Аутор: Милан Путица

На простору Требињске шуме партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама.… Ови злочини били су наставак злочина – геноцида који су починили Муслимани и Хрвати – усташе над православним Србима Требињског среза прољећа и љета 1941. године. У оба случаја жртве су цивили, често жене, дјеца, старци и болесне особе. Не прави се разлика у годинама, убијани су заједно дјеца и родитељи…

„Помилуј Свемоћни невине што гину…“ Ове почетне ријечи пјесме МОЛИТВА, великог српског пјесника Јована Дучића, објављене у Американском Србобрану 17. септембра 1942. најбоље би описале стање у коме се српски народ Требиња и Херцеговине нашао 1941. и 1942. године.

У окупираној Отаџбини, незаштићен, био је препуштен на милост, чешће на немилост, издајника и злочинаца који су ступили у редове тзв. НДХ – злочиначке квази државе, створене од стране окупатора. Од маја мјесеца 1941. године почињу прва убиства српског становништва – цивила на простору источне Херцеговине. Усташе (локални Хрвати и муслимани, често комшије, дојучерашњи пријатељи, чак и родбина) у љето 1941. године на простору источне Херцеговине убијају више хиљада Срба – цивила. Та монструозна убиства, чије су главне карактеристике звјерска мучења и бацања у крашке јаме (још) живих људи, имају све особине геноцида над цивилним становништвом – Србима православне вјере. Послије првих убистава Срба – цивила, становништво се организује и формира „народну војску“ да би се заштитило српско становништво од истребљења. Усташе настављају са убијањем Срба током цијелог рата. Српско становништво Херцеговине овим усташким злочинима било је десетковано. Усташе, нажалост, нису биле једина опасност за биолошки опстанак српског народа у Херцеговини.

ДОЉЕ ЦРКВА И ОЛТАРИ, И ПОПОВИ И ЖАНДАРИ…

Након ових усташких злочина, а често и у исто вријеме, српски православни народ Херцеговине био је изложен убијању и од стране комуниста – партизана и то у периоду од новембра 1941. до маја 1942. године.

Водећи се идеологијом која је страна српском националном бићу, комунисти – партизани из идеолошких „убјеђења“ а посебно због намјере да по сваку цијену освоје власт, убијају најистакнутије представнике српског народа. На првом мјесту свјештенство и монахе Српске православне цркве, представнике државне власти, као и све који су одани традиционалним и духовним вриједностима српског народа. Због својих идеолошких, револуционарних убјеђења, партизани (комунисти) су се отуђили од српског народа и православне вјере, којима су до јуче припадали, видјевши сада у њима свог главног непријатеља.

Да би оправдали своје поступке и изнијели циљеве борбе, партизани су организовали скупове по градовима и селима Херцеговине. Посебан циљ био је придобијање српске омладине, која је морала присуствовати тим скуповима. Причама о лагодном животу, о слободнијим моралним начелима, омладина се покушавала придобити на страну комуниста. На тим скуповима читани су различити прогласи, наредбе и сл. Послије би се организовале игранке на којима би се често пјевале и погрдне пјесме против цркве и српства. Оне у ствари, најбоље осликавају карактер тог покрета у првим годинама рата, 1941. и 1942. године. Кроз те „пјесме“ могао се наслутити крвави сценарио унапријед планираног злочина.

Од старијих људи из Требињске шуме забиљежио сам једну такву „пјесму“ коју су партизанке пјевале на тим скуповима: „Доље црква и олтари и попови и жандари/ Побићемо мантијаше иако су крви наше“.

Измишљане су и приземне „крилатице“ као нпр: „Чизма, нога – нема Бога“

Наведени „стихови“ показују колико су тада припадници партизанског (комунистичког) покрета, до јуче Срби, постали једни од најљућих непријатеља и српске нације и православне вјере. Као потврду овом закључку, навешћемо неке наредбе и догађаје који су потом услиједили.

Да би се лакше схватиле наредбе злочиначког карактера, које су биле усмјерене према српском православном народу Љубомира, Требињске шуме, Зубаца и Попова поља у зиму 1942. године, наводимо наредбу КПЈ за Црну Гору од 5. фебруара 1942. године, коју су саставили Владо Мартиновић и Милован Ђилас:

Наредба КПЈ за Црну Гору  05. 02. 1942. године –  Строго пов.

НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу не питајући никога за кривце. Куће конфисковати, а потом запалити стоку заплијенити. Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати. Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. године, а са којом су упознати сви наши команданти и политички комесари и повјереници. Ову наредбу издаје руководство КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак.

Владо Мартиновић – Бајица                                                 Милован Ђилас

Ова  монструозна наредба преточена је и у пјесме које су уперене против Васојевића и Срба уопште.У зиму 1942. године Ђиласове присталице пјевају:„Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме/ Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије/ Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу/ Историја сад се пише да нијесмо Срби више.“

Сава Ковачевић руководи се истим начелима као и Милован Ђилас и доноси исте наредбе, које у дјело спроводе Димитрије Булајић, Драгица Правица и многи други. Сава Ковачевић има свој пријеки суд од новембра 1941. до маја 1942. године.

(наставиће се)