Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Фељтон, сјећање на Чичу (5): Смрт дужа од живота, Енглези прећутали Дражину уцјену!

У Ратни дневник Вермахта записан је податак о најмасовнијем стрељању бораца: Због саботажа и препада извршених у Србији, у знак одмазде стрељано 605 четника Драже Михаиловића
И половином 1943. Ратни дневник Вермахта уредно бележи дешавања у поробљеној Југославији. У овом документу је записано да су 1. aприла “банде Драже Михаиловића југозападно од Ужица напале Недићеву Српску стражу”, да је 6. априла у Београду у знак одмазде “убијено 40 комуниста и припадника Драже Михаиловића”, а да су 14. априла припадници 369. немачке дивизије на планини Озрен убили 27, a ранили 14 Михаиловићевих симпатизера.
Регистровано је и да су Немци 24. априла “стрељали тројицу водећих људи Драже Михаиловића”, да су 5. маја код Фоче разоружали стотину четника, а да су 10. маја немачки полицајци код Младеновца заробили 25 присталица Драже Михаиловића.
Три дана касније, Ратни дневник Вермахта нотира нападе четника на немачке јединице код Мостара и Берана, 16. маја заробљавање 2.530 четника на територији НДХ, наредног дана четничко ослобођење Гуче, а 26. маја стрељање 250 четника због напада на једну “нашу јединицу”.
Ту је и податак да су Бугари 8. јуна на југу Србије убили једног комунисту и 19 четника, да су Немци 11. јуна код Зенице “уништили једну четничку групу”, да је наредног дана примећена “појачана активност банди Драже Михаиловића на југозападу Србије”, а да је 17. јуна у Ужицу стрељано 20 јатака банди Драже Михаиловића.
Следећег дана Немци књиже да су “због саботаже извршене против нас” у Србији стрељали 350 комуниста и 50 четника, пет дана касније да су у Србији, такође, у знак одмазде стрељали 20 четника и 10 комуниста, а да су у Црној Гори само за два дана заробили 4.000 четника.
Претпоследњег дана јуна у Ратни дневник Вермахта записан је податак о најмасовнијем стрељању бораца генерала Михаиловића:
– Због саботажа и препада, који су у последње време извршени у Србији, у знак одмазде стрељано 605 четника Драже Михаиловића и оних који су осумњичени да су комунисти.
Тог дана Немци су у Бору убили девет четника, а ухапсили 116 људи осумњичених да су присталице Драже Михаиловића.
И те 1943. већина места у Србији била је облепљена немачким плакатима:
– Због напада бандита Драже Михаиловића на две поворке немачких шлепова на Дунаву, у Београду је 7. маја 1943. стрељано 50 присталица Драже Михаиловића.
– Због убиства петорице и рањавања шесторице припадника Руског заштитног корпуса на путу Лозница – Ваљево, 22. маја 1943. стрељано 250 присталица Драже Михаиловића.
– Због убиства осморице и рањавања седморице припадника немачке полиције, 19. јуна 1943. стрељано 575 присталица Драже Михаиловића и комуниста, од којих 324 у Крушевцу.
Немачка командантура у Ужицу је 16. августа 1943. издала “важно саопштење”:
– У случају да се немачки и бугарски војници одведени од банди Драже Михаиловића не врате најдаље до 21. августа 1943, и то неповређени, свакодневно ће се, све до њиховог повратка, стрељати по десет ухапшених припадника Драже Михаиловића.
Лета те 1943. главни Михаиловићев ратни савезник задао му је и најнижи ударац. И Радио Лондон и британска штампа цензурисали су одлуку Немаца да Михаиловићеву и Титову главу уцене на по 100.000 златних немачких марака. Михаиловићева уцена је прећутана, а Титова објављена на сва звона.
Немци су Михаиловића на потерници овако описали:
– Овај енглески плаћеник, смешни хвалисавац, није ништа друго радио него утирао пут бољшевизму и тиме помогао да се униште сва национална добра.
А за Тита су рекли да је “бољшевички агент који је у СССР и шпанском грађанском рату спознао све методе скрнављења културе и животињског уништавања људских живота”.
Неколико дана касније немачки генерал Паул Бадер је претпостављенима у Берлину из Београда јавио да ће у случају искрцавања западних савезника на Јадран, у Србији доћи до “општег устанка”. Известио је да су све припреме за устанак завршене:
– Устанком ће руководити Михаиловић који ће бити потпомогнут од претежног дела становништва.
Генералов политички капитал, југословенска избегличка влада, и 1943. личила је на раштимовани оркестар.
– Хрвати су уверени да смо за велику Србију, а ми смо уверени да су они за велику Независну Хрватску Државност – говорио је министар, једно време и председник избегличке владе, Милош Трифуновић.
