Тито није седео скрштених руку, у време када је Дража упутио прву прокламацију Србима, Хрватима и Словенцима, већ је преко своје ужичке Борбе, не чекајући чак ни формирање заједничке комисије око напада на Пожегу, осуо паљбу на Михаиловића и његове присталице. Оптужио их је да су “починили велика злочинства према партизанима”, да су “заједно с Немцима нападали партизане”, да су “водеће личности Драже Михаиловића имале редовне контакте с Немцима и Талијанима”, да су се четници “повукли са свих фронтова према Немцима”.
Михаиловић и његови сарадници постављали су логична питања:
– Када је већ одређивањем мешовитих комисија и ратног суда предвиђено изналажење криваца братоубилачког рата, зашто онда припремати партизане да с неповерењем гледају на споразум о раду мешовитих комисија који је средство за стишавање сукоба, за гашење пожара. Зашто једном руком гасити а другом палити?
За разлику од Тита, Михаиловић је покушавао све да спасе споразум, о чему сведочи и депеша коју је 22. новембра 1941. послао председнику југословенске избегличке владе:
– Улажем највише напоре да удружим све напредне снаге и извршим реорганизацију за одлучну борбу против Немаца. Потребно је најхитније да добијем оружје, муницију, зимско одело, обућу и остало.
Због борбе против окупатора, Михаиловић се већ био разишао и са својим потенцијално најприроднијим савезником, председником предратног Четничког удружења Костом Миловановићем Пећанцем, једним од твораца првих комитских чета с краја 19. и почетка 20. века.
У то време западни савезници су се клели у пуковника Михаиловића. Американци су говорили да је “дух четника дух Европе”. Њујорк хералд трибјун је писао о “сјајној репутацији” и “легендарној храбрости” Драже Михаиловића, лондонски Дејли мејл и Дејли телеграф говорили су да је Михаиловић пример Европи и да су му “захвални сви слободни људи света”. Тајмс га је упоређивао с Робином Худом, а о Србији се писало као о “души побуне против осовинских завојевача”.
Крајем новембра 1941. Тито је интернационализовао сукоб с Михаиловићем:
– Имамо све доказе да Дража отворено сарађује с Нијемцима у борби против нас – јављао је он у Москву.
– Дражини људи ниједног метка не испаљују против Нијемаца.
Михаиловићеве присталице крстио је зликовцима, измишљајући како су они дигли у ваздух фабрику муниције у једном тунелу у Ужицу:
– Убијено је преко стотину радника. При томе је готово одлетио и мој штаб у зрак, јер се зграда налази испред тунела на пет метара – преувеличавао је Тито, смањујући за неколико пута раздаљину између фабрике муниције и зграде у којој се он налазио, а никад није доказано да ли су експлозију изазвале присталице Драгољуба Михаиловића или Милана Недића, или пак необучени радници у фабрици муниције.
Док је Тито проглашавао Михаиловића Хитлеровом десном руком, нацисти су започињали велику офанзиву у Западној Србији и против четника и против партизана. Тада су команданти двеју устаничких војски последњи пут разговарали телефоном:
– Питао ме је – рекао је једанпут Михаиловић – шта ћу ја радити у овој офанзиви – потом је изложио да ће он прихватити борбу против Немаца. Ја сам му одговорио да фронтално не могу примити борбу и да се морам вратити својим одредима на њихове терене, јер сам с 200 људи био остао на Равној гори.
Због фронталне борбе на Кадињачи, која ће деценијама бити слављена као пример херојства, Тито је изгубио 572 борца, а немачки губици били су два погинула и два рањена војника.
Тито је по окончању те битке једва извукао главу из Ужица, а Михаиловић је еластичнијом тактиком ратовања још пружао отпор.
То 7. децембра 1941. верификује и Ратни дневник Вермахта:
– Србија: припреме за напад против четника Драже Михаиловића на планинском подручју, 25 километара југоисточно од Ваљева.
– Наставак акције чишћења терена: убијено 47 устаника. Чишћење терена североисточно од Лознице. Акција чишћења српске (Недићеве) полиције око Горњег Милановца: 28 комуниста, два официра и 40 чланова Михаиловићеве групе ухапшено.
И наредног дана четници су за Немце исто што и партизани:
– Србија: на југозападу Моравске долине и у планинама јужно од ње наставља се акција чишћења. Непријатељски губици: 73 мртва, ухваћен 91 припадник Михаиловићевих четника. Убијено 80 комуниста. Жива активност банди око Ниша.
