Пи­ше: Дра­гош Ка­ла­јић

Прем­да се да­нас и ов­де стран­ке опо­зи­ци­је удру­жу­ју због за­јед­нич­ког не­при­ја­те­ља — из­ве­сно је да ће се у бу­ду­ћем пар­ла­мен­ту по­де­ли­ти на ле­ву и де­сну стра­ну, пре­ма не­пи­са­ном про­то­ко­лу ко­ји тра­је од вре­ме­на Фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је. У по­чет­ку та­квих по­де­ла по­сла­ни­ци вер­ни иде­а­ли­ма мо­нар­хи­је и „ста­ром ре­жи­му” се­де­ли су на де­сној стра­ни Пар­ла­мен­та а пред­став­ни­ци „тре­ћег ста­ле­жа” и за­го­вор­ни­ци бур­жо­а­ске ре­во­лу­ци­је на ле­вој. То­ком два сто­ле­ћа, си­лом свет­ске пре­вла­сти де­мо­ни­је еко­но­ми­је и ма­те­ри­ја­ли­зма, ле­ва стра­на се про­ши­ри­ла ско­ро до кра­ја пр­во­бит­не де­сне стра­не, са­те­рав­ши но­стал­ги­ча­ре бу­дућ­но­сти об­но­ве пле­ме­ни­та­шке тра­ди­ци­је на мар­ги­ну по­ли­тич­ке сце­не. Са­вре­ме­на гра­ни­ца из­ме­ђу де­сни­це и ле­ви­це за­пра­во раз­два­ја два бло­ка бли­жих или да­љих по­то­ма­ка пр­во­бит­не, бур­жо­а­ско-ли­бе­рал­не ле­ви­це.

Ако из­у­зме­мо ко­му­ни­стич­ке и „нео-фа­ши­стич­ке” пар­ти­је или по­кре­те, са­вре­ме­не раз­ли­ке из­ме­ђу ле­ви­це и де­сни­це у пар­ла­мен­ти­ма За­па­да мо­гу се из­ра­зи­ти про­цен­ти­ма по­ре­ске по­ли­ти­ке и ступ­ње­ви­ма сен­зи­бил­но­сти спрам пи­та­ња на­ци­о­нал­ног су­ве­ре­ни­те­та и ин­те­гри­те­та. Ле­ви­ца се увек и сву­да за­ла­же за знат­на по­ве­ћа­ња по­ре­ских сто­па, од­но­сно за бо­га­ти­је др­жав­не бу­џе­те те из­да­шни­је јав­не сер­ви­се и по­мо­ћи „угро­же­ним” ма­њи­на­ма. По­сла­ни­ци де­сни­це обич­но сма­тра­ју да та­ква по­ве­ћа­ња по­ре­ских оба­ве­за обес­хра­бру­ју пред­у­зет­ни­штво, због че­га се ка­пи­тал се­ли из­ван зе­мље, ка по­вољ­ни­јим зо­на­ма про­фи­та, што пре­ти по­ве­ћа­њем не­за­по­сле­но­сти, ре­це­си­јом те оп­штим оси­ро­ма­ше­њем. За­то се де­сни­ца за­ла­же за сма­ње­ње по­ре­ских оба­ве­за, ис­прав­но твр­де­ћи да та­ква ме­ра охра­бру­је пред­у­зет­ни­штво, по­ве­ћа­ва обим уну­тра­шњих ин­ве­сти­ци­ја ка­пи­та­ла, отва­ра но­ва рад­на ме­ста, сма­њу­је обим не­за­по­сле­но­сти и до­при­но­си оп­штем бла­го­ста­њу. На­рав­но, из­ло­же­на стра­те­ги­ја под­ра­зу­ме­ва сма­ње­ње др­жав­ног бу­џе­та, су­жа­ва­ње јав­них сер­ви­са те ус­кра­ћи­ва­ње или ума­ње­ње по­мо­ћи мно­гим „угро­же­ним” ма­њи­на­ма.

По­раст не­за­до­вољ­ства ма­ње спо­соб­них сло­је­ва дру­штва по­ма­же ле­ви­ци да до­ђе до вла­сти а про­па­да­ње при­вре­де под те­ре­том рас­ка­ла­шног ле­ви­чар­ског бу­џе­та ства­ра но­ву вр­сту не­за­до­вољ­ства ко­је вра­ћа власт де­сни­ци. Исто­риј­ско ис­ку­ство си­сте­ма пар­ла­мен­тар­них де­мо­кра­ти­ја За­па­да осве­до­ча­ва из­ван­ред­не та­лен­те ле­ви­це да тро­ши или тра­ћи ка­пи­та­ле по­ре­ских оба­ве­зни­ка, док се де­сни­ца до­ка­за­ла као ште­дљив, шкрт или му­дар ад­ми­ни­стра­тор дру­штве­ног бо­гат­ства. Пр­ви пе­ри­од вла­сти ле­ви­це ка­рак­те­ри­ше еу­фо­ри­ја и ор­ги­ја бла­го­ста­ња и ра­сип­ни­штва: та­да се не­ми­ли­це тро­ши оно што је де­сни­ца на вла­сти мар­љи­во уште­де­ла. Ка­да се за­ли­хе сте­че­не по­ли­ти­ком де­сни­це по­тро­ше — на­сту­па кри­за и ма­се при­зи­ва­ју у по­моћ де­сни­цу, ус­кра­ћу­ју­ћи по­ве­ре­ње ле­ви­ци.