Још тачнију дефиницију дао је далматински Југословен Берислав Анђелиновић, који је једно време био министар избегличке владе:
– Безидејни и партијски компромис између тоталитарне, и у бити сепаратистичке Хрватске сељачке странке, ускогрудих “демократских” српских, у суштини великосрпских странака, те више-мање празних “југословенских” странака у влади даје карактеристику нашој државној политици у Лондону.
– Резултат тога осећа се и у најудаљенијој тачки нашег народног организма.
Уз све то, постављало се и питање легитимности неких српских, још више хрватских министара избегличке владе. Сва тројица били су чланови Хрватске сељачке странке, а представници те партије истовремено су чинили више од трећине Павелићевог Хрватског сабора, који је окупљао најстраственије опоненте било какве Југославије.
Потпредседник југословенске избегличке владе Миха Крек покушавао је да помири рогове у врећи:
– Ја могу само изразити жељу да се Срби и Хрвати споразумеју, јер се тај споразум од нас тражи са свих страна.
Реч је била о формулацијама декларације о будућем уређењу Југославије заснованом на “федерализму три народа” и “три равноправна федеративна члана државне заједнице”.
Пошто су Немцима тада кола увелико ишла низбрдо, Хитлеров командант Југоистока, фелдмаршал Фон Вајкс Максимилијан, одобрио је појединим немачким командантима да могу склапати сепаратне споразуме са неким четничким командатима. Његова основна идеја је била да тако генерала Михаиловића посредно одврати од борби против нациста, али кад је видео да од тога нема ништа, немачким командантима у Србији издата је наредба о забрани сарадње. Одлука је образложена тиме што је генерал Михаиловић остао чврст у уверењу “да настави борбу против Немачке и њених савезника”.
Већ од почетка остварења Вајксовог плана генерал Михаиловић је прозрео његову намеру:
– Немци су постали врло лукави, нуде нам неку сигурност, а налазе нам се на леђима. Обећавају некакве благонаклоне поступке, а ми се одавно познајемо.
– Не дозволите – писао је он – да ниједан наш командант падне у грешку да им поверује. Коме се досади, нека их најури тамо где треба. Коме је згодније, нека их “форта” и даје наду.
За време тог “фортања” склопљена су четири краткорочна споразума о примирју са Немцима у појединим деловима Србије. После месец дана споразум је обновљен једино са четничким командантом Шумадије, пуковником Јевремом Симићем, али генерални став Немаца према четницима није промењен.
Дража је немачки непријатељ
О немачком односу према четницима говори телеграм Фон Рибентропа Херману Нојбахеру од 29. јануара 1944. године: – Једино се могу ћутећи трпети привремени аранжмани нижих војних команди са Дражом Михаиловићем у циљу сузбијања заједничког непријатеља. Он и његови људи остају и даље, на крају крајева, наши непријатељи. Зато је сада потребно бити крајње опрезан према Дражи Михаиловићу и његовим четницима.
Бруталан злочин на Лошињу
Одмах после капитулације Италије, Иван Гошњак и Владимир Бакарић наредили су да се изврши једно од најтежих партизанских зверстава. Дража: Верујем, да није Немаца, Енглези би били најгори народ
После серије неуспешних притисака, Британци су септембра 1943. решили да напусте Михаиловића и да се окрену Титу. Најпре су му, после капитулације Италије, омогућили да и у људству, а поготово у наоружању престигне Михаиловића, јер су италијанској војсци наложили да се предаје Титу и да му уступа своје наоружање, али на томе се нису зауставили. Одлучили су да му склоне и главну препреку за освајање власти у Југославији – да смене генерала Михаиловића.
Задатак да испита околности за преврат добио је пуковник Бејли, који је тих дана британској врховној команди јавио:
– Михаиловић има морални ауторитет над цивилним становништвом. Он не може бити умањен све дотле док његов војни ауторитет над локалним командантима остане непоколебљив.
– Једини начин који би имао гаранције да буде успешан, било би јавно опозивање од стране краља. Ја сматрам да то неће бити скоро. Команданти Југословенске војске у отаџбини не чине ништа противно југословенском војном закону и дисциплини.
Док су спремали план да генерала Михаиловића пусте низ воду, Енглези су добро знали да су оптужбе за његову колаборацију с Немцима на климавим ногама. То најубедљивије илуструје експозе Ралфа Стивенсона, британског амбасадора код краља Петра Другог и југословенске избегличке владе. Он је 22. октобра 1943, на основу енглеских обавештајних података, ратним дописницима акредитованим при савезничкој Врховној команди у Каиру, од речи до речи изјавио:
– Овај грађански рат у Југославији посејан је већ данас услед покоља који су у почетку непријатељске окупације извршени над српским живљем у независној Хрватској.
