Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Фељтон, сјећање на Чичу (4): Смрт дужа од живота, Дража најопаснији противник Њемаца!

Док су југословенска и совјетска комунистичка пропаганда генерала Михаиловића 1942. све отвореније оптуживале за колаборацију са Немцима, командант Југословенске војске у отаџбини био је главна немачка опсесија не само у Србији већ на целом Балкaну.
Maja и јуна те године покренули су две кампање за хватање Михаиловића, “Операцију Форстрат” и “Акцију 800”, али оба пута генерал је успео да се спасе.
Јула те године Михаиловић се у Зимоњића кули, код херцеговачког места Автовац, с четничким вођама Херцеговине, Црне Горе и Далмације договорио о томе како ће четници направити мостобран за очекивано англоамеричко искрцавање на обале Јадранског мора. После тог договора од Немаца се склонио на Сињајевину, изнад Колашина, а наредног месеца Черчил је Стаљину у Москви изложио план да западни савезници, после протеривања Немаца из северне Африке, заузму Сицилију и јужне делове Италије, а да потом изврше инвазију на Југославију. Совјетски вођа, који је већ одавно прижељкивао да западни савезници отворе други фронт против Немаца, глатко је одбио Черчилов план, предлажући да Енглези и Американци отворе други фронт у Француској, а не у Југославији. Рачуница му је била проста: да западне савезнике што више удаљи од земаља источне Европе и Балкана, које је одредио за зону совјетске експанзије.
Немци никако нису одустајали од идеје да ухвате генерала Михаиловића, па је Хитлерова команда Југоистока, јула 1942, опоменула свог изасланика у Србији, генерала Паула Бадера:
– Најопаснији противник је Михаиловић.
Јула 1942, један од водећих немачких нациста, Хајнрих Химлер, у писму Хитлеровом генералу Хајнриху Милеру дао је Михаиловићу још већи значај:
– Основица сваког успеха у Србији и целој југоисточној Европи лежи у уништењу Михаиловића. Употребите све снаге да Михаиловић и његов штаб пронађете, тако да би он могао бити уништен.
– Свако средство које томе допринесе је згодно. Очекујем најтешњу сарадњу свих установа које долазе у обзир. Молим обавештавајте ме једном недељно о напретку ове акције.
Децембра 1942, на састанку у Хитлеровом главном штабу, одлучено је да због очекиваног искрцавања савезника на Јадранско море треба што пре уништити и четнике и партизане. Фон Рибентроп је на том већању рекао да су и за Немце и за Италијане “Срби, тј. националисти, опаснији од комуниста”. Хитлеров генерал Вилхелм Кајтел био је најрадикалнији:
– Српски завереници морају бити спржени.
Те године о Михаиловићу је слично говорио и Титов помоћник Едвард Кардељ, који је лидеру младих комуниста Југославије Иви Лоли Рибару написао:
– Дражу морамо заиста тући свим средствима.
У таквим околностима, када је био главна мета и Немаца, и вођства КПЈ и НДХ, Михаиловић и његова војска преживели су 1942. годину. Ратни дневник Вермахта педантно је забележио нека од главних искушења с којима су се те године суочили Михаиловић и његове присталице:
У лето 1942. вођене су заједничке немачко-хрватске војне операције против четника у Лици.
23. септембар 1942. Сусрет Хитлера, румунског председника владе Михаила Антонескуа и хрватског поглавника Павелића у Хитлеровом главном штабу. Отворено се говорило о хрватским проблемима. Хитлер је изразио забринутост због нестабилне ситуације у Хрватској, која није у стању да осигура безбедност главних саобраћајница, а то директно штети немачким војним напорима. Сусрету је присуствовао и немачки генерал у Загребу Глез фон Хорстенау, који је отворено критиковао хрватску власт. Скренуо је пажњу на четнике који би се, такође, могли употребити да на свом подручју постану органи реда.
– Хитлер је на тај предлог негативно одговорио, јер му се чини веома опасним да се четницима пружи подршка. Четници су, пре свега, српски патриоти, који заступају великосрпску мисао. Тиме бисмо хранили змију, која ће једнога дана да порасте.
