Пише: Светислав Домазетовић

Да би се успјело, морају се превазићи други. Некада море других.
Али, прије свих,
човјек мора превазићи себе самог.

* * *
Да ли је и када је могуће да ова истина не функционише…
Или, ако се иде даље у анализу, намеће се још једно питање:
Што њено одсуство значи у неком ширем контексту и још до чега, протоком времена, може довести…
Њено одсуство је поуздани индикатор,
да је друштво у дубокој моралној, економској и политичкој кризи,
да су све, без разлике, институције система у коми…,
да не функционишу, односно, да су се претвориле у своју супротност.

* * *

Црногорско друштво – држава, је незабиљежен примјер како је и у којем обиму, нешто такво могуће…
Када вјечити партијски кадровици, од колијевке исте памети,
не само да се одржавају,
него и, без обзира на ситуацију, напредују до самог врха пирамиде моћи.

* * *

Користећи једну, Садхгуру-ову параболу:
истакао бих једну од наших карактеристика:
ми читаво вријеме крпимо нешто.
Али, ми то не радимо иглом и концем,
него маказама!
Када се и сјетимо игле, онда је већ касно, јер довољно чврстог, великог и неконтаминираног материјала, нема више.
Такође смо, када треба несто да закрпимо – помиримо, тотално неискрени и безвољни.
Следећи корак је поново у знаку маказа, како би се дошло до
“здравог ткива”.

Међутим, ту се вјешто или невјешто, избјегавају деценијама стварани чворови.
Као логична последица наведеног, наступа криза, гдје више ништа не функционише, јер се и све налази у коматозном, пардон вд стању.
Тада (ће) се, у том својеврсном вакууму, прије или касније, под овим или оним изговором
наћи НЕКО,
КО ће се усудити
(то је овдје најбитније)
да, потпомогнут одређеним интересним силама, склепа комбинацију за добар “штоф” са демократски одбаченим закрпама, како би се превазишла ситуација.
А, урадиће то, да на крају
и вукови буду сити и после неких, контролисаних проблема, на првобитном броју.
За овце ће бити довољно мало хлеба и доста игара.
Даље, у ходу ће се маркетингом и Годоовским интеграцијама са свијетом који више не постоји, рјешавати проблеми ове псеудо демократске шклопоције.
Не прогледа ли се и не стане ли се овом производу свих наших криза на реп,
као епилог, закономјерно ћемо имати, економску поробљеност, глад, улицу, лом и крв.
Од нас зависи гдје ћемо доспјети и коју ћемо цијену платити.
Тиме ће, после бескрајних и вјештачких продужетака, бити одсвиран крај нашег, хроничног зомби стања.