– Доцније су се поред трупа ђенерала Михаиловића појавили и тзв. партизански одреди, тако да су једни и други водећи борбе против окупатора у исто време почели да се међусобно свађају и боре.
– Партизански одреди показали су велику активност у току ове године, док се ђенерал Михаиловић ограничио само на неизбежне операције чувајући своје снаге и своју организацију за последњи моменат, када савезничке трупе ступе на Балкан.
– Треба подвући да Михаиловић сигурно држи у рукама целу Србију, један део Босне и Херцеговине и Црне Горе, допирући до Јадрана у Далмацији, па и Словеније, само што је његова организација која се базира на мањим, четничким одредима у Хрватској и Далмацији, нарочито северној, слабија од партизана, који у последње време располажу већим снагама.
– Британски посматрачи у Југославији имају за главни циљ да одбију оштрице између Михаиловићевих трупа и партизана и обе снаге упуте искључиво у борбу против окупатора, што им до сада није успело.
– Главни разлог овога неуспеха лежи у чињеници да оба ривала имају за циљ да се одмах после слома Немачке и евакуације западних савезника дочепају Београда, да би затим из престонице могли да спроводе своје планове.
– Може се рећи да данас нема ниједног човека у Србији, па чак и међу онима који служе окупаторима и његовим помагачима, који није фанатично одан Михаиловићу. Ово се може рећи у извесној мери и за известан део Срба комуниста, изузев водећих личности и чланова партизанских штабова.
– Сваки покушај комуниста да продру ближе Београду доживео је неуспех, разбивши се на жестоком отпору Михаиловићевих трупа.
– Све партизанске оптужбе да је Михаиловић фашиста и да сарађује са окупаторима потпуно су неосноване, а потичу искључиво из настојања да партизани оцрне Михаиловића код српског становништва и онемогуће га када дође моменат да се узме власт у земљи.
– Генерал Михаиловић је од почетка борби лојално сарађивао са савезницима и нико му не може ништа замерити ни као савезнику, ни као представнику југословенске владе у земљи. Исто тако лојално држање констатовано је код свих његових сарадника. Није, међутим, искључено да је држање неких мањих самосталних група, које су се издавале као Михаиловићеве, искоришћено од Тита за његову кампању.
Неколико дана пре него што је Ралф Стивенсон информисао ратне извештаче у Каиру, Тито је својој Другој пролетерској дивизији, пред њено ангажовање у Црној Гори, Херцеговини и Србији, упутио следећу директиву:
– Не упуштајте се у неке јаке борбе са Њемцима. Ово сада није потребно, да би сачували снагу за важније догађаје.
Тих дана, одмах после капитулације Италије, командант и комесар Титовог Главног штаба у Хрватској Иван Гошњак и Владимир Бакарић наредили су да се изврши један од најтежих партизанских злочина у Другом светском рату:
– Због опасности од четника у овој фази борбе, нису нам потребни заробљеници.
– Све заробљене у борби ликвидирати.
– То чинити и убудуће.
Током септембра и октобра 1943. у горњој Лици и Горском котару ликвидирано око 600 заробљених четника и чланова њихових породица. Најбруталнији злочин извршен је у логору на Малом Лошињу, где су Титови борци четнике клали и бацали у море, о чему је Централни комитет КП Хрватске известио један од старешина јединице која је учествовала у овој акцији:
– Приликом ликвидације четника на Лошињу остваривало се клање по усташкој методи. Тамо је поклано и неколико младића, који су имали 15-16 година и чији је отац био у партизанима.
– Клање, мрцварење и бацање по обали мора било је и у Карлобагу.
– Клање је врло негативно деловало на народ. Само због клања упоређују нас са усташама.
Мештани су негодовали, па је клање настављено на палуби једног партизанског брода, а један Хрват, резервни поручник Антон Шустар из Ријеке, пред клање је узвикнуо: “Живјела Југославија!”, молећи да се краљу Петру Другом пренесе да је извршио заклетву и да је срећан што умире за Југославију.
Октобра 1943. у Москви је први пут, на конференцији министара спољних послова САД, Совјетског Савеза и Велике Британије, Черчилов министар спољних послова предложио је свом совјетском колеги да заједничким напорима зауставе сукобе између Тита и Михаиловића. Стаљинов министар је то одбио, рачунајући да време ради за Совјете. Идн је поменуо могућност да Москва и Лондон упуте заједничку инспекцијску мисију код Михаиловића, али Молотов је одбацио и ту идеју, исто као што је прешао и преко трећег Идновог предлога – да Совјети пошаљу своје мисије и код Тита и код Михаиловића.
Тих дана генерал Михаиловић дошао је и до једног британског документа у којем се говорило о томе како Лондон треба да користи његове јединице за остварење својих интереса. Није издржао и својим сарадницима је рекао:
– Треба да знате да нас Енглези остављају без новчаних средстава. Они употребљавају и ово средство за притисак на нас да бисмо извршили њихове захтеве, без обзира на наше интересе и жртве народа.
