Пише: МУХАРЕМ БАЗДУЉ
Пре тачно осамдесет година, петнаестог и шеснаестог априла 1941, Југословенско ратно ваздухопловство пребацило је са Капина поља код Никшића у Грчку нешто више од две стотине угледних личности из југословенског јавног и политичког живота. Уз краља Петра и највећи део Владе, ту је био и цео низ људи који су на различите начине обележили нашу новију историју
Амбивалентност која је спрам Краљевине Југославије и нарочито њеног слома у Другом светском рату постојала у СФРЈ сјајно је сублимирана у оном духовитом афоризму – беше ли Црнчевићевом? – према којем „пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и узели нам све”. Није то амбиваленција претерано чудна. Партија која је у највећем периоду постојања Краљевине Југославије у њој била изван закона, постала је владајућа и једина. Такође, партија која је програмски најављивала рушење и поделу те државе, постала је њен чувар. Историја се није могла баш до краја фалсификовати, односно није било могуће тврдити да никад пре није било Југославије, али могла се бранити теза да је оно пре била „лажна” Југославија, док сада имамо „праву”.
„Лажност” се доказивала на неколико начина: аргументима о потлачености и непризнавању појединих народа, тврдњом да Краљевина није успела да реши српско-хрватско питање те напослетку брзином слома након Хитлерове инвазије. Са сваком од свих ставки дало би се полемисати, но можда је и темељни софизам онај последњи. Потпуно пренебрегавајући контекст, односно временски оквир у којем су друге земље капитулирале пред Хитлеровом војном машинеријом: од Чехословачке и Пољске преко Белгије и Холандије до саме Француске, експресан пораз југословенске војске тумачен је као некакав бизаран изузетак.
Уосталом, погледајмо како тај слом тумачи угледна немачка историчарка Мари-Жанин Чалић: „Без објаве рата, 6. априла 1941, у раним јутарњим сатима 611 немачких авиона почело је да бомбардује југословенски главни град, који није био брањен, и који је раније узалуд био проглашен ‘отвореним градом’. Разорено је 9.000 зграда, 3.000 људи је погинуло, више него у Варшави, Ротердаму и Ковентрију заједно. Једанаест дана после операције ‘Казна’ југословенска војска морала је да капитулира. Тако је прва Југославија на крају пропала не услед унутрашњих супротности већ услед спољне агресије”.
Наведени сажетак не илуструје добро интензитет необавештености југословенског водства. Успркос бројним упозорењима и дојавама, међу којима се истичу оне које директно из Берлина шаље пуковник Ваухник, у Југославији не очекују промптан немачки напад. Најбоља илустрација тога је вероватно чињеница да је баш за шести април било заказано венчање ћерке југословенског премијера Душана Симовића, а да ником није пало на памет да га одложи. Такође, чак и након почетка толико бруталног напада, није се очекивао тако брз слом.
Због велике изложености главног града, краљ и премијер одлазе пут Зворника и Бање Ковиљаче, док се Влада спушта до Ужица. Тамо, односно у оближњем Севојну, већ седмог априла ујутро одређују привремена седишта министарствима. По тој одлуци, седиште Министарства саобраћаја је у Краљеву, Министарства финансија у Ужицу, Министарства правде и просвете у Ариљу, Министарства пољопривреде у Пожеги, Министарства снабдевања и исхране у Матаругама, Министарства спољних послова у Врњачкој Бањи, Министарства трговине и индустрије на Златибору те, напослетку, Министарства поште, телеграфа и телефона у Сарајеву.
Ипак, само три дана касније, цела Влада креће за Сарајево, мада сви министри неће стићи тамо, пошто ће остатак Владе напустити Иван Андрес и Влатко Мачек. Мачек ће се на путу за Загреб у Бањи Ковиљачи и Зворнику сусрести са Симовићем и краљем Петром, али и поред њихових молби неће желети да остане ни уз Врховну команду ни уз Владу. Слично као и у Ужицу, Влада се нека два-три дана понаша као да ће у Сарајеву и на Палама деловати у некој колико-толико дужој будућности, но снаге нациста и њихових савезника све време незадрживо напредују.
