Горан Киковић, главни и одговорни уредник часописа ”Глас Холмије” у разговору са Емилом Лабудовићем, извршним директором ”Српске куће” у Подгорици, који се радо одазвао да говори за часопис ”Глас Холмије” .
Са Емилом Лабудовићем смо разговарали о томе да су отварањем ове институције, српске организације, интелектуалци, умјетници, књижевници и други ствараоци, добили простор у коме на квалитетан начин могу да представе остварења и достигнућа српског народа у Црној Гори. Зграда у којој је смјештена „Српска кућа“ налази се у центру Подгорице, а средства у износу од 3,7 милиона евра за њену куповину издвојила је Влада Србије.
Емило Лабудовић,рођен је 1957. године у селу Шекулар, општина Беране, у сељачко – радничкој породици, гдје је завршио основну школу. Гимназију завршио у Беранама, а Факултет политичких наука у Београду. Војску, ону народну, добрим дијелом „одслужио” на Косову 1981. године. Више од 17 година био новинар и уредник у Телевизији Црне Горе. Након што је због својих професионалних и политичких ставова, због којих је и робијао пола године у Спужу, протјеран из новинарства, отиснуо се у политичке воде. Био предсједник странке коју је основао Момир Булатовић, затим посланик у Скупштини Црне Горе у четири мандата, а потом именован за директора „Српске куће”, институције науке, културе и умјетности српског народа у Црној Гори. Осим у новинарству, за шта је награђен Наградом за животно дјело, окушао се и у литератури и за то више пута награђиван. Објавио књиге поезије: „Ово није оно”, „Кључ очеве куће”, „За кућом јабука”, „Законик”; књиге сатириче поезије: „Басне из Црне Шуме” и „Била једном једна Шума”, као и књиге полемичких текстова „Лајах ја, а караван мину”, „Вечерњи дневник” и „Писма са села којег више нема”. Живи и ствара у Подгорици.
Емило Лабудовић је извршни директор ”Српске куће” у Подгорици и са њим смо разговарали о томе да су отварањем ове институције, српске организације, интелектуалци, умјетници, књижевници и други ствараоци, добили простор у коме на квалитетан начин могу да представе остварења и достигнућа српског народа у Црној Гори. Зграда у којој је смјештена „Српска кућа“ налази се у центру Подгорице, а средства у износу од 3,7 милиона евра за њену куповину издвојила је Влада Србије.
КИКОВИЋ: Господине Лабудовићу, колико је година протекло од почетка рада ”Српске куће” у Подгорици и је ли по вашем мишљењу она оправдала своје постојање?
ЛАБУДОВИЋ: За пет година, колико постији, „Српска кућа“ је оправдала очекивања која су и била основни мотив њеног стварања. Идеја да се под једним, свим неопходним садржајима опремљеним, кровом окупе не само релевантне институције науке, културе и умјетности српског народа у Црној Гори већ и сви они појединци – ствараоци чији је умјетнички и стваралачки импулс свих претходних година гушен и сабијан у којекакве подруме и катакомбе, већ на почетку резултирала је прижељкиваним и очекиваним резултатима. Бројни научни, умјетнички и културни садржаји, сусрети и манифестације којима је „Српска кућа“ била домаћин, доказале су да су стваралачки и умјетнички капацитети Срба у Црној Гори далеко већи него што је то официјелни културни естаблишмент Црне Горе признавао и вредновао. Вама и Вашим читаоција је добро познато да скоро три деценије ни један српски стваралац, без обзира на домете који су далеко превазилазили овдашње оквире и критеријуме, нијесу могли да се остваре, да јавности презентују своје стваралаштво а још мање да за то буду одговарајуће награђени и подстакнути. Сва друштвена помоћ и признања била су усресређена на узак круг стваралаца чија је основна идејна и умјетничка матрица била у фукцији слављења и подршке великоцрногорског државног пројекта. Научна и културна дешавања која је организовала и „укровила“ „Српскса кућа“ показала су да и на „другој“ страни постоје ствараоци и дјела која би била на понос и народима са много дужом и у свијету признатијом традицијом и репутацијом.
КИКОВИЋ: Можете нам рећи које су све организације смјештене у ”Српској кући”?
ЛАБУДОВИЋ: Концепт „Српске куће“ као кровне институције српске културне баштине у Црној Гори, више је подразумијевао идеју „отворених врата“ за све и свакога него пуко затварање у канцеларије и давање „адреса“ било којој научној или културној институцији. Ипак, за оне организације и институције које су окупљале највише етаблираних и доказаних стваралаца и имају неспоран утицај на културну и научну сцену Црне Горе, обезбијеђени су и опремљени и одговарајући канцеларијски и други простори. Тако се тренутно под кровом „Српске куће“ налазе: Српска телевизија, Српски радио, Српска књижевна задруга, Српске новине и њихов портал, ИН4С, Институт српске културе, Матица српска, Удружење књижевника Црне Горе, а однедавно и Удружење новинара Црне Горе. За све друге, било организације, удружења или појединце, по потреби, обезбјеђују се и простор и техничка подршка.