– Они траже и такве акције које се пењу на десетине хиљада стрељаних. При томе не дају нам никаква ни борбена, ни новчана средства.
– За сваки авион уцењују као најгори трговци.
– Верујемо, да није Немаца, Енглези би били најгори народ.
Прекид са Британцима
У јесен 1943. године Михаиловић је практично већ прекинуо односе с Британцима. Прекипело му је кадa је Радио Лондон његово ослобађање свих градова у источној Херцеговини и Санџаку приписао комунистима, а партизанске нападе на Југословенску војску у отаџбини приказивао као њихову борбу против Немаца.
Черчил се удвара Москви
Британцима је Југославија била мета за поткусуривање са Стаљином, исто као што им је 1941. била у сукобима с Немцима, па су зато подржали Тита. Историјске одлуке у Јајцу донете су без представника из Србије
У новембру1943. западни савезници су генералу Михаиловићу задали одлучујући ударац. Пред састанак лидера Совјетског Савеза, Сједињених Држава и Велике Британије у Техерану, шеф енглеске мисије у Титовом штабу, бригадир Фицрој Маклејн, састао се у Каиру са Идном. Предао му је специјални извештај “Партизански покрет у Југославији”, који је, да би камуфлирао његову пристрасну интонацију, носио ознаку “најстрожа тајна”.
У извештају је писало да Тито има војску од 26 дивизија са 220.000 војника, да његови борци за једног свог убијеног ликвидирају пет Немаца и 10 усташа и Михаиловићевих присталица, да у партизанском покрету преовладава верска толеранција, да међу комунистима нема никаквих знакова класних сукоба, чак и да они не доводе у питање приватно власништво, да су “између 10 и 20 пута бројнији, бескрајно боље организовани и боље опремљени од четника”.
Укратко, Маклејн је написао оно што је Тито желео, а Черчил хтео да чује.
А све је то било далеко од истине. Према немачким подацима, Тито је тада имао “око 90.000 људи”, у борбама с Немцима увек је имао неколико пута више жртава него што је нацистима наносио губитака, а прича о Титовој љубави према приватном власништву била је чиста конструкција.
Жељу Британаца да им Југославија буде мета за поткусуривање са Стаљином, исто као што им је 1941. била у сукобима с Немцима, Маклејн је увио у обланду да партизани могу рачунати на снажну подршку “наших совјетских савезника”, па да због тога и Лондон треба да подржи Тита да би учврстио свој положај на Балкану!
Био је то изговор за жртвовање Југославије, а рам за ту слику направиће неколико дана касније сам Черчил. Кад му је Маклејн, образлажући свој извештај, скренуо пажњу на чињеницу да су сви функционери Титовог покрета “отворени и задрти комунисти” и да ће они у Југославији успоставити совјетски систем, Черчил није издржао:
– Да ли намеравате да живите у Југославији после рата?
Маклејн: – Не, господине.
Черчил: – Ни ја.
– А пошто је такав случај – додао је британски премијер – уколико се мање ви и ја бринемо какву ће владу они успоставити, утолико боље!
Михаиловић је и овог пута реаговао емотивно. Залупио је врата Енглезима и 23. новембра издао наредбу да се протерају све њихове војне мисије које су се налазиле на подручјима на која није стигао никакав британски ратни материјал:
– Према Американцима бити најсрдачније и братски расположен, јер су ово људи другог квалитета, док су се Енглези показали као прави трговци, који за врло јефтину цену купују крв малих народа.
Пет-шест дана после ове одлуке, Југославија се у Техерану нашла за покерашким столом Черчила, Стаљина и америчког председника Френклина Рузвелта.
Рузвелт је рекао да су Сједињене Државе искључиво заинтересоване за победу у рату, што је значило да ће је самостално наплаћивати, а Стаљину и Черчилу препустио је да се договоре о спорним питањима у Европи.
У тој трговини Черчил је остао без адута. Морао је платити високу цену сталног одлагања англоамеричког отварања другог фронта против Немаца у Француској и одлучујућег доприноса Совјета у обуздавању Хитлера. Тако су Југославија и земље источне Европе склизнуле у Стаљиново наручје, а Черчилове калкулације да ће преко Тита обезбедити заштиту британских интереса на Балкану, биле су само изговор за препуштање Југославије и источне Европе Совјетима.
Черчил је као прагматичар, који се не руководи никаквим начелима, већ у том часу знао је да ће се његов утицај на Тита истопити истог часа кад Стаљинови тенкови ступе на југословенску територију. И да своју формулу исписану октобра 1944. у Москви, о подели утицаја у Југославији на 50:50 одсто може да заборави.
