Оскудним и формализованим маркетиншким језиком казаће се да је неки догађај „запалио друштвене мреже“. Нећемо рећи „новинарским језиком“, премда и њега карактерише једноставност и употреба готових фраза, али је она функционална, сходна брзом преношењу вести – и била је далеко истанчанија него што је то сада случај. У мноштву догађаја, данас је потребно привући пажњу и на оне најтривијалније и учинити их невероватним или шокантним, а све у циљу што веће гледаности, читаности, слушаности – дакле из економских разлога. Вест се мора „брендирати“, нашминкати тако да буде привлачан производ, а то готово поништава њену суштину. Начин на који се информација преноси постао је важнији од информације саме.

Чудовишни развој друштвених мрежа допринео је тако да пук сам формира и даље брендира вест. Када је једном „запалила мреже“, информација на мрежама пролази кроз процес у којем се могу уочити неке типичне фазе.

ОПИС ДОГАЂАЈА – најпре се догађај саопштава тако да је пожар „подметнут“ у кључним тачкама вести („Ко? Где? Како?“). Он се износи или кроз преношење текста/видео записа или кроз ауторску објаву/коментар на друштвеној мрежи. „Дара Бубамара шокира новим врелим фоткама“; „Цеца одвојила десет година млађег дечка!“; „Јовановићи у црном!“; „Ужас у познатој глумачкој школи!“
НЕПОСРЕДНА РЕАКЦИЈА НА ДОГАЂАЈ – најчешће дескриптивна и на „прву лопту“. Огледа се кроз коментаре корисника друштвених мрежа. „Добра је“, „Распала дроља“, „Страшно“ „Ужас!“
ПРИМАРНА ЕКСПЛИКАЦИЈА – догађај се покушава сместити у најужи контекст. „Ушла у кинту па се урадила“, „Може јој се“, „Прилика рађа злочинца“, „Какви су нам путеви, није ни чудо“.
ЗЛОЧИН И КАЗНА – над догађајем се формира вредносни, морални суд и одређује кривац (уколико није већ унапред очигледан). Ово су можда најстрашнији коментари који се на мрежама могу прочитати. Критички осврт је у најбољем случају вулгарна карактеризација неке личности, а углавном маштовит и детаљан опис казне коју над кривцем треба спровести. Премда је јасно да је анонимност и заштићеност иза монитора разлог за хипертрофирану агресију, страшно је помислити да тако бестијалне идеје неко може гајити и изражавати, па и имати желудац који може да их поднесе.
ЛИЧНИ СЛУЧАЈ/АРБИТРИРАЊЕ – у искуству корисника мрежа проналази се аналогија са случајем, било да је лично доживљена или јој се присуствовало. „ЈА бих/сам то овако.“ Углавном се лично иступање описује као храбро, часно или мудро, чиме се заузима морална дистанца у односу на актере стварног догађаја који нису поступили онако како је једино исправно. Тиме се већ улази у следећу фазу коју карактерише –
ИНВЕРЗИЈА ЗЛОЧИНА – то јест, мешање или потпуна замена улога „злочинца“ и „жртве“. Невиних нема: крив је онај који је био заведен једнако као онај који је заводио, онај који гледа полупорнографску фотографију више него онај који је на њој, жртва постаје кривац јер је изазивала, није се успротивила или се није довољно бранила, и углавном, коментатори настоје да нас увере да ништа није онако како изгледа – што је опет, високоморална арбитража не само догађаја и његових актера, него и оних који догађај прате и коментаришу.