Следећег дана Ратни дневник Вермахта прати “чишћење терена јужно од Ужица од Михаиловићевих присталица”, а 10. децембра региструје да је “окончано чишћење и осигурање саобраћајнице уз долину Западне Мораве од присталица Михаиловића”, да је Михаиловићу “пошло за руком да с малобројним присталицама побегне, али да је ухваћен вођа Штаба (Александар) Мишић”.
Тогa дана, 10. децембра, Немци су расписали прву потерницу у окупираној Југославији:
– Упућен је проглас Србима да је Михаиловићева глава уцењена на 200.000 динара.
У прогласу је писало:
– Срби! Вођа одметника и бунтовник Драгољуб Михаиловић, који на својој савести носи крв више хиљада Срба и који је властитој земљи нанео бескрајну беду и невољу, после уништења његове банде налази се у бекству, по свој прилици у правцу Босне.
– Због непредавања оружја и мобилизације илегалне војске, због његовог злочиначког удруживања с комунистима и због подизања оружаног устанка против немачких окупаторских снага, он је свој живот проиграо. Због тога је уцењен на 200.000 динара.
Изгледа да се за Михаиловићев критички однос према југословенским властима знало и у врху КПЈ. Британски агент Стефан Клисолд, који је Други светски рат провео у Загребу, тврди да је на једном састанку водећих личности КПЈ у Загребу, којем је у јесен 1940. председавао Јосип Броз Тито, поменуто име пуковника Михаиловића као потенцијалног савезника комуниста.
На том скупу Тито је поменуо да се КПЈ, у покушају да изврши преврат у земљи, може ослонити на “капетана Арсу”, при чему је мислио на тајног члана КПЈ Арсу Јовановића, а на то је неко од присутних рекао:
– Ту је тај српски пуковник у Словенији, на пример, који је недавно кажњен, због његовог дописа који је критиковао југословенске одбрамбене положаје.
– За њега се каже да је прословен, који има пријатеље у Бугарској и у Чехословачкој, где је био војни аташе.
– С таквим човеком Партија би могла да сарађује, друже Тито. Партија мора бити флексибилна, кажем, и наћи савезнике где их има.
– Како је име тог српског пуковника?
– Михаиловић, пуковник Дража Михаиловић.
– Михаиловић? Обично име. Мора га бити туце у југословенској војсци.
Међуетничка подозрења тада су увелико владала и у врху војске, чак и међу њеним обавештајцима:
– Сећам се једне ноћи те исте 1940. – говорио је генерал Драгослав Милосављевић, шеф Обавештајне дирекције Генералштаба – коју смо Дража и ја провели код “Седам граничара” (ресторана) у Земуну. Наишао је кроз Београд један бугарски пуковник и бугарски посланик у Тирани за владе Дамјана Велчева. Овај локал у Земуну је изабран због тога што нам ни Генералштаб није сигуран, због неких бивших аустроугарских официра.
Југословенска војска у отаџбини и избегличка влада прогласили су ослобођење свих Јужних Словена, уједињених под окриљем заједничке мајке – Велике Југославије, као основни ратни циљ
Чим га је југословенска избегличка влада поставила за команданта “свих патриотских снага у Југославији”, пуковник Михаиловић je свој покрет преименовао у Југословенску војску у Отаџбини. Ова последња назнака у називу војске била је нужна због тога што су се југословенске ваздухопловне и поморске снаге 1941. године, заједно с владом, такође повукле из земље и биле су под директном британском командом на Блиском истоку.
На основу овлашћења југословенске избегличке владе, Михаиловић је од свих наоружаних устаничких покрета и група у земљи затражио да се ставе под његову команду, а основни ратни циљ своје војске тих дана овако је дефинисао:
– Ослобођење свих Јужних Словена уједињених под окриљем заједничке мајке – Велике Југославије.
Комунисти су га глатко одбили, а команданти српских устаничких снага у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Далмацији и Лици изразили су му лојалност, па ће Михаиловићев покрет у овим крајевима ускоро имати десетине хиљада присталица.
Повољне реакције стигле су и из Словеније, па ће Југословенска војска у отаџбини ускоро у овом делу Југославије располагати с више од хиљаду присталица.
Још у мају 1941, у време када се Михаиловић појавио на Равној гори, око генералштабног мајора Југословенске војске Ивана Фрегла у Словенији су се почели окупљати неки активни официри Југословенске војске. Мајор Фрегл убрзо је кренуо у Београд, да обиђе супругу и ћерку Гордану, а његов план да се после неколико дана врати у Словенију осујетили су Немци, који су га ухапсили у Београду.