А знао је и да се Тито, на миг Совјета, већ постарао да се игра на домаћем терену заврши пре него што је у Техерану и почела. У Јајце је окупио крњи састав свог провизорног Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, АВНОЈ-а, укинуо монархију, прогласио републику, крунисао се за маршала, забранио краљу Петру Другом повратак у земљу. Све ове историјске одлуке, па и она о проглашењу Тита за маршала, нису донете чак ни акламацијом, већ оркестрираним аплаузима учесника ове манифестације, после чега је председавајући изговарао унапред научене речи:
– На основу једногласног аплауза констатујем да смо усвојили…
Или:
– На основу једнодушног аплауза констатујем да смо прихватили предлог…
Од 303 члана АВНОЈ-а овом скупу присуствовала су 142 делегата. Кворум је обезбеђен тако што је мањина присутних све одсутне делегате прогласила присутним. И сама себи дала право да гласа и у њихово име!
Двадесетак година после распада Титове Југославије један од водећих словеначких историчара ће објавити да су историјске одлуке у Јајцу донете “без представника централне Србије” и уз “превагу Хрвата и Словенаца”. То се очитовало у чињеници да су “кључну улогу” у припреми одлука у Јајцу одиграла двојица Словенаца, Едвард Кардељ и Борис Кидрич, а да су два Хрвата изабрана на две најважније функције: Тито за председника привремене владе, НКОЈ-а, а Иван Рибар за председника АВНОЈ-а.
Тек педесетак дана после самита Черчила, Рузвелта и Стаљина, југословенска избегличка влада је из једног обавештајног извора сазнала зашто су Англоамериканци у Техерану били попустљиви према совјетском диктатору:
– Техеранска конференција била је руски успех и на њој је решавано према ситуацији која је тада била на бојишту. Како је ситуација била много повољнија по Русе, то су они учинили све да конференцију искористе до максимума у своју корист.
– Отуда и попуштање према Титу од стране Енглеза и некомпромисан руски став према Пољској.
У следеће две реченице ове поверљиве информације, обавештајац југословенске избегличке владе падао је у контрадикцију, сугеришући неоснован закључак да би Англоамериканци ускоро могли преузети иницијативу од Совјета:
– Англоамеричка слабост према Русима је очигледна, али до промена мора доћи. Реакција на сувишну попустљивост према Совјетима већ је почела у буржоаским и лабуристичким круговима у Енглеској.
– Енглеска штампа је још у руским водама, чак има и листова које плаћа совјетска амбасада. Енглеска влада засада не може да спречи ово, јер не жели да изазива сумњу код Руса.
Стаљинград је био прекретница
Титу наклоњени амерички новинар југословенског порекла, Стојан Прибићевић, видео је и дубљи корен промене британске политике према Михаиловићу и Титу. Све је везивао за совјетску победу над Немцима у бици за Стаљинград, која је трајала од средине јула 1942. до почетка фебруара 1943. године:
– Стаљинград је био оно што је најзад одлучило у корист партизана. Лондон је веровао да Русија не може да издржи у тако дугом рату без отварања другог фронта.
– Британци су замислили како би изгледало послератно уређење Европе које пре никад није било – Европа са само једном великом силом, Русијом.
– Традиционална британска политика равнотеже сила не би могла да функционише под таквим условима, и тако је компромис с Русијом по свим критичним питањима у Европи постао кључ британске нове политике.
Руски агент председник владе
Резидент совјетских обавештајаца у САД Василиј Зарубин је још 1942. заврбовао Ивана Шубашића и Саву Косановића за тајне агенте и том приликом доделио им агентурна имена Серес и Коло
У пролеће 1944. Тито је од Совјета тражио да једнострано признају његову привремену владу, али Стаљин није био вољан да то учини. Кад је Милован Ђилас, приликом вишенедељног боравка у Москви, маја 1944, на томе поново инсистирао, совјетски диктатор је позвао свог министра спољних послова Молотова:
– А да ли бисмо некако могли подвалити Енглезима да признају Тита?
– Не, то је немогуће, они су потпуно свесни односа који су се створили у Југославији.
Титу је и то било довољно јер је схватио у чему је проблем. У Лондон је послао обавештајца Владимира Велебита, који је од Черчила успео да издејствује признање да Уједињено Краљевство не интересује толико “да ли ће Југославија после рата бити монархија или република”, колико спремност Југословена да се жртвују у борби против Немаца и тако помогну Енглезима да њихови губици буду што мањи.
Ни Титу, због карактера његовог основног ратног циља, није било примарно с колико ће људских жртава доћи на власт, па су и Черчилове симпатије према њему биле све веће. Због тога му је почетком 1944. за свог војног изасланика у партизанском штабу послао сина јединца Рандолфа:
– Баш бих волео да могу и сам да дођем, али сувише сам стар и тежак да бих могао да скачем падобраном.
