Пише: Милан Путица
Цијела херцеговачка територија налазила се у саставу две велике жупе – Хум и Дубрава. Раније усташе су у Требињу оформиле усташки логор. За логорника је постављен Мухамед Шарић, за његовог замјеника је именован Перо Шутић, трговац из Требиња, а за чланове: дон Маријан Вујиновић, католички жупник у Требињу, Сринчић Јуре – Ђорђе, апотекар, Ресуловић Салко, Јурај – Јуре Кежић, фотограф, Кисић Никола – Никица, чиновник, а за среског начелника постављен је Мухамед Тафро.
Најистакнутије усташе у том првом периоду били су: дон Маријан Вујиновић, Дураковић Шефко, Гељо Заим, Зубчевић Сеад – Ада, Карамехмедовић Салко, Караџа Мухо, Кежић Јурај – Јуре, Кисић Никола – Никица, Маролт Никола, Крњач Антун – Тончи, Ресуловић Салко, Рокољ Ајдин, Рокић Мехмедалија, Сринчић Јуре – Ђорђе, Хабул Хилмија, Шарић Мухамед, зубар, Шеховић Дервиш, Брачковић Омер, Волић Фехим, Капетановић Адем, Фистанић Иван, Шарић Хакија, Секнић Ибро, Махо, Мухарем и Шериф, досељеници из Подгорице. Ова имена су дали Државној комисији за ратне злочине послије рата свједоци Шакота Милан и Герун Владимир.
Осим горе наведених, на крају рата пронађен је списак у Среском народном одбору у Требињу, у коме су нотиране све требињске усташе, али тај списак није потпун, нема комплетног документа, што наводи на закључак да је неко послије ослобођења истргао компромитујући материјал да би замео трагове о њиховој злочиначкој дјелатности. Нажалост, и послије октобра 1944. године великом дијелу усташких злочинаца злочин је опроштен.
Усташе су званично 22. маја преузеле власт у Херцеговини. У пет граничних срезова велике жупе Хум: Столац, Требиње, Билећа, Љубиње и Невесиње, усташка власт трајаће само 111 дана, пошто су је поразиле снаге српске народне устаничке војске (народне војске) у антиусташком јунском устанку Срба у Херцеговини.Требињски срез имао је тада осам општина: Брда, Ластва, Приморје, Шума, Захумље, Зупци, Џивар и град Требиње.
Домобрани у Требиње долазе 24. маја 1941. године. Био је то 14. домобрански пук (7. и 8. батаљон и Требињски батаљон). Штаб пука, приштапске јединице и посадни батаљон били су у Требињу, док су остали дијелови распоређени у граничним мјестима према Црној Гори.
Штаб пука стиже у Требиње 30. маја 1941. године. Пред зградом среза, високи „часник“ Реш одржао је говор, чији је почетак гласио: „Браћо Хрвати, пред вама стоје усташке пушке, које су пуцале на Србина, и које ће и даље пуцати све док и један Србин буде жив…“
Пред зградом општинске управе, главнокомандујући домобранских јединица у Требињу, потпуковник Мухарем Агановић у свом говору је запријетио „… да ће за једну хрватску главу стријељати стотину српских!“ Сви говори били су препуни мржње против Срба. И тада Срби су вјеровали да се ради о застрашивању, а не о горкој истини. Осим тога, у Требињу је организована тзв. „Усташка младеж“ за чијег је руководиоца постављен Сафет Мурсел, ученик гимназије. Његова помоћница била је Назифа Ресулбеговић, која је одмах обукла усташку униформу.
Формирањем НДХ 10. априла 1941. године, почињу се јавно спроводити унапријед и раније припремљени планови за истријебљење српског народа западно од ријеке Дрине. Геноцид над српским народом од стране усташког покрета могао се претпоставити и раније, кроз дискриминишуће законе и одредбе које је донијела тзв. „држава“ НДХ. Недуго послије, Хрвати и муслимани – усташе, починили су прва убиства православних Срба – цивила.
Прве српске жртве убијене су у Мостару (и околини) и Требињу, у ноћи 31. маја и 1. јуна 1941. године. Требиње је 1. јуна 1941. године, било завијено у црно… пале су прве српске жртве (сви су били цивили). Извршиоци су били Хрвати и муслимани – усташе. Неки су били и комшије, добро су познавали своје жртве.
Из Загреба у Требиње 28. маја 1941. године стиже Боривоје – Боро Ротквић са групом „свеучилиштараца“ (студената) Загребачког универзитета. Он је син загребачког професора Ротквића из Виноградске цесте. Био је замјеник Јуре Францетића и миљеник „поглавника“ Анте Павелића. У то вријеме он је студент машинства, али и познати загребачки усташа, који је већ након самог формирања тзв. НДХ окрвавио руке српском и јеврејском крвљу у Загребу и околици, Грубишном пољу, Славонији итд. Још прије рата припадао је илегалној терористичкој организацији „Матија Губец“.