Из немачког затвора спасао га је један његов београдски пријатељ, а Фрегл је побегао на Равну гору. Постављен је за начелника Штаба Колубарског војно-четничког одреда, којим је командовао његов колега, мајор Александар Мишић.
Поред ове дужности, мајор Фрегл је на Равној гори с Дражом Михаиловићем основао официрску школу, у којој је предавао стратегију ратовања. Ту школу касније je завршио и најстарији Михаиловићев син Бранко.
Вођство над групом словеначких официра Југословенске војске, који се нису мирили са окупацијом Словеније, после одласка мајора Фрегла на Равну гору преузео је мајор Карл Новак, кога је Михаиловић почетком септембра 1941. поставио за представника свог покрета у Словенији.
Словеначки четници ширили су круг својих присталица, па су ускоро покренули и свој недељни лист, Слобода или Смрт, штампан у 3.000 примерака. На ширење организације утицала је и емотивна наклоност Михаиловића према Словенцима, којима је већ прве године рата обећао да ће учинити све да се Словенији, поред Приморске области, прикључе и Корушка и Штајерска.
Средином децембра 1941. Немци су стрељали двојицу блиских Михаиловићевих сарадника, мајоре Александра Мишића и Ивана Фрегла.
Почетком децембра те 1941, на предлог југословенске избегличке владе, краљ Петар Други је пуковника Михаиловића унапредио у чин бригадног генерала. Михаиловић је захваљивао, молећи генерала Симовића да у контакту с британским и совјетским дипломатама у Лондону покуша утицати на југословенске партизане да зауставе грађански рат у земљи: – Грађански рат трајао би дуго, а у међувремену ништа не би било учињено против Немаца. У последњих тридесетак дана те 1941. Тито је у депешама које је послао у Москву Михаиловића напао два пута, Хитлера и Павелића – ниједном.
Према сведочењу једног очевица, ноћ уочи њиховог стрељања овако је изгледала:
– Ноћ су провели у такозваном полицијском затвору у Ваљеву, у посебним ћелијама у којима су специјално за њих унесене војничке постеље и гвоздене пећи.
– Било им је донесено и право обиље јела и пића. Али док мајор Фрегл није ни од чега хтео ишта да окуси – он је непрестано лежао на постељи занесен у своје мисли – мајор Мишић се обилато служио и јелом и пићем.
– До у само свануће, Мишић је био будан. Пио је притом непрестано црно вино. И час је певао, час плакао.
– Ујутру, тек што се разданило, Мишић и Фрегл изведени су из својих ћелија на двориште и ту фотографисани. Неколико пута сами, а неколико пута с немачким официрима који су дошли по њих.
Дан после његовог стрељања у Ваљево је стигла Фреглова супруга Милица:
– Отишла сам у Ваљево – испричала је она пола века касније – у намери да га спасем. Примио ме је немачки капетан фон Штенц. Одлично је говорио српски. Био је пре рата инжењер у Сарајеву.
– Уместо помоћи, пружио ми је запечаћени коверат и рекао: “Морате да будете храбри, јер ваш муж је погинуо као херој.”
– Умало се нисам срушила. Али оне речи, да је умро као херој, деловале су. Изашла сам ћутке на ходник и отворила коверат. У њему је било нешто новца и Ивино опроштајно писмо које брижљиво чувам:
– Ваљево, 16. децембра 41. Мила женице. Немачки ратни суд ме је данас осудио због “четниковања” на смрт. Ништа се не бојим. Жао ми је само тебе и Гође (ћерке Гордане).
– Невин умирем. Савест ми је потпуно чиста. Умирем за част отаџбине и народа. Умирем као јунак и сам ћу командовати паљбу.
– Жао ми је само што нисам погинуо на бојном пољу. Буди храбра и васпитавај добро Гођу. Моје одело, цивилно, налази се код проте Поповића у Мионици. Шаљем ти и нешто новца. Љубим тебе, Гођу и све моје, твој Срчек.
Према сведочењима његових ратних другова, последња жеља Ивана Фрегла била је да сам командује немачким стрељачким стројем који је требало да га убије. Слушајући га са неверицом, немачки официр му је изашао у сусрет.
Неколико тренутака после стрељања мајора Фрегла и Мишића Ратни дневник Вермахта бележи да отпор устаника баш у том крају није јењавао:
– Јаке банде југозападно од Ваљева. Банде су се појавиле и на западном Косјерићу.