– 26. новембар. Ухваћено седам присталица Драже Михаиловића. Након саслушања сви су стрељани.
– 2. децембар. Немци стрељали 12 припадника покрета Драже Михаиловића.
– 4. децембар. У Београду стрељано осам Михаиловићевих присталица.
– 5. децембар. Делови једне банде Драже Михаиловића уништени. Убијено 20 устаника. Сопствени губици: шест погинулих.
– 7. децембар. Ухапшено 11 присталица Драже Михаиловића и девет комуниста. Сви су стрељани. Немачке специјалне јединице ухватиле познатог вођу покрета Драже Михаиловића, као и три његова пратиоца. Након што су саслушани, сви су стрељани.
– 10. децембар. Немци стрељали девет Михаиловићевих присталица.
– 11. децембар. Стрељано 11 присталица покрета Драже Михаиловића.
– 12. децембар. Ухапшено 26 припадника обавештајног штаба Драже Михаиловића, који су након саслушања стрељани.
– 16. децембар. Стрељано 60 присталица Драже Михаиловића.
– 18. децембар. Хитлер италијанском министру спољних послова изјавио да “сви четници треба да се униште и да се против њих треба борити најбруталнијим средствима”.
– 27. децембар. Немци стрељали као таоце 250 присталица Драже Михаиловића.
– 28. децембар. Ухваћена два позната Михаиловићева команданта; након саслушања они су стрељани. Стрељано 35 таоца, који су били присталице Драже Михаиловића.
– 29. децембар. Шеф обавештајне службе Драже Михаиловића с четири устаника ухваћен, а након саслушања сви су стрељани.
Немачки плакати којима је била облепљена готово цела Србија бележили су и неке одмазде над присталицама генерала Михаиловића, којих нема у Ратном дневнику Вермахта:
– Због саботаже и шпијунаже у корист Драже Михаиловића 12. новембра 1942. у Београду стрељано 20 људи.
– Од 16 оптужених за припадност организацији Драже Михаиловића, 18. новембра 1942. стрељано 13 мештана села Велика Сугубина код Трстеника.
– Хитлеров заповедник Србије генерал Паул Бадер 21. новембра 1942. обзнанио одлуку да ће за сваког рањеног припадника Недићеве цивилне власти стрељати пет, а за убиство ликвидирати десет таоца – присталица Драже Михаиловића. Истом одлуком објављено да ће немачке власти за сваки случај саботаже на железницама, мостовима, телефонским везма и индустријским постројењима стрељати стотину талаца.
– Због нестанка једног немачког војника у једном селу код Бруса, Немци 19. новембра 1942. стрељали десет комуниста и присталица Драже Михаиловића.
– Због убиства начелника среза Жупског, округа крушевачког Саве Ј. Ђорђевића, кога су присталице Драже Михаиловића убиле 17. новембра и убиства Наума Живадиновића, председника општине Макршанске, округа крушевачког, извршеног 22. новембра 1942. Стрељано је ради одмазде 520 присталица Драже Михаиловића.
– Због “разорног рада Драже Михаиловића” и дизања у ваздух пруге Лапово – Крагујевац, у Крагујевцу 6. децембра 1942. стрељано пет талаца.
ОДМАЗДЕ ПРЕМА ЧЕТНИЦИМА
У депешама упућеним у Москву Михаиловић је Титу и од октобра до краја децембра 1942. био много већа преокупација него Хитлер и Павелић. Михаиловића је напао 19 пута, Павелића четири, Хитлера два пута. Крајем те 1942. Титов Врховни штаб је Штабу оперативног сектора Мркоњић Град издао наредбе за одмазде према четницима:
– У оним селима где ове банде пруже отпор, као што се догодило у Шеховићима, дотична села потпуно попалити и уништити. – Све заробљене четнике, било у борби било ван борбе, као и њихове помагаче и јатаке, ликвидирати на лицу мјеста.