У знак пажње, британски први министар је Титу авионом послао и нови џип, а отпочео је и интензивне контакте с младим југословенским краљем Петром Другим. Наговарао га је да, због “обједињавања снага југословенског отпора”, бившег бана Хрватске бановине Ивана Шубашића овласти да с Титом склопи споразум о сарадњи. Одлуку о главном спорном питању, “коначном решењу државног уређења Југославије”, по том споразуму требало је да “донесе народ после ослобођења читаве земље”. Очекујући фер игру, наивни краљ је то тешка срца прихватио, а чим је споразум постигнут, маршал Тито је својим емисарима широм Југославије у поверењу поручио да је циљ његовог споразума са Шубашићем “избацивање из игре Драже Михаиловића”.
Едвард Кардељ је био још одређенији:
– Шубашићева влада учиниће први корак да се сахрани Дража Михаиловић. НЈен главни задатак је: ослободити се краља и монархије и, разуме се, напустити основну позицију с које би се у будућности могло утицати на развој ситуације у Југославији.
Тито и Кардељ нису говорили напамет, а тајна њихове самоуверености откривена је тек тридесетак година после њихове смрти. Тек тад се сазнало да је резидент совјетских обавештајаца у САД Василиј Зарубин још 1942. Ивана Шубашића заврбовао за тајног совјетског агента. И да му је том приликом доделио агентурно име Серес.
Поред Шубашића, Зарубин је за совјетску тајну службу тада ангажовао и једног од најважнијих чланова краљевске југословенске владе Саву Косановића, чије је агентурно име било Коло.
Обојица су били на вези са совјетским обавештајцем Владимиром Правдином, чије је кодно име у Америци било Сергеј. ЛЈубав на први поглед
Већ у првим сусретима, између Шубашића и Тита створена је присна атмосфера. Тито га је ословљавао с “драги мој премијере”, Шубашић Тита с “драги мој маршале”. Кад су се растали, Шубашић му се поверавао:
– Ја имам веома велике тешкоће у формирању нове владе. Сви Срби једнодушно изјављују да вас не могу примити као врховног команданта целе територије Југославије, то јест они желе искључења за Србију.
– Моје искуство не даје ми велике наде за било какво побољшање српских политичара. С Хрватима немам тешкоћа.
За Шубашићеву и Титову главну нагодбу знали су и Американци:
– Може се узети као поуздано да ће један од првих резултата споразума између председника владе Ивана Шубашића и маршала Јосипа Броза Тита бити коначно одбацивање генерала Драже Михаиловића.
Титова пропаганда је и током 1944. била у пуној форми. Према извештајима које је послао Слободној Југославији, његове присталице су више од 500 пута онеспособиле железничку пругу између ЛЈубљане, Загреба и Београда, а саобраћај на тој прузи несметано се одвијао целе године.
Кад му се у другој половини 1944. предао један четнички командант, плашећи се казне због емотивне везе с једном комунисткињом, партизанска и савезничка пропаганда објавиле су да је тај командант довео са собом хиљаду Михаиловићевих бораца. Један енглески официр, који је присуствовао догађају, изјавио је да је тај командант прешао у супротни табор с четворицом својих пратилаца.
Због бојкота српских странака, Шубашић ни за месец дана није успео да састави владу, па су његов кабинет у то време звали “владом од једног члана”. Разлоге своје попустљивости према Титу бан Шубашић је поверио једном свом енглеском саговорнику:
– Разлог моје сарадње са партизанским командантом је сламање српске снаге у Југославији. Мени је основни циљ спасити Југославију и помоћи Титу да разбије Србијанце, чиме би их увели у тор прије њемачке пропасти; чиме би партизани добили одријешене руке да овај народ принуде на уједињење на бази маршалових пројекција.
У реваншистичкој конотацији ових Шубашићевих речи мање би требало тражити његов евентуални анимозитет према Србијанцима. Историјски контекст више упућује на закључак да је у ове речи пре свега угравиран рукопис обавештајаца Коминтерне који су Стаљина и друге совјетске званичнике пре рата годинама засипали информацијама о “антисовјетском расположењу Срба и револуционарности Хрвата”.
Другу половину 1944, која је преломила ратну судбину Југославије, Драгољуб Михаиловић започео је испраћајем британских посматрача, који су дефинитивно напуштали његов штаб, а Тито позивом Стаљину да војно интервенише у Србији.
Михаиловић је Енглезима, после свега, поручивао да су и он “лично и цео српски народ верни савезници Велике Британије”, а Тито је писао Стаљину да без њега не може “решити питање Србије”, које је, како је говорио, “за нас врло важно, јер од тога зависи наш коначни успјех”.
Просто речено, Југославија не може постати совјетски сателит, нити Тито може доћи на њено чело, ако Стаљин не изврши војну интервенцију на Србију.