Одмах по окупацији Југославије, италијанске власти су од словеначког политичара, дипломате, писца и банкара Ивана Хрибара, ултимативно захтевале да преузме дужност градоначелника окупиране Љубљане. Хрибар је то категорички одбио и умотан у југословенску заставу у 90. години живота скочио је у ледену Љубљаницу.
Иза себе је оставио поруку с Прешерновим стиховима:
Мање је страшна ноћу црне земље крилу,
Него под светлим сунцем ропства дани.
Због тих “специјалних прилика”, савезништво четничких јединица и партизана у Босни и Херцеговини трајало је све до пролећа 1942, а спорадична сарадња одвијала се чак до краја септембра 1944. године
Четници и партизани у Србији од децембра 1941. више су се гледaли преко нишана него за преговарачким столом, али сарадња двеју устаничких војски у Босни и Херцеговини била је интензивна и почетком 1942. Понајвише због тога што су и један и други покрет чинили углавном Срби, који су у средишњој југословенској покрајини све време рата имали опаснијег непријатеља од немачких нациста и италијанских фашиста.
Био је то режим нацистичко-фашистичке Независне Државе Хрватске, који је већ јуна 1941. обелоданио одлуку да трећину од око 1,8 милиона Срба који су живели у овој квислиншкој творевини побију, трећину протерају у Србију, а трећину “похрвате” и преобрате у римокатоличку веру.
Зато су четници источне Босне, 19. новембра 1941, чим су формирали привремену управу овог дела Босне, штабу Титове војске у Босни и Херцеговини понудили не само наставак заједничке борбе, већ и “проширење слоге” и “братску сарадњу” у успостављању заједничке власти у овом делу Југославије.
Понуда за склапање споразума предвиђала је чак и немогућу мисију – да четници источне Босне помире и две завађене устаничке војске у Србији:
– Срби четници и Срби партизани (Босне и Херцеговине) слажу се у томе да братоубилачке борбе које се воде у Србији не треба преносити у Босну и Херцеговину, већ да напротив треба покушати да се хитним упућивањем једне заједничке четничко-партизанске делегације из Босне у Србију и тамо измире завађена браћа.
Тражили су само заједничку борбу:
– Свака дискусија о облику владавине, државном уређењу, унитаристичком или федералистичком, и о сличним питањима, исто толико је штетна колико и излишна, или бар преурањена, јер слаби народно јединство у борби против окупатора, а долази у обзир тек када се по свршеном рату буде водила политичка борба за нови устав, који ће та питања решити, и од којега сви очекујемо боље државно уређење – политичко, економско, социјално и војно – него што је пре рата било. Стога свако расправљање ових питања у јавности треба избегавати, ако не и забранити.
Сарадњу су толико желели да су због ње били у стању да откажу послушност и самом Михаиловићу:
– Мада босански четници признају као и до сада команду Главног штаба четничких одреда ђенерала Драже Михаиловића, по себи се разуме и овде писмено потврђује да ће они у случају да добију наређење за напад на партизане и слична наређења, известити о немогућности извршења наређења с обзиром на специјалне прилике у Босни (геноцид хрватских и муслиманских усташа над Србима).
У знак добре воље за сарадњом, четници источне Босне су после ослобађања Братунца и Сребренице од усташа партизанима дали 1.000 килограма пасуља, 3.800 килограма пшенице, 2.200 килограма кромпира, стотину килограма зоби, 64 килограма јабука, неколико стотина килограма дувана и 14 метара платна за завоје.
Због тих “специјалних прилика”, савезништво четника и партизана у многим крајевима Босне и Херцеговине трајало је све до пролећа 1942, а спорадична сарадња одвијала се чак до краја септембра 1944. године.
Југословенска избегличка влада у Лондону, Михаиловићев главни политички ослонац, већ крајем 1941. и почетком 1942. увелико је била у расулу од којег се више никад није опоравила.
Повод за пуцање крхке српско-хрватске коалиције био је меморандум Српске православне цркве немачком војном заповеднику Србије, генералу Хајнриху фон Денкелману, о погромима Срба у Павелићевој НДХ. У овом документу, који је потписао викар патријарха Српске православне цркве и епископ будимски, владика Валеријан, тражена је помоћ немачких окупационих власти у обуздавању усташких злочина против Срба.
У њему су наведена имена 39 свештеника и 554 грађана које су побилe усташе; детаљно су описани злочини почињени у Доњем Лапцу, Госпићу, Карловцу, Коњицу, Кореници, Мостару, Невесињу, Требињу, Стоцу, Љубињу, Нашицама, Сиску, Петрињи, Новој Градишки, Славонском Броду, Славонској Пожеги, Пакрацу, Осијеку, Приједору, Сремским Карловцима, Санском Мосту, Кључу, Дрвару, Вуковару, Бјеловару, Власеници, Дервенти, Двору на Уни, Бањалуци, Босанској Градишки, Босанском Петровцу, Босанском Новом, Босанској Крупи, Босанском Грахову, Босанској Костајници.