Черчилов ултиматум Дражи
Краљ Петар Други: Важно је да ви у земљи не почињете никакву већу акцију док за то не дође час. Окупљајте се око ђенерала Драже Михаиловића. Савезници не верују да је проливено довољно српске крви, траже још
ПРЕСУДНА година у Михаиловићевој каријери, 1943, почела је како је само пожелети могао. Бираним речима Нову годину честитао му је генерал Двајт Ајзенхауер, командант савезничких снага у северној Африци:
– Америчке снаге у Европи и Африци шаљу поздрав својим ратним друговима, окретним и храбрим југословенским одредима под Вашим сјајним вођством. Ови хероји уједињени на родној груди у жељи да истерају завојеваче своје земље, служе пуном преданошћу ствари Уједињених народа. Нека им Нова година донесе потпуни успех.
Чим се завршио дочек Нове године, влада Сједињених Држава узела га је у заштиту од критика Дејли воркера, листа америчке Комунистичке партије, који је тврдио да је Михаиловић 1941. прекршио споразум с Титом, а не да је било обрнуто. Државни подсекретар Стејт департмента Самнер Велс, нашао је за потребно да тим поводом југословенској избегличкој влади, у име америчке владе, изрази “пуно поверење у патриотизам генерала Драже Михаиловића” и “дивљење за његову јуначку борбу, која помаже уједињене народе”.
После Дејли воркера, у кампању против генерала Михаиловића укључили су се и прокомунистички листови српске и хрватске емиграције у Канади, а према првим проценама у дипломатским круговима у Вашингтону ови напади су “довођени у везу с руским претензијама у Европи”.
НА МИХАИЛОВИЋЕВО изненађење, у његову дискредитацију укључио се и Радио Лондон. Генералова реакција била је импулсивна – свим својим присталицама забранио је да слушају лондонску радио-станицу:
– Енглези су обични трговци људским месом. Сви извештаји о храбрим партизанима у Југославији обичне су измишљотине. Они се не боре против окупатора, већ само против нас и то за власт.
Неколико дана касније, крајем фебруара, у селу Горње Липово код Колашина дошло је до инцидента, који је британска влада искористила као повод за све веће дистанцирање од генерала Михаиловића.
Крштењу новорођенчета у једној сеоској кући, поред генерала Михаиловића, присуствовао је и британски изасланик у његовом штабу, пуковник Стенли Вилијем Бејли. Кад је свечаност поодмакла, и кад су сви присутни, “осим новорођенчета”, како је Бејли јавио својој команди у Каиру, “попили добру количину ракије”, Михаиловић је рекао оно што му је лежало на срцу. Према Бејлијевој депеши, то је звучало овако:
– Све док Италијани буду једини извор помоћи, савезници ништа не могу учинити да Михаиловић промени став према Италијанима. Његови непријатељи су: партизани, усташе, муслимани и Хрвати. Када буде свршио с њима, он ће се окренути према Немцима и Италијанима, затим ће успоставити своју сопствену искрену демократију у Југославији, без икакве захвалности према западним силама, чија се хипокризија испољава у одбијању да се стане на његову страну против партизана.
– Чим је свршио говор, он се трудио да порекне да има икакву намеру да успостави послератну диктатуру и тврдио да су Немци и Италијани истински и фундаментални непријатељи Југославије.
ДРУГИ учесник овог догађаја, Михаиловићев блиски сарадник Младен Жујовић, дао је другу верзију, којој би требало поклонити више поверења, јер ју је верификовао и сам Михаиловић. Према овом извору, Михаиловић се најпре пожалио на недостатак савезничке помоћи и на захтеве савезника да четници, без обзира на немачке одмазде, врше саботаже чак и када оне немају неког већег војног значаја, а онда је наставио:
– Савезници не верују да је проливено довољно српске крви, те траже још. Њихов радио сад хвали Тита, а ви сте у Црној Гори имали лично искуство с Титовим бољшевичким режимом и знате шта да мислите о тим разбојницима који су побили толико људи и који хоће да униште нашу традицију и баштину наслеђену из славне прошлости.
– Видели сте Италијане и њихову бедну војску. Они ће нам служити као складиште муниције, које можемо узети кад год нам се прохте.