„Српска кућа“ располаже и потпуно бесплатно ставља на коришћење „Плаву салу“ са око стотину мјеста, предвиђену за трибине, презентације књижевног и филмског стваралаштва, пјесничке вечери, научна предавања и слично. Ту је и сала „Војводина“ са седамдесет мјеста, опремљена свим потребним технички садржајима за организовање вишедневних научних скупова и јавних расправа. Осим тога, у оквиру „Српске куће“ налази се и изложбени салон – галерија „Петар Лубарда“ опремљен за изложбе слика, скулптура, плаката и фотографија, као и предмета домаће радиности, простор у којем је своје радове већ до сада изложило преко тридесет ликовних и других стваралаца, а уприличено је и десетак колективних изложби и смотри ликовног стваралаштва. „Српска кућа“ такође посједује и Клуб књижевника „Његош“, подесан за мање књижевне вечери и састанке друштава и удружења књижевника, као и Интернет – радионицу, предвиђену за окупљање младих.
Још једном напомињем да све своје услуге и простор „Српска кућа“ ствараоцима и њиховим асоцијацијама уступа потпуно бесплатно.
КИКОВИЋ: Господине Лабудовићу, ако није тајна ко финансира рад ”Српске куће” у Подгорици?
ЛАБУДОВИЋ: Не постоји никаква „тајна“ која би била везана за „Српску кућу“, иако су се неки овдашњи медији својски трудили да је обавију велом тајности и некакве завјере уперене против Црне Горе и њеног некаквог „европског пута“. Наравно, сви прсти су уперени у званичну Србију и њеног предсједника, Александра Вучића. Њихова основна теза је да је „Српска кућа“ својеврстни „тројански коњ“ посредством кога Србија, односно Вучић, у сарадњи са већ доказаним „непријатељима“ Црне Горе, Андријом Мандићем и његовим сарадницима, свим средствима настоје да подрију Црну Гору, њену државност и независност. У том арсеналу свакојаких бљувотина и измишљотина, неколико пута се јавности потурала наводно доказана истина како је Вучић „Српској кући“ уплатио милионе евра и како су њени оснивачи, српски интелектуалци и јавни радници из Црне Горе, „власници“ баснословне имовине у центру Подгорице.
Како до сада и нијесмо осјећали потребу да полемишемо са тим инсинуацијама, више ради српске јавности у Црној Гори, под пуном моралном одговорношћу, изјављујем да рад и опстанак „Српске куће“ до последњег евра, али само у мјери неопхоних тршкова, финансира Влада Републике Србије. Руку на срце, ти трошкови и нијесу мали, јер и кад не ради „Српска кућа“ за разне порезе на имовину, фирмарину и комуналне дажбине је дужна да плати позамашне суме. Осим тога, ту су не мали трошкови струје, воде и комуналија, такси и још читава гомила намета које потражује држава Црна Гора не улажући, притом, ни евра у њено одржавање и пословање.
У „Српској кући“ је стално запослено свега нас двоје, а још троје радника, по уговору о дјелу, обавља повремене послове.
КИКОВИЋ: Реците нам нешто о отпору државне власти према фукционисању Српске куће као фирме. Зашто је то тако?
ЛАБУДОВИЋ: Већ сам у одговору на претходно питање дјелимично указао на однос званичне Црне Горе према „Српској кући“. Она је још од своје идеје дочекана на нож и „проказана“ као средство притиска државе Србије на Црну Гору и њено мијешање у овдашње унутрашње ствари. Антисрпска параноја коју је све до сада, а на жалост ситуација се битније није промијенила ни смјеном власти, ширила и шири Црна Гора жигосала је „Српску кућу“ као деструктивни елемент, средство притиска и директан уплив „стране државе“ у домаћи „кућни ред“. То што су српским ствараоцима у Црној Гори, све до појаве „Српске куће“, сва врата јавне културне политике била затворена, то је, изгледа, било сасвим „европски“ и демократски.
Овдашња власт је осивање „Српске куће“, могу рећи – с правом, доживјела као реализацију става Републике Србије да ће се она старати и бринути о правима и положају свих Срба, ма гдје били. „Српска кућа“ и јесте резултат те „бриге и заштите“ права Срба „ма гдје били“, а нијесмо било гдје него у Црној Гори која је била, јесте и биће и српска све док у њој буде и једног живог Србина. Дар, могу то из пуних уста да кажем, Александра Вучића српској Црној Гори је гест који послије краља Александра није учинио ни један српски владар, и ми у „Српској кући“ смо изузетно поносни на тај чин. Јер, ако може некаква „Тика“ својима, зашто не би могла и Србија својој браћи?