Цитиране су и речи које је на усташкој скупштини у Бањалуци, 23. маја 1941, изговорио усташки стожерник Виктор Гутић:
– Али од сутра ћу притегнути. Пуцаће кичме. Настаће чишћење. Нема милосрђа. Поглавник и хрватски министри једва чекају да дођу у Бањалуку, а то ће бити брзо, брзо ћемо и ми радити. Ја ћу бити јака гвоздена метла. Овде ја кажем: нека ми ниједан не долази молити за наше душмане.
У меморандуму је наведено и како је седам дана касније стожерник Гутић на збору у Санском Мосту, позвао локалне усташе да “уништавају Србе где их год стигну, а да благослов нашег поглавника и мој неће изостати”. И да је после тога усташи Хасану Шабићу предао високу новчану награду зато што је убио највише Срба у оближњем селу Кијеву.
Према подацима аутора овог документа, од стварања НДХ у усташке затворе и логоре одведено је више од 100.000 Срба.
У пропратним документима уз меморандум помињано је да је само у прва три месеца рата у НДХ побијено 200.000 Срба; према извештају једног пољског дипломате, који је живео у Загребу, у НДХ је 1941. ликвидирано 50.000 Срба, а у једном документу југословенске избегличке владе, писаном лета 1943. помиње се бројка од чак милион Срба убијених у НДХ.
У кабинетима југословенске избегличке владе у Лондону меморандум Српске православне цркве из 1941. изазвао је прави земљотрес.
Хрватски министар Јурај Крњевић изразио је сумњу у веродостојност информација о усташким неделима, али влада је смогла снаге да осуди “прогоне Срба у НДХ”. И да запрети “свим убицама да ће их стићи заслужена казна”, а да “свесним Хрватима и Србима упути апел да се међусобно сложе и да не наседају непријатељској пропаганди ни убилачкој акцији домаћих издајника”.
После седнице владе, генерал Симовић замолио је британску владу, председника САД, председника совјетске владе и ватиканског папу да се заложе да се “спречи истребљење нашег народа”, али од овог потеза се оградио потпредседник владе др Јурај Крњевић.
Током три последња дана 1941. влада је покушавала да развеже овај Гордијев чвор, али договора није било. Крњевић је говорио да хрватски народ није одговоран за злочине усташа над Србима, министар народног здравља Милан Грол молио је хрватске министре да у осуди усташких недела “изађу из свог резервисаног става”, али влада о свему овоме није успела да формулише никакав закључак.
Свађе из Лондона прошириле су се и на САД, где се бесомучним хрватским умањивањем и релативизовањем и српским увећавањем жртава усташких покоља вређало саосећање са српским страдалницима у НДХ.
Страсти у Лондону су се још више ускомешале кад је вицегувернер Народне банке Југославије др Рудолф Бићанић направио меморандум о меморандуму Српске православне цркве. Навео је да су Срби у источној Босни побили хиљаде Хрвата, “од којих су највећи број муслимани”, а усташке погроме над Србима називао је убиствима и “неделима”. Највећу одговорност сваљивао је на Немце, који су подстицањем злочина “желели да изазову сукобе између Срба и Хрвата и створе дубоку мржњу између њих да би на тај начин спречили словенске народе да се уједине”.
Тито је штабу Невесињског одреда наложио да четничке организације не смеју да постоје на његовој територији и да је “њихово ликвидирање исто тако важно као ликвидирање окупатора”
За разлику од Босне и Херцеговине, сукоби између четника и партизана у Црној Гори већ од краја 1941. личили су на истрагу потурица. Михаиловић се у те окршаје није мешао, а Тито је своје присталице у Црној Гори подстицао на грађански рат још децембра 1941, када их је хвалио:
– Сасвим сте правилно учинили што сте спријечили формирање било каквих оружаних формација осим партизанских. Убудуће треба још одлучније истрајати на тој линији.
Два месеца касније, 10. фебруара 1942, Тито је штабу свог Невесињског одреда наложио да “четничке организације као такве не смију постојати на вашој територији” и да је “њихово ликвидирање исто тако важно као ликвидирање окупатора”.