Касније је и сам генерал негирао да је Бејлију рекао да су његови непријатељи партизани, усташе, муслимани и Хрвати, да ће се, кад с њима сврши, окренути Немцима и Италијанима, а одлучно је оповргао и да је изјавио како су Италијани његов “једини извор снабдевања”.
Из једног документа из 1943. могло би се закључити да Михаиловић није имао високо мишљење о Мусолинијевим Италијанима, које је називао теткићима:
– Теткићи су ординарни лажови. Они нам још могу послужити за борбу против комуниста, а исто тако нам врло лако могу послужити и за борбу против усташа и Немаца.
– Теткићи љубоморно чувају заробљену територију Павелићеве Хрватске, па ћемо их лако користити и против Немаца и против усташа.
Кад су га обавестили о Михаиловићевим примедбама на рачун савезника, Черчил је Слободану Јовановићу поставио ултиматум:
– Ако не промени свој однос према Италијанима, британска влада ће у пуној мери ревидирати своју политику према Михаиловићу.
ЈОВАНОВИЋ је алармирао генерала Михаиловића, који је демантовао да је у Горњем Липову рекао да су Италијани једини његов извор помоћи и да су Немци и Италијани његови најважнији непријатељи, али је додао:
– Наши савезници морају разумети нашу војну ситуацију. Ми се морамо служити специјалном тактиком, јер је наша војска у земљи принуђена да се бори својим сопственим средствима, без снабдевања од стране савезника и без њихове ваздухопловне помоћи. Због тога нам је скоро немогуће једновремено водити борбу и против многобројних спољних и противу унутрашњег непријатеља. Уз то, у борби против непријатеља, морамо водити рачуна о приликама које владају у сваком подручју и подешавати нашу тактику према тим приликама. Једновремени напад на све био би осуђен на неуспех.
Такву тактику ратовања тада је Србима, Хрватима и Словенцима препоручивао и краљ Петар Други, који је поводом друге годишњице пуча од 27. марта преко Радио Лондона 1943. говорио:
– Важно је да ви у земљи не почињете никакву већу акцију док за то не дође час. Задовољите се тиме да се организујете. Окупљајте се око наше Врховне команде у земљи, око ђенерала Драже Михаиловића, који добро зна када, где и колико снага треба покренути.
НЕКОЛИКО месеци касније Михаиловићу је иста порука стигла и из САД:
– Чувајте се пренагљивања.
У пролеће, Москва је Тита, после његових силних наваљивања, умирила поруком да је припремила посебни план за елиминисање његовог главног ратног конкурента:
– Мобилишемо јавно мњење у Енглеској и Америци како бисмо допринели да се убрзо измени однос енглеске владе у Вашу корист.
Генерал Михаиловић је те 1943. вешто користио различите интересе Италијана и Немаца у Југославији и тиме јачао сукоб између Рима и Берлина.
ХИТЛЕРОВ СТРАХ ОД ЧЕТНИКА
Средином фебруара те године Хитлер је натерао Мусолинија да због болећивог односа према Михаиловићу смени генерала Марија Роату, а вођи италијанских фашиста очитао лекцију о томе како треба поступати с Михаиловићевом војском:
– Ја видим нарочиту опасност у правцу у коме се развија Михаиловићев покрет. Велики број веродостојних података јасно доказује да тај покрет, који је добро организован и с јасним политички правцем, само чека тренутак да се окрене против нас. Сматрам да је пожељно да се Ваша Друга армија опходи према Михаиловићу и његовом покрету као према непомирљивим непријатељима осовинских сила.
Титова сарадња са Немцима
У понуђеном Титовом споразуму с Немцима пише: Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто и против Енглеза приликом искрцавања
ВЕЋ почетком марта 1943. Тито је преко члана Политбироа Централног комитета КПЈ Милована Ђиласа, команданта своје најелитније јединице, Прве пролетерске бригаде, Константина Поповића, и свог главног обавештајца Владимира Велебита, понудио немачким властима у НДХ споразум о сарадњи:
– Команда НОВЈ (Народноослободилачке војске Југославије) сматра:
а) да у датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе једне и друге стране. Према томе, било би у обостраном интересу ако би непријатељства била обустављена. У вези с тим, немачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правце економских или других интереса.
