Епархија рашко-призренска издала је саопштење за јавност поводом кампање против спровођења судске пресуде у случају манастира Високи Дечани, наводећи да је манастир континуирано радио на помирењу и помагао свим угроженим у време оружаног сукоба 1998–1999. године, а већ годинама доживљава неправду и дискриминацију.
Поводом изјава Аљбина Куртија о статусу земље манастира Високи Дечани и других судских спорова око црквене имовине, саопштењем се огласила Епархија рашко-призренска.
Њихово саопштење преносимо у цјелости:
„Са великом забринутошћу, Српска православна црква већ неколико месеци прати изјаве које долазе од стране највиших локалних политичких представника у Приштини, а које се тичу статуса земље манастира Високи Дечани и других судских спорова око наше имовине, у које смо увучени без своје воље. Овога пута, неистине су изречене са највишег места, од стране г. Аљбина Куртија, премијера владе у Приштини, док су се само у децембру о овом питању оглашавали председник скупштине г. Глаук Коњуфца, поједини ресорни министри, г. Рамуш Харадинај као лидер партије ААК и представници општине Дечани више пута. Подривање судских пресуда у јавности од стране политичара у овом случају је без преседана у ширем региону.
Једини смисао обраћања свих ових званичника видимо у томе да за Српску православну цркву на простору Косова и Метохије не важе било какви закони или судске одлуке. По речима једног од званичника, спровођење ове одлуке би изазвало „ланчану реакцију где би морало да се попушта Цркви и по другим питањима“. Преведено на обичан језик, ово значи да су права Српске православне цркве на овом подручју ствар нечије добре воље, а не система који би морао да буде темељ сваког друштва, и да делује исто према свима, што је, уосталом више пута истакнуто од највиших међународних представника који су апеловали на поштовање закона и судских одлука.
Уколико се укратко осврнемо на сам судски поступак, он је трајао шеснаест година пред косовским судовима. За време тог поступка, манастир Високи Дечани је трпео не само претње, него и физичке и оружане нападе,организоване протесте, покушаје блокирања приступа манастиру, а клеветничка кампања која је спровођена против СПЦ и самог манастира је нешто што не би могло да се упореди са било каквом пропагандом након Другог светског рата. За време тог поступка, свако правно питање је детаљно обрађено, пред свим судским инстанцама, сам поступак су све време пратили и међународни представници на овом простору и њихови правни тимови. Верујемо да не постоји поступак од 2000. године који је толико праћен, и који се оволико политизује, не од стране наше Цркве, већ од стране локалних институција.
Чак и након таквог поступка, локалне институције одбијају да спроведу пресуду у катастру (већ скоро шест година), и поред огромних настојања да се одлука Уставног суда изврши, јер је по својој природи коначна и неопозива. Овакво поступање није само одраз стања у ком се налазе косовске институције, већ и отворене дискриминације према Српској православној цркви. Даље, овакво поступање јасно говори и каква би била судбина наше Цркве на овом простору уколико би у целости била препуштена на милост и немилост властима у Приштини, из које год политичке групације да долазе. Наша Епархија очекује да ће се судска одлука свакако извршити, али све тешкоће око тог питања, и опструкција владавине права која траје годинама показује да суштински проблеми остају и само је питање времена када могу бити отворени на другом месту. Зато, иако је важно да се судска пресуда изврши, још је важније да се нађу дугорочна решења како да се даља дискриминација спречи и ефикасно заштите права Српске православне цркве и њене имовине.
Иако локалне институције стално позивају на дијалог са СПЦ, тај дијалог није могућ са неким ко нам на сваком кораку показује отворену етничку и верску дискриминацију и неспремност да поштује сопствене законе. Наша Црква је од првог дана након оружаног сукоба 1999. године учествовала у дијалогу са локалним институцијама и активно радила на изградњи поверења и мостова, што је и те како познато међународној заједници. Стога, спровођење ове одлуке, од стране ове или неке следеће администрације, нужан је услов како би нам се показало да дијалог не би био само представа за камере и стране званичнике, и да постоји спремност да се заустави систематска кампања дискриминације и отвореног непријатељства према Српској православној цркви. Наглашавамо и да постоји још читав низ отворених питања и неиспуњених обавеза које је Приштина преузела, али да је решавање овог питања минимум од кога би морало да се крене даље. Упорно третирање пред јавношћу наше Цркве као политичке институције или некога преко кога се прави политички утицај, за шта нема основе, показује суштинско неразумевање концепта слободе и равноправности верских институција у савременом демократском друштву. Неодговорне медијске изјаве, арбитрарно коментарисање правоснажних судских пресуда и стварање конфузије у јавности додатно угрожава безбедност Српске православне цркве, њених светиња, свештенства, монаштва и верника и у супротности је са свим међународним стандардима.
Српска православна црква је најстарија институција која постоји на овим просторима, о чему сведоче бројни домаћи и страни историјски извори, и постојаће, ако Бог да, и у будућности. Бранећи свој идентитет и имовину ничим не желимо да угрозимо друге верске заједнице изграђане, без обзира на етничко порекло, нити да се бавимо политиком. У току свог постојања, наша Црква са верним народом преживела је прогоне сваке врсте, и овакав однос за нас није никаква новост. Још више смо решени да останемо на просторима где вековима живимо, али и да не будемо експонент политичких кругова, посебно оних који желе да створе имиџ европског друштва док истовремено игноришу законе и сопствене судске одлуке. Нажалост, овакав неправедан и једностран однос према СПЦ највише штете може да донесе свим грађанима који на Косову и Метохији живе, које год да су вере и националности, јер свако трезвен може да се запита какве су његове могућности и будућност у оваквом систему, уколико институција попут Српске православне цркве, посебно манастир Високи Дечани који је континуирано радио на помирењу и помагао свим угроженим у време оружаног сукоба 1998–1999. године,већ годинама доживљава овакву неправду и дискриминацију.“