Завршне борбе у Србији
Завршне борбе за превласт у Србији почеле су крајем јула. После неколико безуспешних покушаја, Титова војска је надирала из три правца, а циљ јој је био да овлада Јужном и Западном Моравом и десном обалом Дрине. Однос снага, а поготово наоружања, био је веома неповољан за Михаиловића.
Енглези и Американци су Југословенској војсци у отаџбини дотад послали неколико десетина тона оружја и опреме, са 1.866 пушака, 1.656 митраљеза и аутоматских пушака и 443 бацача, а Титу су само у прва три месеца 1944. испоручили 6.630 тона оружја и ратне опреме. А до краја године дали су му више од 100.000 пушака, 50.000 комада аутоматског оружја и 1.380 минобацача.
Тито надмудрио и Черчила
Тито Черчилу: Сасвим категорично тврдим да не каним увести комунизам. За то има много разлога. Све европске земље послије рата морају имати демократски систем, а Југославија не смије бити друкчија
Због партијског карактера своје војске Тито је имао предност и у дисциплини официрског кадра, а Михаиловићеви одреди су и у Србији, а поготово у другим деловима Југославије, представљали више аутономне територијалне герилске јединице него праву субординисану војску. Тај проблем Михаиловића је затекао и у лето 1944, у јеку одсудне битке за Србију:
– Има једна ствар због које ми никако не успевамо да тучемо комунисте, а то је што су наше старешине доста самовољне, што нема слоге ни узајамног разумевања и потпомагања.
– Многи мисле да сада треба да стичу славу и каријеру за будућност, па стога теже да буду самостални.
– Збиља је више него чудновато да људи не схватају да се данас решава судбина српског народа.
После жестоких једномесечних окршаја, Михаиловићева војска изгубила је контролу над половином Србије, а 29. августа, два месеца после губитка министарског места у југословенској избегличкој влади, генералу је задат нови ударац из Лондона. Краљ Петар га је сменио с дужности начелника Штаба Врховне команде у Отаџбини.
Што због губитака на политичком, што због пораза на бојном пољу, почело је комешање и међу неким од најближих сарадника генерала Михаиловића. Један од њих је крајем августа 1944. за неуспех оптуживао и самог Михаиловића:
– Хтели смо националну револуцију, али је нисмо извршили јер смо се огрешили о свети принцип револуције: борити се док се не сруши стари режим и његови носиоци. Ми смо, напротив, у своје редове примили и доста носилаца старог режима.
Губећи све већи део територија, неки Михаиловићеви команданти почели су и директно и преко генерала Милана Недића склапати краткорочне споразуме и тражити оружје и од Немаца, али Хитлер је категорички одбацио могућност за озбиљнију сарадњу:
– Ја сам се доста дуго морао борити против схватања да се народи Истока могу са успехом ангажовати у борби. Срби су народ који је одређен да има државу. НЈихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. Оно што долази из Београда, значи опасност. Не сме се створити српска војска. Прихватљивија је чак становита комунистичка опасност.
Ово становиште није било мотивисано тренутним Хитлеровим анимозитетом према покрету генерала Михаиловића. Те исте 1944. и немачки генерал Ханс Фелбер је нацистичким снагама у Србији истицао да је “покрет ДМ био и остао непријатељски”. И да “сарадња с четницима у борби против комуниста, уз најштедљивију испоруку муниције и под надзором окупационе силе, може бити само локална и ради акутне потребе борбе против партизанских банди”.
Још пре него што су се његове јединице честито примакле Србији, маршал Тито се у Италији срео с Винстоном Черчилом. Амерички пилоти, који су га с Виса возили до Казерте, замолили су га за аутограм. У недостатку адекватнијих сувенира, потписао им се на папирнате зелене новчанице – америчке доларе.
Пре Черчила, Тито се у Казерти састао с британским генералом Хенријем Вилсоном.
Тито му је рекао да “имамо само десет тенкова” и замолио га да му обезбеди бар двеста.
Вилсон је обећао да ће му изаћи у сусрет и тако је касније настала прва Титова тенковска бригада.
Ускоро је стигао и Черчил, који је Титу дозволио да га убеди да “наметање комунистичког режима Југославији не спада у наше намјере”.
Черчил: – Да ли још увек траје борба између партизана и људи Драже Михаиловића?
Тито: – Да, врло жестока борба.
Черчил: – Веома нам је жао због те борбе. Много више бисмо волели да се наши меци користе за убијање Немаца.
Тито: – Да, уистину, и ми бисмо то жељели. Но то је немогуће, четници се боре на страни НЈемаца.
Черчил: – Желео бих да вам поставим још једно питање. Зар није тачно да велики део српског сељаштва не би поздравио увођење комунистичког система?