б) НОВЈ сматра четнике главним непријатељима.
У току трајања преговора по свим овим тачкама, предлажемо престанак ратних дејстава између немачких трупа и НОВЈ.
ЗА ПУШТАЊЕ из затвора НДХ неколико својих функционера, Титови преговарачи су понудили да на слободу пусте неколико фолксдојчера из Јајца, посаду једног усташког авиона, једног немачког мајора, 25 заробљених немачких војника, око стотину официра, подофицира и службеника НДХ, 615 италијанских војника, подофицира и официра.
У току ових поверљивих разговора, којима је, поред двојице високих немачких официра, повремено присуствовао и Павелићев изасланик, инспектор Чермак, Титови делегати су саопштили:
– Партизани изјављују да се не боре против хрватске (квислиншке) државе и ни у ком случају против Немаца, већ искључиво против четника.
– Партизани желе да воде борбу само са четницима, а немачке трупе нису нападали, већ су се бранили када су их немачке снаге нападале.
– Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања (на Јадранско море).
НЕМЦИ су овим разговорима придавали толики значај да је због њих у Горњи Вакуф у западној Босни, где су преговори вођени, долетео чак и Хитлеров генерал Александар фон Лер, који је 6. априла 1941. командовао немачким разарањем Београда.
Кад су се уверили у озбиљност Титових намера, Немци су предложили да се преговори подигну на виши ниво. Тито је то прихватио, па су нацисти Ђиласа и Велебита авионом пребацили у Загреб, на вишедневне разговоре с Хитлеровим послаником у НДХ Зигфридом Кашеом и генералом Глезом фон Хорстенауом.
Ту су Титови емисари разголитили ствари до краја:
– У националном четничком покрету ми видимо нашег највећег и најопаснијег непријатеља, пошто они теже да створе Велику Србију, а нас да истисну. Под таквим околностима ми немамо више никаквог повода да се боримо против немачке војске, нити да наносимо штете немачким интересима у читавој земљи, били они војне или привредне природе, а такође и интересима саобраћаја. Ми не тражимо никакву противуслугу. Треба нам само дати прилику да се боримо против четника да бисмо их уништили.
Следила је кључна тачка Титове понуде:
– Ми смо заробљене Немце већ предали и спремни смо – без противуслуге – да обуставимо непријатељства у Славонији и источној Босни.
АУТОМАТСКИ је то значило обуставу непријатељстава не само према Немцима, већ и према НДХ. Тито није остао на речима. Свом партијском изасланику у Босни и Херцеговини одмах је наредио да босански партизани “чисте терен од четника”, а да се “не сукобљавају с Немцима”:
– Најважнији задатак сада јесте уништити четнике Драже Михаиловића.
Са садржајем овог Титовог наређења Велебит је претходно упознао агенте Обавештајног одељења 718. немачке дивизије у Сарајеву. Немци су с неверицом слушали, питаjући Велебита ко, у ствари, чини Титову војску. Одговорио је да 70 одсто њих чине Срби.
– Како је могуће да се Срби боре против четника – било је следеће питање.
Велебит је одговорио:
– Ми смо Србе убедили, а и они су увидели, да овде у земљи превласт Срба није добра.
КРАЈЕМ марта 1943, Тито се јавио и Штабу Првог босанског корпуса, најјаче своје јединице у Босни и Херцеговини. Команди ове јединице наредио је да не сме “правити никакве акције” не само против Немаца већ ни против снага НДХ, и да “сву своју борбу употреби против четника”.
У исто време, командант Прве пролетерске дивизије, водеће Титове војне јединице, наложио је једној својој бригади да се “нипошто не сукобљава са немачким трупама”, а петнаестак дана касније и Тито је овом команданту депеширао да се “ни по коју цијену” не упушта у борбу са Немцима.