Скопље, Штип и Велес пали су већ седмог априла, дан касније Прилеп, Тетово и Пирот, а деветог априла и Ниш. Између једанаестог и тринаестог априла, покорене су Војводина, Словенија, Хрватска и западни део Босне. Дванаестог априла увече, непријатељске снаге улазе у Београд.
Све је јасније да нема војске која је у стању да брани макар и део југословенске територије. Отуд је и краљ, путујући из Зворника према Сарајеву, код Горажда одлучио да уопште и не скреће ка Сарајеву, него да настави на југ, према Никшићу. Преноћио је у манастиру Острог пре него је кренуо ка аеродрому крај Никшића одакле је већ у рано јутро полетео пут Грчке. С њим су у авиону, уз двојицу пилота, били министар двора Радоје Кнежевић, ађутант пуковник Ракић и лекар др. Моачанин.
У међувремену је ка Никшићу из Сарајева кренула и Влада, која се наставила осипати. Са осталим министрима и функционерима, ка југоистоку нису кренули Бариша Смољан, Иван Торбар и Џафер Куленовић. Око поноћи између четрнаестог и петнаестог априла, у Никшић, проглашен новим, трећим у последњих десетак дана, седиштем Владе, пристижу министри, политичари, високи чиновници те њихови чланови породица и понеки угледник. Ноћ проводе у малој згради Пољопривредне школе, где су сви скупа, заједно с пртљагом, као сардине у конзерви. А у свитање конвој креће према аеродрому.
Много је ту људи, углавном из фолдера „неко и нешто у Београду и Загребу”: Слободан Јовановић, бан Иван Шубашић, Илија Јукић, Бранко Чубриловић, Богољуб Илић, Момчило Нинчић, Душан Симовић, Милан Грол, Јурај Шутеј, Срђан Будисављевић, генерал Боривоје Мирковић, Петар Живковић, Миха Крек, Владимир Ћоровић, Нико Бартуловић…
Неки су с породицама, неки су сами. Неки су хистерично-панични, неки мирни или привидно мирни. Симовић је од генерала Калафатовића раније тражио да хитно понуди примирје Немцима и Италијанима, али већ се зна – или барем слути – да они на то неће пристати. Они желе безусловну капитулацију и што је могуће ранију окупацију целе Југославије, што ће рећи и Никшића. Поједини чланови Владе ипак су се надали да ће бити могуће успоставити трајнији фронт од приморја према Дрини те од херцеговачко-црногорских планина према Метохији. Међутим, и они ће се врло брзо разочарати.
Око једанаест сати преподне петнаестог априла, за лет су била спремна двадесет и два борбена авиона, што је било недовољно за све. Морале су да се направе две листе путнике: приоритетна и она друга. У приоритетној су били министри и њихове породице, као и известан број других угледних лица из војске и политике. Кренуле су свађе и препирке. Командант ваздухопловства генерал Мирковић покушавао је да умири ситуацију. Његов план је био стварање „ваздушног моста” односно да се авиони који оставе путнике у Грчкој одмах врате до Никшића по нове.
Они који нису имали среће да полете у првој „транши” чекају да се у казану Пилотске школе скува ручак. А на аеродрому је и терет који такође чека транспорт за Грчку, али барем не једе хлеба: 20 сандука злата из Народне банке. То, међутим, није значило да злато није приоритет, односно да није било предвиђено да у практично сваки авион, уз „живу силу” иде и по један сандук злата.
У једном авиону, одмах иза поднева одлетели су, између осталих, министар Будисављевић те министар Чубриловић са женом и сином. У другом, који је полетео одмах после, били су Јурај Крњевић, бан Шубашић, Сава Косановић, министар Шутеј, два помоћника министра, једна жена, један официр и један сандук злата.
