Пише: Иван Милошевић
Тита ми, пола у шали, пола озбиљно, заврши свој текст дукљанска узданица Монтенегризма, неокомунизма, брозизма, атеизма и европеизма, Андреј Николаидис. Чудо од Андреја! Синоћ му се на небу изнад Ловћена указао Исус, видио је чак и да се осмјехује и поздравио га је ударничким пионирским поздравом – Тита ми! Који Исус и бакрачи, код Андреја је једина молитва Титу, он још увијек приноси штафете вољеном вођи, шаље му писма, тајно се дописује са њиме, плаче му на рамену и куне се да ће Црна Гора наставити Титовим путем, да ће Кумровец бити пресељен у Колашин, да ће слободна бихаћка република из НДХ-а за који дан осванути на потезу између Будве и Бара. И баш тако ће бити, баш ће се то десити, Драже ми!
Скокнуо је оком Андреј јуче до неба изнад Ловћена због Фате из Коњевића Поља и рушења тамошње цркве. Каже Андреј да су Фати Срби побили укућане, завили је у црно и да није више могла да гледа цркву у дворишту. Борила се деценијама да је уклони из дворишта и на крају дочекала да је обурдају и дочекала је да то не раде њени муслимани, него Срби из Сребренице, односно тамошње комунално или неко друго предузеће. Фата и Андреј не крију да је обурдавањем цркве коначно правда задовољена, да су коначно Срби добили што су добили и да ће још добити по туру и глави, јер никако да се досјете и прихвате да не граде цркве.
Фата и Андреј заједничким снагама натјерали су Србе да сами руше своје богомоље и након тога Андреју се поглед залијепио на небу изнад Ловћена, гдје је видио Господа и то са осмијехом упућеним Фати. Андреј је одмах телефонирао Фати и саопштио јој да небо изнад Ловћена навија за њу и да настави да обурдава још и још српских цркава, јер једна је као ниједна, треба тога још, а Андреј има и конкретне предлоге за Фату!
Чудо како су ови октроисани дукљани и Монтенегрини ДПС провинијенције спремни да кидишу у сваком моменту на Србе и броје њихове злочине, али злочине над Србима не помињу или у таквој завијеној форми да човјек закључи да нијесу ни постојали! Колико ли је само погледа Андреј требало да упути изнад Ловћена када су у Босни и широм региона у небо летјеле српске цркве, али Андреј то није записивао, нити је тада бацао погледе ка Ловћену. По њему Исус се изнад Штировника појављује само када се броје српски злочини, док је за оне над Србима равнодушан, сматра их уобичајеним, рутином и неком небеско-земљском правдом!
Када сам прочитао Андрејев текст нијесам истрчао на терасу да над Ловћеном видим Исуса, али на плафону моје собе указала ми се нека силуета, пируета и комунистичка салвета! Видио сам све саме петокраке и остале звијезде умивене Брозовим сузама и марамама његових пионира. Узех и календар у руке да видим да неким чудом нијесмо у 1948. или 1945. години, па да онда ревидирам и видим оно што и Андреј види. Није важно што не видим, али има времена за ревидирање! Кад оно на календару пише 2021. година, јун, недјеља. И нема звијезда и разних петокрака, нема цркве у Коњевића Пољу, али има монтенегринско-атеистичке скупидлаковине која од једне длаке не види фризуру. Ето, баш тако ми се учини. Драже ми!