После договора његових преговарача са Немцима, усташама и фашистима, Тито се тих дана јавио и својим војним изасланицима у Славонији. Од њих је тражио да својим диверзантским групама “смјеста нареде да не врше диверзије на прузи Београд – Загреб”.
То је изузетно одговарало и Немцима и усташама. Немцима због слања војске и оружја на совјетски фронт, а усташама због заштите њихових логора смрти у Јасеновцу и Старој Градишки, у којима су од 1941. на безочан начин побили више десетина хиљада Срба, Јевреја, Рома и хрватских антифашиста.
СЕПТЕМБРА 1943, пола године после преговора у Горњем Вакуфу и Загребу, Тито је главном штабу својих снага у Хрватској поручивао да се клоне борбе са Немцима:
– Неке јаче борбе с Нијемцима избјегавати док не дође до јаче деморализације код њих.
Немачке интересе за колаборацију с Титом најпотпуније открива телеграм који је средином априла 1943. Зигфрид Каше из Загреба послао Хитлеровом министру иностраних послова Јоакиму фон Рибентропу:
– Борбе између Титових банди и Михаиловићевих четника, које непосредно пратимо, јако слабе обе стране, а нас поштеђују жртава.
Тита је од формалног потписивања овог споразума спасла Москва. Кад је сазнао да Тито шурује са Немцима и усташама, Стаљин се наљутио као рис:
– Нас чуди то што Ви мијењате заробљенике с Нијемцима, што шаљете к њима делегате који воде свакакве преговоре с Нијемцима, а такође и што је њемачки посланик у Загребу изразио жељу да се лично сретне с Вама…
– Није ли то све повезано с политиком Нијемаца да искористе Ваше људе ради распаљивања међусобне борбе међу самим народима Југославије.
– Молимо објашњење по овом питању.
Тито се довијао, тврдећи да су његови блиски сарадници ишли у Загреб да “набаве лијекове против тифуса итд.”, а не да Немцима и усташама нуде сарадњу у борби против Михаиловића и Енглеза.
ЗА ВРЕМЕ макијавелистичког примирја с Немцима, Тито је у долини Неретве нанео историјски пораз четницима, а размена заробљеника између партизана, Немаца, Италијана, усташа и домобрана, започета још септембра 1942, добила је нова крила. Тако је Тито из усташког затвора у Загребу извукао предратну љубавницу Херту Хас, а ексклузивна размена заробљеника с Немцима само на подручју НДХ разљутила је вођу српских комуниста Благоја Нешковића:
– Уопште нисмо знали о могућности размене заробљеника-затвореника, а код нас се свакодневно врше стрељања по логорима и убиства по затворима, и то наших најбољих другова.
НАСТАВЉЕНА САРАДЊА
Иако је Фон Рибентроп наложио Кашеу да се “убудуће уздржи од сваког директног или индиректног контакта или преговора с Титом”, колаборација је настављена, јер се Тито стриктно држао датих обећања. Његове јединице, не само у западној, централној и источној Босни већ ни у Славонији, све до краја прве декаде маја 1943. “нису имале никаквих акција” против Немаца и усташа.
Заробити Дражу живог
Једном пуку нацистичке дивизије “Бранденбург” наложено је да с припадницима пресвученим у четничке униформе ухвати генерала Дражу Михаиловића, његов штаб и заробе комплетну архиву
НИ док су подржавали Тита да се обрачуна с Михаиловићем, Немци нису имали никаквих дилема ни о једном ни о другом југословенском покрету отпора. Напротив. Када су искористили партизане да нанесу тежак пораз четницима, поново су се окренули и против једних и против других. Нацистички командант на Балкану, генерал Александар фон Лер, 31. марта 1943. Врховној команди Вермахта предложио је да се приступи “потпуном уништењу партизанских снага и потпуном разоружању и ликвидацији четничких снага Д. Михаиловића”, кога је Немачка команда већ одавно “хтела да зароби, јер је био душа покрета отпора у Србији”.
