У економски најразвијенијим земљама света одређен број људи допуњава своја примања или се чак искључиво издржава „радећи“ у својству огледног кунића. Они се добровољно и за пристојне паре подвргавају новим лековима, чија се дејства и (не)делотворност на тај начин испитују. Уосталом, често се ради о особама које пате управо од болести коју би нови лек требало да лечи, па су пре спремни на ризик од неуспеха (или нечег горег) него да чекају у бескрај званично одобрење за дотични медикамент. За фармацеутску индустрију оваква истраживања су, међутим, не само прилично скупа, него и ограничена релативно малим бројем тих плаћених добровољаца.

Један од начина да се број људских замораца повећа, а трошкови умање био је (а сигурно и даље јесте) тајно испитивање ефеката нових лекова на необавештеном становништву Трећег света и разних „банана-држава“. Марионетске власти ових земаља (махом бивших колонија) увек су спремне да, за подршку свом режиму из иностранства и/или новчани мито од фармацеутских гиганата, издају добробит сопственог народа, те да му као користан или макар безазлен представе пројекат који носи висок ризик по здравље хиљада, па чак и милиона људи. Продор интернета у неразвијене земље отежао је ову нечасну и лукративну схему, јер чак и тамо све већи број људи постаје свестан њеног постојања, што за последицу има пораст неповерења и повећање опрезности све шире популације. Стога су политичке елите у спрези са фармацеутима и поткупљеним лекарима смислиле нов начин са спроведу своје злочиначке намере: ковид-19.

Резултати ове планетарне преваре су колосални: у страху од болести која је чак можда лабораторијски произведена, а свакако није ваљано истражена, десетине, а могуће и стотине милиона људи хрле и/или чекају да приме вакцину за коју је, према свим досадашњим искуствима, пуким погледом на календар јасно да није могла бити прописно испитана. При томе, становништво десетина земаља је само, кроз средства из буџета, астрономски платило производњу вакцине приватним фармацеутским компанијама, које су се, пак, одрекле сваке одговорности за могуће последице, а што су владе свих тих држава без поговора прихватиле. Ваља додати да се и потпуно непоуздани тестови и сама вакцинација посебно наплаћују. Резултат пројекта: уместо ограниченог броја добро плаћених људских замораца, политички естаблишмент и Биг пхарма добили су милионе добровољних, који чак вишекратно плаћају да би се на њима експериментисало.

Није случајно да се и „циљна група“ дијаметрално променила: уместо међу масама релативно необавештених становника неразвијених земаља, пројекат ковид-19 је своје покусне куниће пронашао у популацији најбогатијих земаља западно-глобалистичке цивилизације. Разлог за то није само тај што се од становништва Северне Америке, ЕУ и Аустралије могу узети много веће паре, него што је оно психолошки било припремано за ову манипулацију. Конформизам, хедонизам, конзумеризам, егоизам и растакање традиционалних друштвених структура у потпуности су утрнули духовну, растројили душевну и раслабили телесну структуру Западног човека. Он не само да више није способан да устане у своју одбрану, него ни да помисли да треба да се бори. Засут високопарним прокламацијама и празним фразама о слободи, он више није чак ни роб. Робове су у прошлости господари често морали окивати ланцима, док их (са све брњицом) данашњи Западоид сам себи ставља. У Римском царству, робови су чак могли да се обогате и баве приватним бизнисом (те и да откупе слободу), док ови савремени скупо плаћају само како би били поробљени. У том погледу, читав овај данашњи феномен нема ни претходника ни било какву паралелу у историји.

Таква изопаченост колективног менталитета и гашење колективне свести омогућени су, с једне стране, перверзијом језика, а с друге потрошачким менталитетом људи, који су своје целокупно постојање поистоветили с најнижом, материјалном сфером живота. Прво се огледа у парадоксу да се, упоредо с брисањем сваке солидарности међу људима, непрестано понавља како су мере отуђења сваког од сваког (и свих) управо израз солидарности и бриге за другога! Друго се очитује у пропагандној и помодној природи вакцинације (и маски): људима се пружа могућност да бирају произвођача вакцине, исто као што у неком тржном центру бирају између различитих фирми патика и парфема. Штавише, они који су на вакцинацију некритички пристали, па се чак њоме и одушевљавају, расправљају о томе на истом нивоу на ком се прича о избору типа мобилног телефона. Помисао да се ради о сасвим наметнутом и уском избору између различитих врста отрова потиснута је у најдубљи део подсвести (заправо врло плитак, јер да би подсвест била дубоко, над њом мора постојати значајан слој свести).

Какве ће и колико трајне последице пројекат ковид 19 по свет имати, није могуће сада рећи. Али сасвим је јасно да ће последице на душевно стање милиона људи бити двојаке: једни ће пропасти у конфузији и растројству, без икаквог компаса све до тоталног губитка идентитета; други ће то посматрати са жаљењем, налазећи добро и у овом планетарном злу: прилику да потврде своју људскост, уверења и систем вредности, као и да се очисте од кала илузије једне цивилизације чијем суноврату имају привилегију да присуствују. Не пружа се свакој генерацији прилика за тако спектакуларан призор.

Извор: Стање ствари