Не би била потпуна истина о односу црногорске власти, како бивше тако и садашње, према „Српској кући“ ако читаоце „Холмије“ и све Србе у Црној Гори не бих подсјетио да је званична Црна Гора, и поред чињенице да јој Срби чине најмање трећину становништва, не само што ни једним гестом а камоли конкретним чином није подржала „Српску кућу“ већ јој је, под провидним и на безакоњу базираним изговором, украла, и подвлачим: УКРАЛА, скоро пола милиона евра невраћеног ПДВ. Та средства, која је држава Црна Гора морала да врати као ПДВ на средства узплаћена приликом куповине пословног простора, Пореска управа, под вођством Миомира М. Мугоше је, под изговором да је ријеч о институцији културе која не подлијеже враћању ПДВ, једноставно приграбила. Напомињем, „Српска кућа“ је регистрована као и свако друго предузеће, са веома широким спектром дјелатности и, као и сваком другом предузећу, припадало јој је право на повраћај ПДВ. Уосталом, ако није, она она није могла ни потпасти под оне субјекте који су обавезни да плате ПДВ. А ријеч је, сјетиће се Ваши читаоци, о Управи и „управи“ коју терете да је низу фиктивних и лажних кумовских и рођачких фирми исплатила милионске износе ПДВ.
КИКОВИЋ: Обилазећи зграду имали смо прилике увјерити се у заиста репрезентативне просторе, од изложбених салона до мултимедијалних сала за разне промоције и конференције. Колико је за протекли период употребљаван овај простор и јели било програмских садржаја?
ЛАБУДОВИЋ: Већ сам напоменуо да је простор „Српске куће“, намијењен за разне научне, културне и умјетничке садржаје, и до сада је коришћен у завидној мјери, мада сматрам да тога увијек може бити више. Ми о томе водимо прецизну евиденцију, али рачунам да би читаоцима можда те бројке биле сувишне, међутим. одговорно могу да тврдим да нити је било нити ће бити институције или појединца који су желели и имали шта да покажу и прикажу а да му то „Српска кућа“ није омогућила. Осим што је обезбјеђивала простор и неопходну подршку за друге, „Српска кућа“ је и сама била иницијатор и организатор бројних културних и научних манифестација. Са пет међународних научних конференција на различите теме, у сарадњи са Институтом за српску културу, издати су и зборници радова који су доступни библиотекама, научним институцијама и заинтересованим појединцима.
Такође, „Српска кућа“ сваке године организује и наградни конкурс „Лазо М. Косатић“ за књигу године из области друштвених наука, као и наградну изложбу „Српски ликовни сабор“ са три награде за најбоља дјела. Најистакнутијим појединцима и доказаним борцима за актуелизацију и решавање „српског питања“ у Црној Гори, „Српска кућа“ додјељује награду „Златна круна Немањића“, за животно дјело.
КИКОВИЋ: Можете нам рећи истину ко су оснивачи „Српске куће“ и како је она основана и у чијем је власништву? Јели тачно да у у статуту фирме стоји, да нико нема права изласком из предузећа затражити свој дио, као и да након његовог одласка не може неко да га наслиједи?
ЛАБУДОВИЋ: То је, такође, једна од извиканих и наводних мистерија везаних за „Српску кућу“ и око ње, при чему се, понављам, ширила лажна фама о баснославном богатству које је приграбила шачица привилегованих. „Српска кућа“ је, да до краја будем прецизан, резултат идеје господина Андрије Мандића и неколико људи око њега, који су ту идеју презентовали тадашњем премијеру Републике Србије, господину Александру Вучићу. Вођен доказаним патриотизмом и бригом за све Србе, премијер Вучић је ту идеју прихватио са разумијевањем и у Влади Србије обезбиједио већ поменутих 3 милиона и седамсто хиљада евра за куповину негдје око 1600 метара квадратних пословног и гаражног простора за предузеће. Андрија Мандић, поучен искуством неких ранијих „донација“ грађана Србије браћи у Црној Гори, које су, због законских прописа, биле књижене на појединце, а потом од њих и присвајане као да су им од баба остале (примјер „ДАН“ – а, рецимо), предложио је да се такозвана „оснивачка права“ прошире на што већи број појединаца. Тако је његовом иницијативом створен „списак“ од 29 истакнутих српских интелектуалаца, политичара и дјелатника разних профила који су својим потписом овјерили акт о оснивању предузећа „Српска кућа“. Али, пошто је Влада Србије обезбиједила сва неопходна средства за регистрацију фирме и куповину пословног простора, ОСНИВАЧКИ УЛОГ КОЈИ СУ ПОЛОЖИЛИ ОСНИВАЧИ ИЗНОСИО ЈЕ СВЕГА 1 (ЈЕДАН) ЕВРО! Тиме је демистификована лаж о „баснословној имовини“ којом располажу оснивачи јер је тај један евро једино „богаство“ којим располажу и који могу да дијеле. Осим тога, Статутом фирме, који је јаван и доступан свима, недвосмислено је прецизирано да се оснивачка права нити могу наслеђивати нити преносити на друга лица, као и то да сва имовина „Српске куће“ у случају њеног гашења, до последњег цента и последње ствари, припада адреси која је, де факто, и створила и одржава „Српску кућу“ – Влади Републике Србије.