Истог дана генерал Алфред Јодл је у име Врховне команде Вермахта наредио:
– Након уништења Титове комунистичке државе, треба приступити уништењу и оружаних снага националног српства под командом Д. Михаиловића, да би се обезбедила позадина у случају непријатељског искрцавања на Балкану. Борбена дејства изводити брзо и безобзирно. С обзиром на уске везе команданта Д. Михаиловића са италијанским властима, Фиреру је нарочито стало да се акција држи у строгој тајности.
Једном пуку нацистичке дивизије “Бранденбург” наложено је да још пре почетка операције, с припадницима пресвученим у четничке униформе, ухвати генерала Михаиловића, а кад је тај план пропао, немачки генерал Рудолф Литерс је, маја 1943, Четвртом пуку дивизије “Бранденбург” издао нову наредбу:
– Главни циљ пука остаје хватање особе и штаба Драже Михаиловића, те заплена његове архиве. У исто време, пожељно је уништење Тита и његовог штаба.
Генерал Михаиловић је и овога пута надмудрио Немце који су успели да заробе Павла Ђуришића и око 2.000 његових бораца.
Чим је побегао од немачке потере, враћајући се после једногодишње паузе поново у Србију, Михаиловићу су Британци поставили још један ултиматум. Тражили су да дигне руке од Босне и Херцеговине, Црне Горе и Хрватске, али и да њихови официри командују јединицама Југословенске војске у отаџбини. Према сопственим речима, генерал се “тада нашао у најтежем положају у животу”:
– Потпуно је неоснована тврдња да са својим трупама не представљам никакву борбену снагу западно од Копаоника.
– Није истина да су јединице Југословенске војске у Црној Гори, Херцеговини и Босни ликвидиране, а још мање да тесно сарађују са Осовином.
– Није истина да се једва може казати да јединице Југословенске војске уопште постоје у Словенији и Славонији.
– Постојање Југословенске војске признаје како немачка тако и Павелићева непријатељска штампа и њихова радио служба, нападајући мене лично и називајући моје трупе бандама Драже Михаиловића. Жалосна је чињеница да савезници ово негирају. Сва ова обавештења знам да потичу од комунистичке пропаганде и комунистичке војске у сарадњи са Осовином.
– Изјављујем да нити сам имао, нити имам, нити ћу имати ма какву колаборацију са Осовином.
– Југословенској војсци се даје област ограничена на истоку бугарском границом, на северу од Дунава до Велике Мораве и Ибра, и на југу до Скопља. Остала област Југославије има да се повери комунистима под командом обијача Јосипа Броза званог Тито. Захваљујем на оваквој понуди.
– Моји борци и ја нисмо признали капитулацију коју нам непријатељ намеће, а још мање ћемо примити капитулацију од стране савезника.
– Борићемо се и даље против сила Осовине како знамо и умемо. Као што смо се и до сада борили, иако је савезничка помоћ до сада била толико незнатна да се не може сматрати другачије до као пропаганда. До сада примљеним наоружањем не бих могао опремити више од двеста до триста бораца.
Тражио је од Британаца да га “бар оставе на миру”, а једино је прихватио захтев да “координира делатност свих својих снага с плановима Врховне команде (Велике Британије) на Средњем истоку”.
После овако оштрог одговора могло се очекивати да ће Британци прекинути везе с Михаиловићем, али уместо очекиваног уследио је кафкијански потез Лондона. Британско Министарства спољних послова обавестило је југословенску избегличку владу да је ултиматум њихове Врховне команде у Каиру била грешка коју је учинио један њихов млађи официр без знања врховног команданта, генерала Хенрија Вилсона.
У пролеће 1943. Тито је у депешама послатим у Москву генерала Михаиловића сатанизовао 17 пута, Павелића једанпут, Хитлера ниједном.
Већину Титових лажних ратних извештаја објављивала је не само совјетска “Слободна Југославија” већ су их Стаљинови обавештајци убацивали и у програм Радио Лондона и штампали у левичарским листовима у САД и земљама западне Европе.
Баш тад кад су га Енглези сумњичили за колаборацију, Немци су генерала Михаиловића и његову војску сматрали најопаснијим непријатељем у окупираној Југославији. Немачки обавештајни документ из марта 1943. нема никаквих недоумица о томе:
– Михаиловић је одличан војник и шеф. Организовао је око шест дивизија од остатака југословенске војске.
