„Линда Еванђелиста, супермодел деведесетих, спектакуларно се вратила на насловнице и сви смо срећни због тога!“ – гурају се овим насловом спонзорисани медији. Линда се, наиме, у жељи да очува младалачки изглед, подвргла интервенцији која је изазвала парадоксалан ефекат – учинивши управо оно што је требало да спречи. После година изолације, тужбе и суђења, Линда се враћа манекенству – али не зато што је успела да врати свој изглед у првобитно стање, него стога што су је вешти шминкери и фотографи, уз помоћ лепљивих трака, марама и оглавља, приказали управо онаквом каквом је памтимо из доба највеће славе – упркос томе што она, неповратно, тако више не изгледа. Нејасно је, зашто напросто нису објавили неку од старих фотографија – ако већ и она сама каже да ова садашња заправо не репрезентује стварност.

Но, то уопште није усамљена појава. Друштвене мреже су препуне видео записа или фотографија „трансформација“ које доиста делују надреално. Лепљиве траке, фластери, некакви силиконски премази, полимери и акрилне боје обилато се користе, као и одговарајуће осветљење, угао снимања и филтери; тако добијена фотографија нипошто не репрезентује стварни изглед на њој приказане особе. Разуме се, нешто „монтирања“ и дотеривања приликом фотографисања никада се није избегавало, али сада се потпуно лажна слика неке особе представља свету без икаквог зазора. Занимљиво је да то није покушај да се човек улепша и покуша да „превари“ публику да тако изгледа. Сви знају да су ове трансформације лаж; ефемерне, тренутне, колико за сликање – и они који се сликају, и они који сликају, и они који слике посматрају; некада то и сасвим отворено кажу; али сви учествују у овој бизарној игри, као да верују да су представе истините.

Ово је можда најбезначајнији, најтривијалнији пример карактера савременог доба – доба постистине.

Не може се рећи да људи верују ономе што виде.

Јасно је да су Инстаграм фотографије лажне, да је глас певача преображен компјутерским алатима; да су „ријалити“ програми инсценирана и режирана сировост и опсценост; да су „контроверзни бизнисмени“ ординарни криминалци; да акције за заштиту јавног здравља (ношење маски, цепљење) немају ефекта на – јавно здравље; да су спортисти допинговани (а у случају женског спорта – биолошки мушкарци који се „идентификују као жене“); да су извештаји са кризних подручја фингирани, некада и сасвим супротни стварном стању ствари; да западне демократије жртвују своје срећне грађане; да су угледни филантропи – бездушне социопате; да савремени феминизам дословно поништава жене које су – гле чуда – рођене као жене, а тако се и осећају; да је борба за мањинска права безочна и манипулативна фразеологија; да је историја таква каква јесте и према томе непроменљива; да се у „најдемократскијим“ земљама без милости гуши слобода мишљења и говора; да инсекти нису храна и да крављи гастроинтестинални систем није највећа претња опстанку планете; да леви еко активисти који пене због сточног фонда чине то са својих телефона љубазношћу (то јест: крвавим и нелегалним радом) деце срца Африке; да су сви телевизијски, радијски канали, подкасти, странице, групе, мреже, медији свих врста, у рукама мање или више моћних и богатих појединаца и група који тимаре мишљење маса филтрираним информацијама; дакле – као што је рекао легендарни, јуродиви саговорник неког новинара: „На овоме свету, могу да кажем, што се дешава – то није истина.“

Оно што се дешава, доиста, оно што видимо – само су кулисе, компјутерски анимирана Потемкинова села, глумци и роботи који играју, мање или више уверљиво, додељене им улоге.

Парадокс новог доба је у томе да су и гледаоци тога свесни, или пак одлучују да не буду свесни, усрдно игноришући унутарњу нелагоду, суочени са глобалном илузијом. Људи вољно бирају да не виде разлику између лажи и истине; супротност истине и лажи постала је неважна. Свако може имати сопствену истину „у малом“, у свом појединачном животу, под условом да она не долази у колизију са „истином“ морбидног глобалног карневала. Човек може по вољи мењати изглед, сексуалне преференције, полни/родни идентитет, (а)националност, животно доба, темељно уверење о свету и животу, чак и врсту (хомо сапиенс) којој припада.

Занимања која су у овом часу најисплативија јесу посредничка; између људи, или између људи и машина; кроз систем услужних делатности, организован ради задовољења вештачких потреба, или нуспојава живота који се удаљава од аутентичног (од изливања ноктију, преко достављача до „мерчендајзера“ и менаџерске класе у целости).

Људи су постали периферни уређаји глобалног, умреженог финансијско-економскоиг система. Није систем ту на корист људима и саображен њиховом функционисању; напротив, људи хране његово одржавање и деловање, они га репродукују. Зато је и хумана репродукција функција система, зависна од његових потреба.

Но, зашто људи пристају да буду део ове шараде?

Зато што се циљано постигла ситуација у којој без тог хипертрофираног малигног организма људи уопште не би били у стању да опстану. Човек са знањима и домишљатошћу ратара, мајстора, ренесансног универзалног човека данас је атавизам. Доба постистине је доба медиокритетног фах идиота; ипак вредног, послушног и издржљивог. Таквом човеку стало је до одржавања фасаде успешног, лагодног, самооствареног и најбољег могућег живота. Свако је добио могућност поседовања личне истине – па тако општа, универзална, рационална, системска истина постаје ирелевантна за шрафове у систему , а за сам систем – штетна.

Самообмана, нарцистичка самодовољност „личне перспективе“, моралом неокрзнуто учествовање у паради лажи, обележја су су савременог доба постистине. Највиша вредност је лична срећа, одсуство сваке нелагоде, сигурни и непрестани проток забаве по жељи, као кроз пупчану врпцу, чиме се истовремено систем храни и одржава, док се електричним надражајима хранитељи-уживаоци приморавају на послушност.

Све док неко не искључи струју.

Опрема: Стање ствари