Осим њега, у овој усташкој групи били су: Јозо Јурковић, Јукић, Томић, Младеновић, Францетић, Бабић, Личанин… Себе су називали „заштитним ловцима“. Имали су задатак да изврше припреме за организовање усташке власти. Они су педантно сређивали већ раније прикупљене податке на основу којих су касније вршили покоље, хапшења, интернације и др. Податке су пуно раније прикупљали чланови и симпатизери усташког покрета у Требињу, још у вријеме Краљевине Југославије. Неки од њих су били: Никола Маролт, Мехмедалија Рокић, Сеад Зубчевић – Ада…
Међу овом групом усташа „заштитних ловаца“ био је и неки злогласни Ивица. Говорио је да може Србе живе пећи на ражњу, а када је долазио у требињске гостионице или Официрски дом (касније Дом ЈНА), умјесто вина тражио је „српске крви“. Говорили су истим дијалектом и тврдили да су сви из Загреба. Сви они били су још од раније декларисане усташе, које су дошле у Требиње са раније припремљеном намјером да почине злочин.
Одмах по доласку у Требиње, наредили су да се по радњама и јавним мјестима, као и на споменицима Његошу и Херојима за слободу, уклоне сви натписи на ћирилици, што је одмах и учињено…Тих јунских дана, ова група усташа имала је апсолутну власт у Требињу, чак и над људским животима и смрћу… У договору са усташама из Требиња (које су чинили у највећој мјери требињски муслимани и Хрвати) саставили су спискове виђенијих требињских Срба, које је требало убити рано ујутру, 1. јуна. 1941. године.
У суботу, 31. маја 1941. године, приређена је у бившем Официрском дому заједничка вечера „заштитних ловаца“ и њихових домаћих помагача, на којој је донијета одлука о хапшењу и убијању свих угледних Срба у Требињу и најближој околини.
Послије „заједничке вечере“ касно увече чула се пуцњава из свих дијелова града и ближе околине. Чули су се повици пијаних усташа: „Стој…“, „Удари га…“, „Побјеже…“, „Не дај..“, „Држи…“ У ствари усташе су исценирале напад „четника“ који су „навалили“ на Требиње. Тако су они успјели да „одбију“ фиктивни, исценирани напад… То је био само изговор да отворено крену са спровођењем раније припремљеног злочина.
Одмах послије ове пуцњаве, исте ноћи и сутрадан 1. јуна, усташе су кренуле по српским кућама и углавном поубијали на кућном прагу, по унапријед припремљеним списковима, оне Србе из Требиња за које су „знали“ да су припадали предратној четничкој организацији (престижно удружење ветерана из Првог свјетског рата, у коме је било и неколико требињских муслимана).
Ротквић, са својом групом и уз помоћ требињских усташа, као и јединице домобрана хапси по унапријед припремљеним списковима 60 требињских Срба – мјештана (цивила). Према извјештају тадашњег требињског свјештеника Владимира Ј. Поповића, у Требињу је тада ухапшено око 200 цивила. У усташко – домобранским извјештајима се наводи да ће дио ухапшених бити убијен, али не у Требињу, већ ће их одвести ван града и тамо убити. Непосредно по хапшењу, усташе убијају деветорицу требињских Срба…
Жртви би наредили да стане уза зид, а потом јој из непосредне близине пуцали више пута у потиљак, не обазирући се на присуство породице, па и сасвим мале дјеце убијеног мученика.
За то вријеме док су усташе убијале, домобрани под командом потпуковника Мухарема Агановића, налазили су се као обезбијеђење на требињским улицама. Из дописа Крилног заповједништва Заповједништву 4. оружничке пуковније од 1. јуна 1941. јасно се признаје да су те ноћи градом Требињем пуцали „омладинци усташке организације“ (из Требиња), по претходном одобрењу „Загребачких свеучилиштараца“. Многе српске куће биле су блокиране, домобрани су били на улицама, а усташе све исценирале „да би имале повода за почетак убијања и прогона требињских Срба“. У својим извјештајима они наводе да је „одбијен напад четника“ као и да је извршен претрес српских кућа и стријељање 8. „четника“ и „тајник опћине Требињске“. Наводи се да су стријељани у својим „домовима“ осим „тајника“који је стријељан код зграде „опћинског суда“. Истина је ипак, другачија. Никакви „четници“ те ноћи нису напали Требиње, јер такве формације нису постојале у то вријеме у Херцеговини. (Уколико се мисли на ЈВуО, она је формирана тек почетком јуна 1942. године…)
Сва убиства пратила је преметачина и пљачка која је трајала цијелу ноћ. Усташе су се подијелиле у групе, које је обезбијеђивало по 4-5 домобрана. Сваку групу предводио је један добровољац усташа – мјештанин, добар познавалац града, који их је водио од куће до куће. Неки од ових мјештана били су: Хакија Шаран, полицајац, Никола Маролт, Хабул Хилмија, Сринчић Јуре – Ђорђе, Мехмедалија Рокић, Салко Карамехмедовић, Сафет Мурсел, Џемал Мешовић – Лонго и многи други. У аутомобилу је по граду кружио Мухамед Шарић, да би провјерио како се испуњава задатак ликвидације Срба.
У масакру невиних српских житеља посебно се истакло девет усташа из Загреба, обучених у „доламице од балон свиле“. Они су убијали српске домаћине у њиховим кућама, на очиглед њихових жена, дјеце и родитеља. Тог крвавог јутра, „заштитни ловци“ уз помоћ требињских усташа убили су у њиховим кућама и у близини деветорицу Требињаца, Срба: Васа Бабића, Милана Брковића, Душана Ногулића, Влајка Паликућу, Гаша Ковачевића, Илију Кукурића, Шћепа Ђурића – Жутог, Радована Лечића и секретара Требињске општине, Владимира Н. Поповића – Грка, кога су усташе одмах по доласку у Требиње затвориле у срески затвор.
(наставиће се)