– Војници одлични и дисциплиновани. С малим изузецима, сви су Срби.
– Једина мана те војске је што има огромно неповерење према Хрватима. То нам одлично служи. Иначе наш положај у Југославији био би много тежи.
Генерал Михаиловић се и лета 1943. надао савезничком искрцавању на Јадранско море. Због тога је јула 1943, очекујући скору капитулацију Италије, у договору са Енглезима решио да нападне и разоружа италијанске снаге у Црној Гори, Херцеговини и Санџаку, али кад је изостала конкретна савезничка подршка, опет је протестовао. Лондон се на то није освртао, већ је све отвореније почео да фаворизује партизане.
Михаиловићева реакција била је жестока:
– Збијмо наше редове. Будимо чврсти. Њих се наш народ ни најмање не тиче, па се тако и понашају.
– За њих је ово Африка, а ми црнци. Они ће покушати да купују наше људе и створе раздор у редовима, па да нас потчине.
А кад је потпуковник Бил Хадсон, британски изасланик у Михаиловићевом штабу, почео да врши притисак на четничког команданта да британски официри ипак заповедају његовим јединицама, генерал није издржао:
– Хадсон нарочито хвали Грке који су се без икаквих услова ставили под британску команду. Ми на то нећемо никада пристати, нити ћемо икада бити Грци. Међу нама могу бити само савезнички односи.
Михаиловића је посебно озлоједило то што су Енглези само Србе позивали да улудо гину, а што су Французима, Белгијанцима, Норвежанима, Данцима и другим окупираним народима преко Радио Лондона поручивали да се “организују и да прихвате борбе, али тек кад се савезничке војске искрцају на њихову територију”.
ЗАБРАНА ПЉАЧКЕ И УБИСТАВА
Генерал Михаиловић је и 1943. године покушавао да дисциплинује неке делове своје хетерогене војске:
– Ниједно убиство у циљу чишћења или ма у ком другом циљу више не вршити без пресуде надлежног и прописно образложеног преког војног суда. Истом наредбом најстроже је забранио и да се у његовој војсци накнадно пишу пресуде пошто су људи већ побијени, а забранио је и пљачкање убијених људи. Издао је наредбу и против ширења антисемитизма:
– Забрањујем сваку грдњу, као и распиривање мржње према Јеврејима, у говорима, на јавним састанцима или приватно по кафанама.
Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

БЕЗОБРАЗНИ ХРВАТИ НЕ ПОМИЊУ “ЛОРУ” И ЗЛОЧИНЕ ПРОТИВ СРБА, АЛИ ЗАХТИЈЕВАЈУ: Грлић-Радман хоће Дом у Ластви, брод “Јадран”, предлажу Резолуцију о Божићном устанку, опомињу да Црна Гора у ЕУ иде преко Хрватске, па да не помињу Јасеновац!

СТРАДАЊЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПОД КОМУНИСТИМА: Безбожници мучили и убили митрополита Јоаникија Липовца, затирали историју и традицију!

“ПОЛИТИКА”: Курти нуди Ватикану српске храмове!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

mandić1

АНДРИЈА МАНДИЋ: Законом ћемо уредити народну заставу тробојку!

jakov-milojko-mimo-momir-750x430

КРАТАК ПРЕГЛЕД РАСПАДАЊА ДРЖАВЕ: Од Мила и Момира до Јакова и Милојкa!

spijunu

МУЧНИНА: Од Милана преко Гојка, Бемакса, пентхауса и шверца, ДО СРПСКИХ СВАЂА!

mitropolija

МИТРОПОЛИЈА ПОРУЧИЛА МИЛАНУ КНЕЖЕВИЋУ: Окани се јавног суђења и пресуђивања!

tumane1

МАНАСТИР ТУМАНЕ ПОСЈЕЋУЈУ ЉУДИ ИЗ ЦИЈЕЛОГ СВИЈЕТА: У недјељу пресвлачење моштију Светог Зосима!