КИКОВИЋ: Господине Лабудовићу, у чему видите даљу улогу и мисију „Српске куће“?
ЛАБУДОВИЋ: Давно је речено да је култура последње уточиште сваке нације и последње свједочанство о њеном постојању и трајању, чак и онда ако тај народ и ишчезне у ропотарници историје. Да није тако, ко би данас ишта знао о Вавилонцима, Сумерима, Хазарима и бројним народима којих више нема а чије трагове, кроз списе и споменике културе, и данас истражујемо и читамо. „Српско питање“ у Црној Гори, као једно од њених горућих тема, бојим се још задуго неће бити ријешено, без обзира на промјене власти. Настојање да се, кроз мантру о Европској унији, Црна Гора по сваку цијену измјести из цивилизацијског круга у којем је настала и одржала се све до сада, то питање ће увијек жигосати као „непотребно“, деструктивно, узнемиравајуће и непријатељско. Али, геополитичка карта и сфере утицаја се у овим временима мијењају много брже и турбулентније него у претходним временима тако да није немогућ и реверзибилни процес. Како год, пред нашом и генерацијама које долазе су врло тешка и неизвјестна времена, времена у којима се, зарад потрошачке свијести на коју се покушава свести човјек и као појединац и као заједница, национална и идентитетска питања настоје минимизирати и маргинализовати, замијенити причом о пречим стварима и сликом о свијету као глобалном селу у којем нема заселака. Стога је, прије свега, стрпљење а онда љубоморно чување свијести о томе ко смо и од кога смо једина одбрана од мочваре новог свјетског поретка у коју нас из дана у дан, што мило што силом, све више сваљују. Истрајавање у култури, чувању језика и његове оставштине, унапређење култуне баштине слиједом већ етаблираних вриједности традиције, показује се као последње али врло ефикано средство опстанка као цивилизацијског, националног и културног ентитета и појединца у њему. У томе настојању и култури као последњој уличној барикади пред најездом бјелосвјетског отпада и шљама свакојаке врсте, видим значај и позицију „Српске куће“ као установе која ће окупљати, подстицати и креирати културна свједочанства о српској Црној Гори и нас у њој.
КИКОВИЋ: Поштовани господине Лабудовићу, у сваком разговору питамо нашег саговорника какво има мишљење о часопису ”Глас Холмије”?
ЛАБУДОВИЋ: Сама чињеница да сте, упркос свему овоме што сам назначио као непремостиве јазове и препреке српској стваралачкој мисли и пракси, опстали и трајете све ово вријеме, говори прецизније од сваке критичке опсервације. Сврха сваког часописа, књиге, новине и публикације јесте да буду читане јер их читалачка глад и интересовање не само одржавају у животу већ и потврђују вриједност и оправданост. Читам „Холмију“ редовно и то ми је јединствена прилика да се на њеним страницама „сретнем“ са својим завичајем и људима које знам и дубоко поштујем. Ја, додуше, јесам давно отишао из Полимља али оно из мене није и неће никад тако да ми „Холмија“ својим текстовима и прилозима помаже да ту завичајну нит одржавам и не дам јој да се прекине. Однедавно имам и привилегију која, надам се, није само резултат мог пријатељског односа са уредником већ и мјера неке вриједности, да и сам будем заступљен у садржају часописа што ме, без лажне скромности, чини поносним.
КИКОВИЋ: Шта можете да поручите читаоцима ”Гласа Холмије”?
ЛАБУДОВИЋ: Читајте и опет читајте. И „Холмију“ и све оно друго што се пише као доказ да нас има и да смо на културном тлу које је наше јер смо га наслиједили од бољих и паметнијих. Читање је најбољи тренинг за одржавање националне кондиције и оружје којим се најлакше брани од насртаја медиокритета, незналица, пожмирепа, квазиинтелектуалаца и проданих душа разних фела. А „Холмија“ је извор са којег се чиста вода свијести о нефалсификованој националној личној карти којом се свијету престављамо може захватати прегрштима.
