Чувени Хрват партизан је био симбол комунистичке револуције у сред окупиране Србије. Стјепан ”Стево” Филиповић је син Антона и Ивке Филиповић, који се као школарац из Опузена преселио у Крагујевац.
Њему је у Ваљеву направљен споменик на месту некадашњег Баирског гробља из 19. века, на коме је, после Првог светског рата, уз градско гробље, придодато чувено војничко гробље српских официра и војника, на ком су били сахрањени јунаци са Цера, Мачковог камена и Колубаре, као и умрли од тифуса српски војници и болничко особље чувене Ваљевске болнице за време првих година Првог светског рата. Ово је био српски Зејтинлик у Србији, уз српско војничко гробље у Крагујевцу, које су такође комунисти уништили и на ком се данас налази градски парк Шумарице.
Комунисти су у Ваљеву 1946. године бездушно преорали Баирско гробље са српским јунацима и умрлима у Ваљевској болници, а на његовом месту подигли су Споменик борцима револуције тј. споменик Стјепану ”Стеву” Филиповићу, док су гранитне православне крстове, надгробне споменике и плоче старих Ваљеваца, српских војника и особља Ваљевске болнице искористили за поплочавање ваљевских улица.
На овој слици такође видите сцену у којој ваљевски партизани спроводе на стрељање српске сељаке 1941. године. Међу егзекуторима (други с десна) се налази и ”јунак” ове приче, комунистички ”народни херој” Стјепан ”Стево” Филиповић.
Ово је уједно и једна од ретких сачуваних фотографија, која приказује ваљевске партизане како спроводе на стрељање ”сумњиве” српске сељаке, августа 1941. године. Види се да су осумњиченима везане руке на леђима, а међу осморицом партизана који их спроводе, поред Филиповића запажа се и неколико врло младих, вероватно и малолетних момака. Фотографија је први пут објављена у књизи Бранка Матића “Ваљевски партизани 1941-1942. на фотографијама Бранка Јокића“. На страни 100-101, аутор, иначе рођени Ваљевац препознаје да је други сдесна чувени ”народни херој” Стјепан Филиповић.
Стјепан Филиповић се истакао у још једном злочину. У јесен 1941. године, Јосип Мајер и Стеван Борота тестером су пресекли сина славног Солунца Велисава Петровића, председника општине Дивци код Ваљева, док је ”народни херој” Стјепан Филиповић био један од џелата који су држали жртву док су га хероји Мајер и Борота секли комад по комад. Цело село су окупили да гледа ритуално убиство. Одјек злочина био је тако страшан, да се чак и сам Јосип Броз Тито те јесени одрицао партизанског одреда Стевана Бороте (кога је након рата одликовао највишим партизанским ордењем). Почетком 1942. године сву тројицу ухватили су Недићевци и јавно их обесили у Ваљеву.
На слици такође видите припаднике Недићеве Српске државне страже, који су због ових злочина обесили Филиповића, Бороту и Мајера. Приликом извршења казне, злочинац Филиповић дигао је руке и узвикивао хвалоспеве Титу, Стаљину, партизанима и Комунистичкој партији Југославије и то је касније ушло у иконографију Титове револуције и партизана.
Славити и дизати споменике сопственим убицама и крвницима је ненормално стање у коме ми, као у стокхолмском симптому пребивамо још од 1944. године до данас.