РАСПЛАМСАВАЊЕ СУКОБА – у погледу на догађај заузимају се стране, а коментатори се сада обраћају један другом уместо општој популацији, ређају се квалификације и увреде, апострофира туђа неукост, заведеност, незнање, суровост, патологија, и прелази се поново на лични план, на међусобице. Тиме се формира клима која прати одређени догађај, па се може прећи на његово тумачење у ширем контексту.
ЕКСПЛАНАЦИЈА – сада се догађај тумачи у односу на схватање миљеа у којем се догодио (естрадни или глумачки миље, генерацијски, родни или контекст улога – „малолетници“, „родитељи“, „мушкарци“, „таксисти“, „елита“). Ни овде, често, не изостаје навођење личних примера у сусрету са тим и таквим друштвеним групама. Коментатори могу заузети надмоћни став „претходног исправног закључивања“ којим је догађај у потпуности бивао предвиђен, па тиме и изгубио своју почетну запаљиву снагу; сада се равномерно – а стихијски – шири кроз читаву мрежу, коментари све више почињу да бивају мимо теме и да се баве начинима и разлозима „спиновања“ овакве вести.
СУМЊА/ТЕОРИЈА ЗАВЕРЕ – пошто пожар полако почиње да се исцрпљује, сада се коментатори посвећују анализи његовог подметања. Догађај се, или, дакле, заиста збио, али је пренадуван и спинован, или је пак у потпуности инсцениран, а у сваком случају, настојало се да се скрене пажња са нечег другог и далеко важнијег што се у том тренутку догађало (општег сиромаштва, продаје државних добара, доношења нових рестриктивних закона, и томе слично). Постављају се питања разлога спиновања догађаја и за саме његове актере: или су „изгубили на популарности па гладни пажње“ или „пуштени низ воду јер су се некоме супротставили“, дакле, догађај је сада оно што се не види и оно што није, а не оно што се у вести непосредно изнело.
АУТОШОВИНИСТИЧКИ „ДЕУС ЕX МАЦХИНА“ – износи се коначни суд: нешто „тако“, на тај начин медијски пласирано и праћено, с тим циљем и тим идејама изражено, на тај начин замаскирано или искоришћено, могло се догодити само ОВДЕ, јер смо само МИ такви, а само Србија је земља затуцаних, примитивних, крезубих, нееманципованих, заосталих, агресивних, глупих и злих људи. У „нормалном свету“ (иако је јасно да сличних или истоветних примера има свуда) тако шта се не догађа, људи су пристојни, мирни и поштују законе који их, са своје стране, благотворно штите. Уз то, износи се и песимистичко уверење да, премда би становништво могло и требало да се преобрази, уљуди и приведе к познанију права, то се никад неће десити, па је стога једино решење да се одавде оде некуд у пристојнији свет (и за собом, разуме се, над згариштем тек окончаног пожара, угаси и светло којег, гле чуда – има у таквој запарложеној изби). Ово је уједно и крајње морално етаблирање аутора коментара или објаве: тиме што се дистанцирам од овакве Србије, у којој се такве ствари дешавају, коначно се и потпуно стављам на пиједестал над светом којем органски не припадам (у тој мери да сам способан објективно о њему да судим).
У овој последњој фази, најјаче се изражава малигна особеност читаве ујдурме: привидом заинтересованошћу за догађај – а кроз коментаре, анализу, разумевање феномена и друштвених збивања – сакрива се стварна небрига, алијенација, самодовољност и недостатак воље за правим ангажманом на општу корист. Тиме што се о феномену говори и пише, ствара се лажно уверење да се нешто чини, да постоји некаква акција, да се у друштву учествује, да се о нечему питамо и имамо чему да се питамо. Задовољни корисник друштвених мрежа исцрпео је скромну количину своје жеље за друштвеним ангажманом, аутор објаве на адекватном порталу добио је леп хонорар за своју штеточинску делатност, пожар се угасио (до потпаљивања новог), крв је нашла умир, људи су се успешно самоидентификовали као часни и исправни, а да нико ништа није стварно учинио.

Друштвене мреже

Размена информација је, наоко, демократизована, слободна и свима доступна; јасно је, међутим, не само да се кроз медије истина грубо ограничава и витопери, него се и кроз њихову интерпретацију може тимарити јавно мнење тако да добије пожељан облик; а уједно се свака друштвена акција отежава. Друштвене мреже стварају утисак повезаности и учествовања, а често доприносе самоизолацији, пасивности и коначно – незаинтересованости за свет изван најужих непосредних оквира – а пре свега – изван личне користи. Зато смо дужни да их користимо промишљено и обзирно, не горећи да саопштавамо своје примере, судове и закључке потпирујући пожар, не хитајући да своју енергију трошимо на деструктивне расправе. Свакако је ваља усмерити на добро, лепо и вредно којег још има, свуда око нас, почевши од себе и своје непосредне околине, у којој наша морална чврстина, храброст и знање (којим бисмо да се подичимо) има стварну и непосредну употребу.

Опрема: Стање ствари