ЕЛЕМ, народ и његове муке… И питам ја тако једног врлог домаћина који нас је очевидно срцем примио, и који је жељан био да са нама прозбори, и који нам је донио једну канту да захватимо воде са бунара Светог Јована Владимира, да ли памти нешто више о овом бунару.
А он нама збори: „Причао је мени мој бабо како је овдје долетио на коњу Владимир са својом свитом. Кад је коњ стао на ноге, зарзао је, и копитом закопао. Владимир је, каже бабо, сишо с коња и рекао окупљеним мјештанима – овдје копајте, овдје ћете наћи воду. И тачно је тако и било.” И тачно, жива вода својих десет вјекова то потврђује, одговарам ја њему уз ријечи благодарности на том предању. И тачно је да ту чисту и питку воду, са тог извора Светог Јована Владимира, пије и човјек и живинче и птица и мрав… Толико вијекова и колико ће је још пити – само Господ наш Бог знаде!
И Крст Светог Јована Владимира, који је био у Владимировим рукама када је погубљен, када му је одрубљена глава, у Преспи 1016. године, а по наређењу Самуиловог синовца, Јована Владислава, који је преузео власт над царством 1015. године, тај Крст световладимирски традиционално се чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. И сваке се године износи на Тројичиндан пред литијом на Румију. Он се некад чувао у Пречистој Крајинској, у манастирској цркви, у којој су у почетку чуване и часне мошти Светог Владимира. Када је преовладао ислам у Крајини у 18. вијеку, црква је срушена, али Крст је спашен и повјерен на чување народу Крајине.
ЧУВАЛА га је породица Мркојевићи, која је посљедња примила ислам. Чак су се њени чланови и наоружавали, да им други Крајињани не би отели крст. А када су они примили мухамеданство, чување Крста су преузели преостали православни, породица Андровића која га и до данас чува.
Рекох, Часни крст световладимирски се пред литијом износи на врх планине Румије. На челу литије је Крст кога носи члан породице Андровић, иза њега иде православни свештеник, па онда остали. Некада је уз крсташа ишао барјактар Мркојевића, муслиман, са барјаком у лијевој руци и исуканим ножем у десној руци спреман да брани Крст, ако би ико покушао да га оскрнави или отме. На Румију, на мјесто гдје се сада налази црква Свете Тројице коју смо ми обновили, излазили су и православци и католици и они који су прихватили ислам, јер они љубав и поштовање према Часном крсту носе у својим костима, њихови преци су били крштени. И једни и други сабирају се око Часнога крста. Наши комунисти су и забранили литију 1954. г., као што су литије забранили и у другим мјестима, на примјер литију са иконом Богородице Краснице Пећке која је вјековима прије тога свечано у литији опходила град Пећ и православне куће у њему као покровитељка православног српства Косова и Метохије у вријеме турског ропства. Забранили су комунисти румијску литију, па смо је ми обновили, поп Фемић покојни, а онда и ја, заједно са њим.
ОБНОВИЛИ смо и црквицу на Румији, а сад они који су суштински обезбожени, и они који, а како би рекао Свети Владика Николај, на три вјере оком намигују а ни једну право не вјерују, сад они нападају митрополита што је он ту за Бога нешто оскрнавио обнављањем Светотројичне светиње и изношењем Крста Св. Јована Владимира у литији до ње горе.
Окривљују преко мене као архијереја и Митрополију црногорско-приморску, па преко ње и сву Српску Цркву, што, тобож, скрнавимо културно благо Црне Горе, окривљују нас они људи који ни не знају шта је култура?!
Прије свега, „култура” је оно што настаје из „култа, а „култ“ је од латинске ријечи „цоло” што значи „покретати, обдјелавати (покретима) и поштовати (побожним радњама)”. То, хришћански гледано, значи да је култура оно што у суштини настаје из богопоштовања и молитава Цркве као кретања ка Богу, из богослужења и уопште служења Богу, те да нема културе на земљином шару која није израсла из култа, и у паганска времена и у хришћанска. Е, сад људи, који су потпуно изгубили сваки контакт са култом, са вјером, са Богом, са Црквом, па ако хоћете и са Алахом, и са представом о Судњем дану, они нас данас уче како би то сад требало, на који начин да се обавља, и сама та литија каква да буде, шта да се ради са Крстом и са црквиштем срушене светиње… Кукала им памет незналачка и безбожничка!
ЕТО, ДАКЛЕ, да нагласимо, за памћење је и за причу, која се и преноси са кољена на кољено, то чудо, то дјело Божије, дјело Светога Јована Владимира, бунар у овој јужној, барској Крајини, да се занавијек приповиједа како је долетио Владимир на коњу и показао мјесто гдје да се копа. Исто тако ће за вјечност бити упамћено и обновитељско „долијетање” црквице на Румију, у суштини дјело Божије које се вјековима најављивало.
Овдје се вазда говораше да се камење, које су износи у вријеме литије на Румију планину, скупља за изградњу нове црквице. И скупљано је највјероватније од 1571. г., кад је срушена она претходна црква. И да се скупља за један Тројичиндан, када ће, пошто се сабере довољно камења, говорило се и вјеровало, црква сама долетјети… Е па, и долетјела је!
Е, сад, некима то смета што је долетјела хеликоптерима ондашње заједничке војске Србије и Црне Горе. Шта им то смета? Што се нашао један честити пуковник да се љубазно одазове на моју молбу? Он је, памтим, на моје питање би ли се за то постарао, само вој- нички, официрски, кратко одговорио: „Хоћу, како нећу” И ја сам са половином цркве долетио на Румију. То ми је најљепши доживљај у моме животу! Кад је тим хеликоптером летјела половина цркве, њена метална конструкција, под нама с једне стране – пучина јадранска у даљини, са друге – Скадарско језеро, Скадар. Био је то призор незабораван! Тако смо први дио попели, па смо други дио попели, па све поново… Љепота Божија!
АЛИ, МОРАМ да поменем један догађај, трагичан догађај. Неко је убио двоје дјеце, ромске дјеце. Ја мислим да та дјеца чак и нису била крштена, можда су чак била и из муслиманске породице. Нисам ни питао. За мене су сва дјеца, Божија дјеца, али некоме ни дијете не представља љубав. Ни у дјечијој души не види Божију душу. Тако бива кад преовлада зло у човјеку и зло у времену обезбоженог и рашчовјеченог човјека – звијери, а не човјека. Зло вријеме мамонског човјекоубилаштва, убијања људи ради крволочног отимања и продаје људских органа. Као и нашим Новомученицима са Косова у „Жутој кући” у Албанији, тако је неко и овдје у Црној Гори, изгледа, повадио органе тој дјеци, па их је онда сироту мртву донио ту, на простор будућег барског храма, коме су у то вријеме тек били ископани темељи. Ту се налазио један бунар, тамо, који је подводно везан са морем и нељуди су у тај бунар дјецу бацили и у њему су она нађена.
МУЧЕНИЧКА КРВ ДЕЦЕ
САЗНАЊЕ о убиству ромске дјеце ме је потресло, следило, дубоко. Знате, све што је саграђено у историји рода људскога, до данас, саграђено је на жртви. Пагански обичај је и код нас био, кад се гради кућа, да се нешто жртвује, да се приложи, да се закоље пијевац. То су неки прадревни обичаји. Али, ево, и овдје се догодило у темељима храма да је мученичка крв те дјеце, Рома, уграђена, као што је мученичка крв дјеце Рома уграђена у Јасеновац.
(наставиће се)
Аутор: Перица Ђаковић, “Новости”