Реч „криза“ у изворном старогрчком (крисис) није имала негативан предзнак, него је значила раздвајање, моћ разликовања, одлуку, избор, суд, расправу. Чињеница да се она у модерном добу доживљава као нешто лоше говори много о самом том добу. Раздвајање (добра од зла, истине од лажи) се заглушује пропагандним паролама о уједињењу и јединству, моћ разликовања (мушког од женског) се брише, слободне одлуке, избори и судови се укидају (јер су „исправни“ већ донети), а расправа о било чему важном постаје немогућа (пошто се свако гледиште супротно званичном проглашава за дезинформацију). Свеобухватна криза, којој смо сведоци и учесници, последица је, између осталог, управо губитка свести о томе шта права криза јесте. Другим речима, свет је све видљивије подељен: с једне стране на оне који се не боје кризе, јер желе да слободно разликују, одлучују, бирају, суде и расправљају, и, с друге, на оне који би да ове прве у свему томе једном заувек спрече, јер се сами плаше кризе и стога сеју страх. Тај злоћудни центар планетарне инертности, који би да (својим) страхом потчини, укочи и умртви све налази се данас на колективном Западу, Атлантиди 2.0.

Неки епохални историјски догађаји временом се кристалишу у непролазне митове. Такви митови, пак, имају својство да се поново актуелизују, оваплоте у историјској стварности. Бој на Косову, на пример, за Србе није мит каквим га одрођена „елита“ сматра (било да га вреднује позитивно или га омаловажава): некакво колективно сећање на минули догађај уз неизбежно искривљење „историјске стварности“. Сасвим је супротно: независно од актуелног стања (не)свести нације, тај Бој реално постоји у вечности, на шта су Србе у новије време подсетили Балкански ратови (1912-1913) и НАТО агресија (1999), када је мит изненада и крајње реално продро у време. Из тога треба извући закључак: Боју на Косову неће бити краја, све до Краја Времена.

Све ово важи и за Атлантиду, која је постала мит на основу прадавне историјске стварности, ако је веровати Платоновом дијалогу „Тимеј“. Ту један од протагониста, Критија, каже: „А сада, Сократе, што се тиче града и грађана, које си нам јуче описао као измишљене, хајде да их пренесемо у стваран свет… из доба Атлантиде… да ли је та повест прикладна, или би требало уместо тога да потражимо неку другу?“, на шта Сократ одвраћа: „А коју другу можемо пронаћи која би била боља од оне која… има огромну предност што је чињеница, а не измишљотина?“ Наравно, реченим филозофима се не мора веровати, исто онако као што се може сумњати у Кнежеву вечеру, клетву и избор Царства Небеског чак по цену погибије. Овде је битна – бит мита. А она је, у случају Атлантиде – пропаст услед обести, не само због жеље за светском доминацијом, већ нарочито због сопственог убеђења да је таква доминација заслужена и једина природна ствар на свету. Толико је овај случај архетипски, да га је у своју неомитолошку визију света као кључан за природу и судбину Људи уградио и Џ.Р.Р. Толкин, у причи о пропасти Нуменора (која се на његовом вилењачком чак назива „Аталанте“).

О различитим доказима постојања Атлантиде, њеној локацији и години потонућа овде нема места расправљати (књига Тајна Атлантиде Ота Мука је за то најверодостојнији водич). Много су важније данашње историјске актуелизације мита, почевши од полагања права једног (континентално-острвског) центра моћи на владавину над читавим светом. Неки знаци указују на то да су у поменутом центру сасвим свесни аналогије са Атлантидом, коју чак отворено обзнањују у имену свог војног савеза, Северноатлантског пакта (НАТО). Али, зашто би неко намерно користио име које је синоним не тек за пораз, него за најдубљу пропаст? Зато што је управо то својство обести: „Они нису успели, али ми хоћемо! Она Атлантида је пропала, наша ће успети!“ Али, закони мита који привремено поново постаје историја су неумољиви: ако је то мит о пропасти, пропасти мора бити. По истом начелу одвијао се митски „продор на Исток“, од Тевтонских витезова, преко Наполеона и Хитлера, до наших дана: увек се завршавао потпуним поразом и заувек ће, док не прође обличје овог света.

На крају, песимиста ће приметити да су, по овом принципу, Срби осуђени да изнова бивају поражени на Косову. Али, није тако. Нису осуђени на пораз, него опредељени да пораз никада не прихвате као коначан. А, ако се овај мит боље осмотри, у њему централно место заузима управо победа над наизглед премоћним и заводљивим духом овог света.

НАПОМЕНА: Према миту, Атлантида је у свом незадрживом походу ипак била за тренутак заустављена од стране једног малобројног народа на Балкану (који Платон сматра некаквим прецима Грка). Они су војничким јунаштвом привремено осујетили атлантисте да освоје свет у року који су зацртали. И управо у тренутку када је Атлантида поново прикупила сву силу да настави своје освајање и када се чинило да је више ништа не може зауставити, она је потонула „у једном једином страшном дану и једној јединој ужасној ноћи“, под теретом сопственог зла.

Фејсбук