Свака цивилизација има своју владајућу идеологију. У традицијским друштвима идеологије су увек биле интегрални део доминантне или званичне религије, те стога прилично стабилне и трајне. Драстично су се мењале једино када би се променила сама религија, као што је, на пример, случај са христијанизацијом Римског царства (313-392) и исламизаицјом Персијског (од 651). У Западној цивилизацији, са појавом илуминизма (просветитељства), а нарочито после Француске револуције (1789), идеологије су се, међутим ослободиле религиозне стеге (или лишиле упоришта у вери, како већ ко на то гледа). Њихов темељ је постао атеизам (отворени или само подразумевајући), чија је суштина порицање, односно одсуство позитивног садржаја. Такав „празан“, слободан и недефинисан оквир нужно је произвео мноштво променљивих, нестабилних и краткотрајних идеологија, које се од почетка XВИИИ века смењују и преплићу попут праваца и покрета у модерној уметности XX столећа. Свака од њих (марксизам, позитивизам, прагматизам итд) претендовала је на универзалност, а изражавале су се у форми филозофије. Но, већ пре средине двадесетог века, оне су се редуковале на ниво пуких политичких програма (комунизам, фашизам, нацизам итд) или пројеката друштвене реформе („отворено друштво“ итд), док је филозофија следила пут религије и била потиснута у својеврсни „резерват“ људског ума без особитог утицаја на човечанство. Почетком XXИ столећа идеологије су толико деградирале и осиромашиле садржајем да их је скоро оправдано назвати ИДИОТОлогијама, а примера за то је на претек.

Ковидизам је најновија идеологија која износи, заступа и у дело спроводи уверење да актуелни вирус треба и мора пресудно да одређује начин живота целог човечанства. Пошто је, по ковидистима, борба против ковид-19 супремни приоритет људског рода, неопходно је да се она угради у трајне законе и прописе којима ће се регулисати функционисање сваке државе и друштва у целини. За разлику од марксизма, који је инсистирао на борби једне (радничке) потлачене класе против експлоатације (од стране друге), рат против САРС-Ков2 предводи сам систем и у њему треба да учествује читава популација, те у том смислу више одговара појмовима „диктатуре пролетаријата“ и „перманентне револуције“. Све док борба траје (практично заувек), она је тема над темама од које зависи све, од политике, економије и медија, преко културе и уметности, до свих међуљудских односа, па и породичних. Ковидисти би, стога, били сви они који у задовољавајућој мери заступају и пропагирају, или ревносно следе ову агенду, уједно тиме себе представљајући прогресивном страном, некаквом „свесном“ авангардом друштва.

Индикативно је да ковидизам своје најјаче упориште има у Европској унији и највећем делу САД (дакле, на Западу), а у осталим земљама у оној мери у којој су те државе амерички вазали са марионетским владама и осакаћеним суверенитетом. У том смислу, он се прилично преклапа са „Атлантизмом“, непосредно израженим у НАТО-припадности и савезништву, као и ЕУ-РОПЕИЗМОМ, који се манифестује кроз чланство у ЕУ (или кроз тежњу за тим). Дакле, вера у планетарни значај вируса иде под руку са некритичком идолатријом Северноатлантског пакта и/или Европске уније. Ипак, својим универзалним претензијама, ковидизам превазилази ове две идеологије и практично се поклапа са глобализмом (мондијализмом) у својој тежњи да обједини читаво човечанство.

Заправо, једини циљ савременог идеолошког конгломерата је уједињење свих људи на свету и зато се он непријатељски односи према свим облицима аутентичних особености које му стоје на путу (религија, државни суверенитет, нација, породица, полне разлике итд). Садржај савремене „мејнстрим-идеологије“ је крајње једноставан и сиромашан у оној мери у којој су, пак, њене амбиције огромне и планетарне. Зато је она богата једино фразама, паролама и софизмима, прилагођеним најнижем нивоу људског ума: и последњи ретард може, не да „схвати“ (јер нема се ту шта схватити), него да прихвати основну идеју: уједињење човечанства на добробит свих и сваког. Ко може бити толико злобан да одбије тако племениту ствар? Али, ради се о томе да савремена идеологија лажно представља свој циљ: он није уједињење око неког узвишеног циља него општа униформизација према идеолошки прописаном стандарду. Свођење човека не само на његову пуку биолошку компоненту, него на њен најнижи аспект који брише све разлике (полне, естетске, интелектуалне итд) неумитно води ка нумеричком друштву, где ће се разједињене монаде међусобно разликовати само по броју који су добиле.

Све је то узалуд и ова идеологија доживеће неславни, па и срамни крај, и одвући у пропаст не само своје творце, него и своје слепе следбенике. Другачије не може ни бити, јер је заснована на вештачком стереотипу, док се у суштини сваке непоновљиве људске личности налази живи и неуништиви архетип. Што га пре појединац у себи препозна и пробуди, то су веће шансе да из ове идеолошке катастрофе изађе неповређен.

Извор:Стање ствари