Дванаест дана касније од својих бораца у Црној Гори тражио је да врше колективне репресалије не само према четницима, већ и према лабавим и колебљивим људима:
– Морате обавезно стријељати све оне који су потпомагали четнике и били наклоњени њима.
– Исто тако рашчистите са лабавим и колебљивим елементима.
Наредио је и да се стрељају сви који су с партизанске прешли на четничку страну:
– Стријељати масу оних који су прешли из партизана на страну четника. После тога стријељања, они који остану неће више помислити да тако нешто направе…
Стрељање је, при том, назвао послом:
– Поред овог посла, обавезно морате спроводити мобилизацију људства у бјелопољском срезу. Оне који се не би јавили – стријељати.
Шест дана касније, 28. фебруара 1942, Тито је тражио је да се све држи у највећој тајности, а имао је решење и за оне који нису били вољни да се боре против четника:
– О развоју догађаја у Црној Гори не треба никоме говорити.
– Све дезертере разоружати, а главне вође и паничаре на лицу мјеста стријељати.
Десет дана касније издао је нову наредбу:
– Ви морате прибјећи и репресалијама против четника. Морате палити извјесне куће окорјелих зликоваца и разбојника, а обавезно све куће четничких вођа и коловођа. Сва њихова имања треба конфисковати.
Четири дана касније, 14. марта 1942, Тито је Црногорцима прописао и како треба поступати са имовином четничких породица:
– Све треба конфисковати, остављајући само минимум њиховој породици. Исто тако, треба попалити и куће главних коловођа…
Почетком априла те 1942. Тито је од својих црногорских присталица захтевао да формирају “лаке чете од око 40 партизана и лака одељења”, а њихов задатак је овако формулисао:
– Задатак је таквих одељења убијање бандита (четника), паљење њихових кућа, заплењивање стоке и осталих животних намирница бандитским породицама…
Дан касније, 7. априла 1942, Тито је ширио грађански рат и у Хрватској, тражећи да његовим борцима у квислиншкој НДХ четници, а не усташе и Немци буду главни непријатељи:
– Четнике ликвидирати на цијелом подручју вашег штаба. Тек када ликвидирате те банде моћи ћете успјешније повести борбу против окупатора.
Већ од првих вести о великим злочинима хрватских и муслиманских усташа над Србима у Босни и Херцеговини и Хрватској, четнички команданти у овим деловима Југославије дали су себи за право да врше колективне одмазде према хрватском и муслиманском становништву:
– Четници на покушај муслимана и католика да истребе Србе из Босне и Херцеговине одговарају сада истом мером према њима, у жељи да се Босна једном засвагда етнографски и верски што потпуније очисти ради мирнијег живота будућих поколења. Нека их четници истребљују где их стигну пред собом, не у позадини – стоји у једном документу четничке команде источне Босне.
Петар Баћовић, херцеговачки четнички вођа, подробно је описао и ток операције на Фочу и злочине који су тад почињени:
– Када су трупе црногорске први пут ослободиле Фочу, по захтеву италијанском морале су да напусте Фочу. Италијански генерали су рекли да се то чини по захтеву Немаца… Касније нам је један италијански пуковник саопштио да ће напад на Фочу сматрати нападом на себе и да ће Фочу заједно с Хрватима да бране.
– Били смо у врло тешкој ситуацији… Почели смо политички припремати терен код Италијана, достављајући им преко њиховог официра у Калиновику извештај о сталним покољима нашег становништва од усташа. Паралелно смо ухватили курире и документе о вези хрватских официра с комунистима које смо предали у руке италијанској војсци, а посредно о томе обавестили и Немце.
– Коначно је успело италијанском генералу кога смо придобили и другим методама сугерисати да се прави невешт на ту нашу акцију. Нажалост, иако је издато наређење да се не дирају жене и дјеца, један део трупа није то слушао, па је око 300 жена и деце платило главом. Страхујемо од репресалија за наше становништво на хрватско-немачкој зони источне Босне.
– Овај час смо добили извештај из Преснице у срезу сарајевском да су усташе бежећи из Фоче поклали 22 жене и детета у том крају. Италијански делегати који су посетили Фочу утврдили су комисијски да су усташе поубијале око 100 српских жена и деце, да наша војска није чинила никаква насиља, и све је то Италијанима писмено потврдио заробљени хрватски жандармеријски поручник Штимац.