Тито: – Ми не намјеравамо да уводимо такав систем.
Черчил: – Да ли ћете после рата у вашој земљи допустити личне слободе?
Тито: – Да, да. То је наше основно начело – демокрација и слобода појединца.
Черчил: – Нека ми маршал постави питања каква год хоће, па чак и она неугодна.
Тито: – Прилично сам узнемирен свим тим питањима која се непрестано постављају о комунизму у Југославији. Сасвим категорично сам изјавио да га не каним увести. За то има много разлога. Све европске земље послије рата морају имати демократски систем, а Југославија не смије бити друкчија.
Черчил је Титу поверовао на реч, па је лидер југословенских комуниста ускоро добио уступак о коме колико до јуче није могао ни да сања.
На наговор Винстона Черчила, краљ Петар Други је месец дана касније позвао Михаиловићеву војску и “све Србе, Хрвате и Словенце” да се “уједине и приступе Народноослободилачкој војсци под маршалом Титом”.
Оне који су се од почетка рата клели у њега и одржавали његову наду у повратак у земљу, краљ је отворено изневерио:
– Сви они који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига ни пред народом, ни пред историјом.
Кад је чуо за краљев позив, Михаиловић је био ван себе. Поред њега су се у том часу нашли његови блиски сарадници, потпуковник Драгослав Рачић и капетан Нешко Недић:
– Рачићу и Недићу, ви сте увек били моји верни саборци и јунаци, и ако мислите да је до ове трагедије дошло мојом кривицом, ево вам оба моја пиштоља и убијте ме!
Рачић је почео да објашњава да су они код њега дошли по савет, а не по главу. Утом је наишао и амерички изасланик у четничком штабу, пуковник Роберт Мекдауел, којег су Американци месец дана раније послали у Србију да захвали Михаиловићу на спасавању неколико стотина америчких пилота који су после обарања њихових авиона бежали од Немаца.
Он је Рачићу и Недићу рекао да је краљ направио грешку и да они треба да следе пут којим су ишли током овог рата.
Михаиловић је са својим штабом код мачванског села Бадовинаца прешао Дрину, а неке његове јединице на југу Србије почеле су се расипати. НЈегови команданти Војислав Лукачевић и Павле Новковић отказали су му лојалност, а леђа су му окренула још двојица блиских сарадника, потпуковник Петар Баћовић и пуковник Захарије Остојић, који су му саопштили:
– У овом часу, најтежем за српски народ, кад ви сносите највећу одговорност пред историјом и пред народом, морате донети још једну судбоносну одлуку без обзира на вашу личност…
У безнађу које га је спопадало, генерал Михаиловић тражио је од Американаца да учине све да се “спречи грађански рат у Југославији”. Наговарао их је да образују команду за Југославију, којој би се прикључиле све његове снаге, али је Вашингтон остао глув на овај генералов вапај.
Титов тајни одлазак у Москву
После одласка Михаиловића у Босну, Тито је тајно, без знања Енглеза и Американаца, одлетео у Москву и договорио се са Стаљином о модалитетима совјетске интервенције у Србији.
У тој војној операцији учествовало је с логистиком чак 414.000 совјетских војника, а у тзв. београдској операцији непосредно се борило 300.000 бораца Совјетског Савеза. А Тито је за ову кључну ратну операцију успео да одвоји само 25.000 војника из разних делова Југославије, а из својих јединица из саме Србије ангажовао је тек око 14.000 присталица, који су асистирали Совјетима да га доведу на власт у Београду.
Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

РЕКОНСТРУИСАНА ВЛАДА, МОЖДА СЕ ИПАК КРЕЋЕ: ДПС-у смркло, осталима свануло!

РАДАН НИКОЛИЋ: Апсурдно је да Теа Горјанц буде заговорник процесуирања сплитске “Лоре”!

ЈАКОВ СЕ ПРОБУДИО, ДО САДА ЖИВЕО НА МАРСУ: Политичка трговина са Србима му није сметала да засједне у фотељу предсједника државе, данас је осуђује!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

Sjednica-SO-Niksic-Foto-RTNK-978x555

НИКШИЋКА ПОЛИТИКА: ДПС и сателити блокирали сједницу, стварају хаос и хоће револуцију – показали право комунистичко лице, сви који нијесу као они су фашисти!

BILEĆA

СРПСКА: У Билећи одата почаст царској породици Романов и донским кадетима!

novakkotor

СРБИН БЕЗ МАНЕ: Новак Ђоковић свјетске туристичке оазе замијенио Котором!

romanovi-naslovna-750x430

НИКШИЋ, СРПСКИ ГРАД: Дани породице Романов од 17. до 21. јула!

Srbi-za-Trampa-2024-Milvoki12

МИЛВОКИ И ДИЈАСПОРА: Срби за Трампа!