро”. И дан–данас се она највише пјева. И уз њу се игра фолклор. Већи дио ове садашње химне Црне Горе, чине стихови Секуле Дрљевића. Он је то и објавио у некавим листовима, усташким листовима у своје вријеме. И сад та химна, сада та химна треба да буде химна Црне Горе?!

Према томе, нити је то химна Црне Горе, нити је ово Црна Гора мојих предака! Ни једно ни друго, није! Овако како се сада ова власт у Црној Гори понаша према Црној Гори, и према народу Црне Горе, и према Цркви која је створила Црну Гору. То, рекох, није Црна Гора мојих предака. Опростите. То није ни Црна Гора мога краља Николе. То није Црна Гора Тринаестојулског устанка. Него је то сада Црна Гора, бојим се, овако како се понаша и према Цркви и према народу и према народној имовини и… То је Црна Гора Секуле Дрљевића, фашистичка Црна Гора. Опростите, ја то морам отворено да кажем.
Тешке ријечи! Али, то је то! То је то!

Несрећни братоубилачки расцеп

СЈЕЋАМ се мога оца кога су већ онда, кад су била почела убиства, одмазде, послали у Штитарицу, насеље у општини Колашин, са тројицом, да убију једног Вуковића најугледнијег човјека у Штитарици. Са њим је био његов Пеко Радовић, мој стриц, и његов рођак који је био скојевац. Њему су, Пеку, само рекли зашто иду. И тек кад су прешли преко планина, кад су стигли тамо, Пеко им рече. А мој отац каже: „Чекај Пеко, кумим те Богом, јесмо ли ми кренули против Њемаца, фашиста и нациста, или да убијамо једни друге? Ја нећу!” И бацио је пушку. Послије долази до тога расцјепа, несрећнога расцјепа, братоубилачког расцјепа између четника и партизана у току рата. Тада је брат брата убијао… И мој стриц Гојко Радовић, изузетан пуковник Краљевске војске, и он је убијен у Јасеновцу. Његова породица посље рата претрпјела је страшна гоњења и његови синови, као да су били највећи злочинци. У Котору су живјели…

(наставиће се)

Аутор: Перица Ђаковић, објављено у “Новостима”