После освајања Фоче, Баћовић је кренуо према западној Херцеговини и Далмацији. Хвалио се да је иза себе оставио пустош:
– У операцијама око Бугојна успео сам да заштитим муслимански живаљ. Пошто је ово место познато усташко место и из ових крајева регрутоване су усташе које су прошле године извршиле покољ српског живља у Херцеговини, нисам био у могућности да спречим наше четнике, који су већином били Херцеговци, да изврше одмазду и покољ католика-усташа. У овим операцијама поклато је и убијено 2.500 Хрвата. Жене и деца нису убијана…
– Код Макарске избили на море. Седамнаест усташких села спаљено. Девет стотина усташа убијено. Неколико католичких свештеника живо одрано. Први пут од слома (1941) поболи српску заставу у море и клицали краљу и Дражи Михаиловићу.
Генерал Михаиловић је у то време већ увелико сумњао у тачност извештаја својих команданата, па им је упутио строго поверљиву наредбу:
– У току досадашњег рада запажене су код појединих старешина извесне појаве које јасно доказују да ове старешине продужавају старим путем којим се не постижу велики и свети циљеви за које се боримо:
– Тако је било: 1) Нетачних и лажних извештаја, на основу којих Врховна команда не може доносити правилне закључке за свој даљи правилан рад; 2) Самовољних поступака и малтретирања војника, па чак и убистава, што само штети нашем покрету…
Михаиловић је наредио да се “ове појаве угуше у корену”, да сви припадници његове војске морају бити свесни да више не представљају народну него редовну Југословенску војску у отаџбини и да ће сви који се огреше о ову наредбу добити “заслужену казну”.
Најстроже је забрањивао бахат однос према сељацима, опијање, коцкање, неморалан и луксузан живот.
Неке злочине, који су тад почињени у Херцеговини, осудили су и поједини херцеговачки четници, а било је и случајева да су неки од њих због тога напуштали четнике и прелазили на партизанску страну. То се 1942. десило у околини Прозора, када су хрватске и муслиманске усташе поводом рођендана Анте Павелића, заклале 1.000, а гасом угушиле 1.200 српске деце, на шта су четници реаговали убијањем око 2.000 хрватских и муслиманских цивила у овом крају.
Американци су генерала Дражу Михаиловића, његовог америчког колегу Дагласа Макартура и совјетског маршала Семјона Тимошенка прогласили најуспешнијим ратним војсковођама 1942. године
У првој половини 1942. Михаиловић је постао мега звезда америчких и енглеских медија. Писали су да је “један од најславнијих војсковођа Другог светског рата”, називали га “југословенским орлом”, “тигром који упућује опомену нацистима да стоје на рубу вулкана”, “великим симболом хиљада незнаних људи”, “јунаком из романа”, “неком врстом Де Гола”, “легендом која ће без сумње живети толико дуго колико се буде помињао Други светски рат”.
Тврдили су да је “оштар трн у нацистичком телу”, “један од најславнијих војсковођа Другог светског рата”, а да су његови борци “најбољи ратници у Европи”.
Америчка војска је те године одржала један војни час посвећен генералу Михаиловићу и његовим борцима, а исто је учинило и Министарство војске САД, које је преко радија одржало час у славу југословенског генерала.
Две велике америчке филмске куће снимиле су филм Четници, посвећен Дражи Михаиловићу и његовим “неустрашивим четницима”.
Маја 1942, ни амерички председник није био индиферентан према покрету генерала Михаиловића:
– Ваш отпор достојан је Вашег предања и надахнуће свима онима који се боре за слободу. Држите се чврсто. Ваши пријатељи Вас неће ни заборавити, ни напустити.
Силне похвале није пратила ни приближна политичка, а камоли војна помоћ, па се већ тад постављало питање искрености западних савезника према генералу Михаиловићу.
Те 1942. Американци су генерала Михаиловића, његовог америчког колегу Дагласа Макартура и совјетског маршала Семјона Тимошенка прогласили војсковођама године. Априла те године генерал Михаиловић послао је писма француским колаборационистима, маршалу Филипу Петену и политичару Пјеру Лавалу, у којима оштро осуђује њихову сарадњу с Немцима.
Амерички часопис Тајмс је у мају 1942. објавио Михаиловићеву фотографију на насловној страни, наредног месеца Михаиловић је унапређен у чин армијског генерала, а 1. децембар, Дан стварања Југославије, честитали су му и британски генералштаб и амерички генерал Двајт Ајзенхауер:
– Америчке снаге у Европи и Америци шаљу честитања свим својим друговима по оружју, бесмртним и храбрим југословенским јединицама, под Вашим сјајним вођством – писао је генерал Ајзенхауер.