Двојица путника која су, по сведочењима, седели један до другог, Шубашић и Косановић, за једва мало више од три године, после Вишког споразума с Титом постаће премијер односно министар унутрашњих послова у кратковекој последњој емигрантској влади. У првој Титовој Влади, Косановић ће бити министар информисања, а касније ће постати југословенски амбасадор у САД и Мексику. Косановић је син најмлађе сестре Николе Тесле и његовом заслугом је Теслина оставштина сакупљена и пребачена у Београд, да би се на основу тог фундуса основао Музеј Николе Тесле.
Иван Рибар, Јосип Броз Тито, Сава Косановић и Иван Шубашић на Вису 1944.
Иван Рибар, Јосип Броз Тито, Сава Косановић и Иван Шубашић на Вису 1944.
Аеродром укрштених судбина
У један од већих авиона, са дванаест путничких места, успео је да се укрца бивши министар Михаило Константиновић, чији је син Радомир, непуне три недеље раније, на сами фатални 27. март напунио тринаест година. И у овај авион, мада већ преоптерећен, убачен је сандук злата.
По једном сведочењу: „Још док је рулао по неравном никшићком аеродрому, са авиона су најпре отпали точкови, па стајни трап, а затим и једно крило. Из скрханог авиона, нагнутог у страну, извлачили су се несрећни путници. Били су бледи. Две жене су се онесвестиле.”
За неке од путника, овај удес био је срећа у несрећи. Деценијама касније, биограф Радомира Константиновића овако ће писати о ратним годинама његовог оца Михаила: „Отишао је својим путем, мимо Владе, из Црне Горе у Грчку, а потом за Каиро, па у Палестину, затим Истанбул, опет Каиро, и најзад у Лондон. То је био његов ратни емигрантски итинерер. Потврдио га је у једној изјави партизанским властима Сретен Вукосављевић, министар у првим Титовим владама.”
Да је авион успео да полети, па се срушио само који минут касније, мали Радомир би остао сироче, па дефинитивно не би било „Декартове смрти”, а по свој прилици ни осталих његових књига, барем онаквих какве у овој реалности јесу. Да је одлетео и стигао на одредиште, односно да је Михаило Константиновић чврсто везао своју судбину за краљевску Владу, опет би све било другачије. То је само један од примера тога како се историја српске и југословенске књижевности рачвала на аеродрому крај Никшића.
Нику Бартуловићу, рецимо, није успело да се укрца на авион. Они који су га познавали тврде да није био склон гурању и лактању. Да је успео, можда „Роман о Лондону” не би био једина велика асоцијација наше књижевности и британске престонице. Можда би српски историчари књижевности осим гроба Димитрија Митриновића на Хајгејту обилазили и Бартуловићев тамошњи гроб. У овој реалности, међутим, Бартуловић је остао без гроба, па и без кенотафа, скоро и без имена и без гласа.
Ни Стеван Јаковљевић, аутор „Српске трилогије”, није успео да се укрца на авион, али то се за њега није испоставило као потпуно несрећна околност. Немци ће га заробити и послати на север, као ратног заробљеника. У заточеништву ће провести четири године, а по повратку ће постати ректор Београдског универзитета.
Можда и најтрагичнија прича „ваздушног моста” је она о малом двомоторцу којим је пилотирао Синиша Синобад, последњем авиону који је полетео тог петнаестог априла. У њему су уз посаду били и артиљеријски мајор Ђорђе Станојловић са својом младом супругом, те чувени историчар и професор универзитета Владимир Ћоровић. Авион је био мали, па Синобад није желео да га преоптерети тешким сандуком са златом. Генерал Мирковић, међутим, из авиона избацује радио-телеграфисту Живковића, а убацује сандук злата.
Сведоци кажу да је Живковић сузних очију гледао у авион који се запутио ка југу, несвестан да му је Мирковић нехотице спасио живот. Мали двомоторац ће се сурвати на планину Олимп, уз погибију свих путника и чланова посаде, неки тврде због магле, а неки због паљбе немачких ловачких авиона.
