ГРАДИМО и обнављамо, да! Сјећам се, у своје вријеме био сам пионир, Титов пионир. Школовање сам започео 1946. године.
Сјећам се и првомајских слетова, а на њима ми је упечатљива остала пјесма која је говорила како градимо, радимо, ударнички, снажно без престанка и без умора. Али, уморише се на крају наши титоисти, уморише се наши комунисти. А ми, неуморни, наставили. Наставили да градимо као и прије њих, и за вријеме њих, а и данас градимо и обнављамо градећи себе, уграђујући себе у древне светиње. Не престајемо, на умор не помишљамо. Ево, посебно градимо управо ту велику светињу, посвећену хиљадугодишњици Светога Јована Владимира, Светог Јована Владимира Диоклијскога, зетскога кнеза Великомученика, храм њему посвећен градимо.
Градимо један од најљепших храмова, не само у Приморју нашем, и у Црној Гори нашој, и у нашем народу, него ја бих рекао да градимо један међу најљепшим храмовима у Европи, који је синтеза, ја бих рекао, Истока и Запада. Као што је и Свети Јован Владимир био у вријеме јединствене Цркве Божије Истока и Запада, у том духу је и његов храм, храм који обједињује у себи Исток и Запад, хришћанску васељену – до самог Јерусалима. А Јерусалим је основно надахнуће нашега великога „зиждитеља”, како он себе назива, доктора Пеђе Ристића , што показује и овај храм.
Тако, није случајно да тамо имамо два столпа, двије куле, два пирга , један посвећен цару Константину и царици Јелени, а други Светим равноапостолним Ћирилу и Методију, просвјетитељима свесловенским, који су на вратима извајани. Цар Константин који је владао некада и овдје и коме је Господ јавио побједносно знамење Часнога крста уочи битке код Милвијског моста, остао је упамћен, на вијек и вијекове, као велики ослободитељ Цркве Божије и оснивач царства хришћанскога, први пут у историји, Источноримског, Ромејског, Византијског царства које је трајало више него било које царство на овој земљи. Историчари записују – преко хиљаду, хиљаду и стотину година.
Заслужио је цар Константин да има своју кулу. И на вратима, у бронзи су изливениа и Свети Константин и Јелена , направљени негдје у Смедереву. Љепота!
ГЛАВНА врата су Христовог Васкрсења, као што је и храм у Подгорици посвећен Христовом Васкрсењу, да. А подгорички храм Васкрсења, да Вам право кажем, то није неко моје дјело али знадите, да сам као дијете кад год сам пролазио кроз ондашњи Титоград, а кад бих ишао у манастир Острог као млади богословац, увијек сам Подгорицу доживљавао баш онако како су је и звали Цикотићи – пустолином, турском касабом. Све је било у њој мало, мала и црквица горе под Горицом Светога Ђорђа, некада манастир, који је тужно дјеловао онако зарушен. По наредби Броза 1944, Подгорица је бомбама са земљом сравњена. Он се, у ствари, није ни борио протиув Њемаца, па тако у том бомбардовању ниједан Њемац није ни погинуо, али је зато погинуло преко хиљаду Подгоричана. Међу побијеним Подгоричанима били су и они које је он сматрао за своје непријатеље, за непријатеље своје идеологије. И мени би се у мислима вазда отимао тај назив – пустолина, некако ми је одговарао ономе што видим, нарочито је Стара Варош, сравњена са земљом, личила на пустолину. А комунисти су послије рата допринијели да и она ишчезне, намјесто да је обнове у свој њеној љепоти, и историјском и културном значају као најстарије насеље поред Диоклије, Дукље. И намјесто да је обнове, они су је распарчали и разорили.
Тамо у Старој Вароши је био и Манастир Светога Марка, такође из древних хришћанских времена, којег је обновио Свети Сава_и у коме је, према некима, било прво привремено сједиште зетскога епископа, касније премјештено овдје на Превлаку Михољску. А тамо у Старој Вароши родио се и цар Немања славни, отоле му света лоза ниче те се њоме покољења диче, како каже, како пјева, народни пјесник. А онда је, послије свега, Стара Варош постала – пустолина, како сам је као дијете доживљавао. Ја тада – ђечина ко ђечина… Али, додуше, тада сам ипак имао и нека другачија виђења од обичне ђечине, посматрајући ту пустолину, након неког дубоког унутарњег уздаха, којега се и дан данас сјећам, гледајући све то, сам сам себи говорио: „Ух што би било лијепо овдје да се подигне један храм Христовог Васкрсења!” И ко је могао вјеровати и мислити да ће тај мали клиња, тамо неке 1954-1955. г. својом жељом нешто дослутити!? И ко би рекао да ће доћи вријеме да он, тај дјечак богословац, заједно са овим народом Божијим, сагради тај Храм Христовог Васкрсења, да то по ко зна који пут поновим, један од најзначајнијих, а ја бих слободно рекао и најзначајнији храм у историји Црне Горе и један од најљепших храмова у Европи, да, да!
А ево сад, послије њега, и храм са вратима Христовог Васкрсења у Бару, да и цијело наше Приморје и наша Црна Гора и Европа и Азија и цијели свијет васкрсну силом Христовом и свјетлошћу вјечном и непролазном. Крипта је посвећена праведноме кнезу Св. Александру Невском, ономе који је ратовао и ослободио у то вријеме благословом Божијим Свету Русију и одбранио од милитантних латинских витезова Вјеру Православну, ономе који је непрекидно говорио да „Бог није у сили него у правди, у истини”. То је његова чувена изрека. Она се много пута показала тачном и за силнике и моћнике претходних времена, а добро је да то знају и ови силници и моћници данас, који мисле да су вјечити, а заборављају да ничија није горјела до зоре, па ни њихова неће до зоре горјети, и заборављају да је свака сила до времена а Божија свевремена. Знадите, сјетиће се, сјетиће се ови мојих ријечи, и они, кукала им мајка!
Овај храм у Бару је свједочанство тога, свједочанство незаборава, вјечног памћења вјечних вриједности. И Свети Јован Владимир, када је убијен, мислили су крвници да ће бити затрт и збрисан на вијек и вијекове, разбаштињен и Божијег и људског памћења. Али, скудоумнима је преварити се ласно, невјернима још лакше. Оно што је Божије то не може бити ни заборављено ни затрто и сатрто. Оно што Бог запише у своју Књигу, не може да ишчезне. Свети Јован Владимир је жртвовао себе за за правду и за ближње своје, и то је сјеме неизбрисиво, то је неуништиво. И није случајно да он васкрсава на начин чудесан, и ево баш у наше вријеме преко сјећања на њега. У име тога сјећања организовали смо и успјешно реализовали велики међународни научни скуп, на коме је учествовало педесет и пет бираних научника из девет земаља. Све су то били веома значајни и незаобилазни програми.
ИНТЕРЕСИ МОЋНИКА
СВЕТИ Јован Владимир, који је жртвовао себе за истину, за вјеру у Христа Васкрслога и за народ свој, није нити ће бити заборављен. Његова жртва, није узалудна јер није жртвовао друге себе ради, као што то жртвују моћници древних времена и савремени моћници. И није потребно тражити примјере таквог понашања по бијелом свијету. И ови наши моћници, овдје, у Црној Гори, којима је Бог предао власт да их испроба, очевидно би хтјели да жртвују друге за себе и зарад својих интереса, а све под демагошким и политикантским и демонократским паролама како то чине за свој народ и своју Црну Гору.
(наставиће се)
Аутор: Перица Ђаковић, “Новости”