Михаиловићев антифашизам тад се високо котирао и у Москви. Један од људи који је то могао добро да зна био је црногорски комуниста Мирко Марковић, који је као агент НКВД-а радио у САД. Он је краљу Петру Другом Карађорђевићу за време његове посете Америци, почетком лета 1942, поклонио чек на хиљаду долара “за помоћ четницима и њиховом храбром вођи Дражи Михаиловићу”.
Марковић је у то време у САД штампао велики плакат Драже Михаиловића на белом коњу, кога је југословенским радницима у Америци и Канади продавао за десет долара, што је било само нешто мало мање од њихове просечне месечне плате.
У своју личну бележницу генерал Михаиловић је те године записао начела којима се руководи у овом рату. По форми начела су личила на десет Божјих заповести:
1. Све за слободну и моћну Југославију.
2. Савесно извршавај дужности према Краљу и Отаџбини и не дај да те ико наведе на рђав пут.
3. Презири издајнике и све слуге окупатора. Запамти и обзнани их својим пријатељима.
4. Путем лаичког система у коме си укопчан примај и шири вести наше владе у Лондону на сузбијању непријатељске лажи.
5. Југословенска војска постоји како у Отаџбини тако и ван ње. Њој припадаш као патриота и помогни јој.
6. Буди опрезан, а не страшљив.
7. Никада у разговору за опште добро не именуј друга ни пријатеља да их не би одао.
8. Кад сте притешњени не одаји другога јер тиме не спасаваш себе.
9. Ако си Србин и Југословен не остани по страни и уложи све што је у твојој моћи као и себе самога за стварање нове Југославије.
10. Буди спреман за одсудни моменат.
Хитлер је за Михаиловића и његове присталице и 1942. био “најкрволочнији џелат”, “дивља звијер”, “пропали гимназист из Линца”, а Тито је у четничком Командоском приручнику Михаиловићеве војске био овако описан:
– Јосип Броз Тито, браварски помоћник, син Фрање и Марије рођене Завешек, рођен у Кумровцу, општина Загорска села, котар Клањец, Хрватска, 6. марта 1892. Убојица у школи. Осакатио двојицу другова, крао. Отишао у свет. Године 1928. ухваћен приликом провале у цркву, и заведен под бр. 10434, али га спасла амнестија. У својству представника КПЈ, с Јеврејином Флајшером био дуго у Москви. Био и у Италији. Свршио терористички курс у Свердловску. Године 1938. долази у Југославију као чешки држављанин инжењер Јосип Томашек, са задатком да реорганизује КПЈ.
Те 1942. дошло је до првог неспоразума генерала Михаловића са његовом главном ратном узданицом, Великом Британијом. Прва варница севнула је већ 19. децембра 1941. године, када је Михаиловић у селу Теочину код Горњег Милановца обележио своју крсну славу, Светог Николу.
За трпезом је био и британски војни изасланик у Михаиловићевом штабу, капeтaн Бил Хадсон. Михаиловић му је у једном тренутку рекао да ће разбијањем јединица на мање формације и заустављањем фронталних напада на Немце сачувати људство и пребродити кризу. Хадсон је рекао да се офанзивна борба мора наставити без обзира на жртве, на шта је генерал Михаиловић одговорио да се не може ратовати без оружја и муниције. Енглез је то пречуо, говорећи да не потцењује четничке тешкоће, али је без увијања додао да је његов главни задатак да брине о интересима Уједињеног Краљевства.
Михаиловић је ћутао, али је једном свом сараднику убрзо рекао и поновио:
– Нисмо ми ничије слуге, па ни савезничке!
Петнаестак дана касније, генерал Михаиловић је бежао испред Немаца, који су га децембра 1941. отерали с Равне горе. У бежанији је изгубио и радио-станицу, па је све до пролећа 1942. са омањом групом сарадника боравио око Рудника и Такова.
Априла те године кренуо је према Ивањици и Голији, где је крајем тога месеца примио поруку од професора Слободана Јовановића:
– Не приступајте без наоружања и голоруки већим акцијама због несразмере у жртвама. Продужите организовање у целој земљи и чекајте одсудни час.
Сличну поруку добио је и три месеца касније, када му је речено да устанак може дићи само у случају искрцавања већих савезничких снага или слома Немацa.
Јуна 1942, без радио-станице и везе не само с југословенском краљевском владом, већ и без редовнијих контаката са својим командантима у другим деловима Југославије, Михаиловић је из Србије прешао у Црну Гору. У то време од почетка марта до краја јуна 1942. Тито је депешама послатим у Москву Михаиловића анатемисао 24 пута, Хитлера четири, а Павелића пет пута.