Тако је велики историчар, рођен у Мостару 1885, у генерацији „побуњених анђела”, погинуо на планини која је била дом богова античке Хеладе. Човек коме је суђено на чувеном бањалучком Велеиздајничком процесу, где је најпре осуђен на пет година робије, што је Врховни суд повећао на осам; који изашавши из затвора, после амнестије коју под притиском светске дипломатије потписује цар Карло, одлази у Загреб где се дружи са Андрићем и Бартуловићем; који ће 1. децембра 1918. у Кући Крсмановића на Теразијама присуствовати чину сједињавања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца; који је био ректор Београдског универзитета током непуне три године (1934-1936), деценију пре него то постане Стеван Јаковљевић с којим се мимоишао на аеродрому крај Никшића; који ће изродити две ћерке са Јеленом Скерлић-Ћоровић, сестром Јована Скерлића – Владимир Ћоровић ће са земним остацима заувек остати на планини Олимп.
Заједно с њим, на Олимпу, почивају и остаци пилота Синише Синобада, потомка чувене морлачке породице Синобад, која алитерацијом призива чувеног јунака Синдбада мореполовца. Синобаде је у свом „Разговору угодном народа словинскога” (објављеном у Млецима 1756) у књижевности овековечио Андрија Качић Миошић. Стало је било у тај мали двомоторац као у подобар град и свако злато је, изван симболике, ту чист вишак.
Током целог тог дана, петнаестог априла, на аеродром су стизали нови потенцијални бегунци. Мењали су се приоритетни спискови, али узалуд. Пре него је пала ноћ, из Грчке се вратио само један авион. Готово сви авиони који су слетели на аеродром код Парамитије, тамо су били изложени немачкој паљби из ваздуха те су били или спаљени или неупотребљиви.
Друга ноћ у згради Пољопривредне школе била је гора од прве. Више од стотину оних који су жудели да се докопају Грчке бесано су чекали јутро, свесни да за већину њих неће бити места.
Јутро шеснаестог априла било је тмурно и кишовито. Пензионисани министар Лазар Марковић ултимативно је тражио од генерала Мирковића да он мора бити међу путницима. Мирковић, међутим, није волео да му се бахато наређује. Марковић ће остати у земљи, па ће га нове власти после 1945. два пута осудити на робију због веза са Дражом Михаиловићем.
У последњем авиону који је полетео 16. априла био је и командант ваздухопловства генерал Боривоје Мирковић, „као капетан брода који тоне”, како је забележио Михаило Марић из чијих истраживања овде преузимамо велики број података. Уз Мирковића су у том последњем авиону била скоро искључиво војна лица: пет потпуковника, три мајора, један капетан, три сандука злата и министар Марко Дабовић.
Дабовић је заправо желео да остане у Југославији, но дошао је на аеродром да се поздрави с колегама из Владе. Мирковић га је, међутим, наговорио да искористи прилику и укрца се у последњи авион кад већ као актуелни члан Владе има предност и приоритет, а цела Влада и краљ су свакако већ отишли, па и он, ако остаје лојалан, практично има дужност да пође.
На своју несрећу, Дабовић се дао наговорити. Авион се, чим се нашао изнад грчког копна, затекао усред непријатељске противавионске ватре. Пилот је некако успео да слети на незгодан терен, уз крш и лом. Неки су имали само благе повреде, неко је сломио ногу, неко кључну кост, а најгоре је прошао министар Дабовић који је смртно страдао. Сахрањен је у грчком селу Палерос-Заверде. У непуна два дана, југословенско ратно ваздухопловство успело је из Никшића до Грчке да пребаци 216 угледних личности из политичког, војног и друштвеног живота, не рачунајући четрдесетак пилота.
Већ у лето исте године, и краљ Петар и Влада ће се сместити у Лондону, но то је нова прича или пак друго поглавље исте приче.
Извор: РТС
Фото: Душан Симовић, краљ Петар и Радоје Кнежевић