НАД­НА­ЦИ­О­НАЛ­НИ КА­ПИ­ТАЛ ПО­МА­ЖЕ ЛЕ­ВИ­ЦУ

Ле­ви­ча­ри се­бе ре­кла­ми­ра­ју као по­бор­ни­ке дру­штве­не прав­де и јед­на­ко­сти, ху­ма­ни­зма и со­ли­дар­но­сти са угро­же­ни­ма, оп­ту­жу­ју­ћи де­сни­ча­ре за его­и­зам и амо­ра­ли­зам, у ко­рист бо­га­ти­јих и на ште­ту си­ро­ма­шни­јих сло­је­ва. Ме­ђу­тим, у свим скан­да­ли­ма по­ли­тич­ке ко­руп­ци­је и ло­по­влу­ка, на оп­ту­же­нич­ким клу­па­ма ско­ро ре­дов­но се­де по­сла­ни­ци пар­ти­ја ле­ви­це. У по­след­њем ово­го­ди­шњем скан­да­лу ве­ле­пљач­ке, ко­ји је ка­рак­те­ри­сао по­ли­тич­ку сце­ну Фран­цу­ске, ле­ви­чар­ска ве­ћи­на у Пар­ла­мен­ту је без­оч­но и бе­срам­но за­шти­ти­ла иму­ни­те­том сво­је по­сла­ни­ке, со­ци­ја­ли­сте, оп­ту­же­не за ко­руп­ци­ју. Не­у­пу­ће­не мо­же из­не­на­ди­ти чи­ње­ни­ца да над­на­ци­о­нал­ни ка­пи­тал ма­де ин УСА у Евро­пи по­др­жа­ва и по­ма­же пар­ти­је ле­ви­це. Мно­ги су раз­ло­зи та­кве, са­мо при­вид­но па­ра­док­сал­не, оп­ци­је. Пре све­га, ле­ви­ца је углав­ном или пот­пу­но рав­но­ду­шна спрам ин­те­ре­са на­ци­о­нал­ног по­ли­тич­ког, кул­тур­ног и еко­ном­ског су­ве­ре­ни­те­та. Ле­ви­ца је обич­но спрем­на да из­да на­ци­о­нал­не ин­те­ре­се у ко­рист „ин­тер­на­ци­о­на­ли­зма” или ма­сон­ског „но­вог по­рет­ка”, од­но­сно свет­ске псе­у­до-им­пе­ри­је ка­пи­та­ла, по фор­му­ли ма­сон­ског сим­бо­ли­зма са основ­не нов­ча­ни­це пр­ве и нај­ве­ће ма­сон­ске тво­ре­ви­не, Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва: „Из Мно­штва Јед­но”. Реч је о иде­а­лу ста­па­ња свих ра­са, ет­ни­ја и на­ци­ја у јед­но јед­но­о­бра­зно, „си­во” чо­ве­чан­ство. По истом про­гра­му, све ре­ли­ги­је ва­ља ује­ди­ни­ти у јед­ну је­ди­ну, на­рав­но ма­сон­ску.

Успе­шно из­бе­га­ва­ју­ћи по­ре­ске сту­пи­це у зе­мља­ма где над­на­ци­о­нал­но де­лу­је, од­го­ва­ра­ју­ћи ка­пи­тал увек и сву­да на­сто­ји да пре­вла­да от­по­ре на­ци­о­нал­них при­вре­да пот­ку­пљу­ју­ћи са­ве­зни­штво др­жав­не ад­ми­ни­стра­ци­је. Нај­е­фи­ка­сни­ја по­моћ др­жав­не ад­ми­ни­стра­ци­је над­на­ци­о­нал­ном ка­пи­та­лу је та­мо где она рас­по­ла­же ве­ли­ким овла­шће­њи­ма ин­тер­вен­ци­је у до­ме­ну при­вре­де. Та­ква овла­шће­ња тра­жи и пре­у­зи­ма ле­ви­ца осва­ја­ју­ћи власт, док де­сни­ца ни­је по­го­дан са­рад­ник над­на­ци­о­нал­ног ка­пи­та­ла јер се за­ла­же за сма­ње­ње оби­ма др­жав­них ин­тер­вен­ци­ја у при­вре­ди. Оту­да и пред­у­зет­ни­штво на­ци­о­нал­них или ма­њих раз­ме­ра, осе­ћа­ју­ћи се угро­же­ним од офан­зи­ве над­на­ци­о­нал­ног ка­пи­та­ла — тра­жи и на­ла­зи нај­бо­љу од­бра­ну у пар­ти­ја­ма де­сни­це. Осим то­га, де­сни­ца по­ка­зу­је сву­да сен­зи­бил­ност спрам ин­те­ре­са на­ци­о­нал­ног и по­ли­тич­ког, еко­ном­ског и кул­тур­ног су­ве­ре­ни­те­та. У са­вре­ме­ним усло­ви­ма ин­ва­зи­је глад­них ма­са Тре­ћег све­та на Евро­пу, крај­ња де­сни­ца по­при­ма све ве­ћи зна­чај и сна­жни­ју уло­гу јер са­др­жи нај­ве­ћу на­ци­о­нал­ну са­мо­свест и од­го­ва­ра­ју­ћу во­љу од­бра­не и на­ци­о­нал­ног су­ве­ре­ни­те­та и иден­ти­те­та.

„ОБА­ЗРЕ­ТИ СЕ НА ДЕ­СНО”

Из­ли­шно је ис­ти­ца­ти да ре­чи ле­ви­ца и де­сни­ца озна­ча­ва­ју вред­но­сне пој­мо­ве, али их је упут­но осве­тли­ти. Ме­ди­ји усло­вља­ва­ња и про­из­вод­ње „јав­ног мње­ња”, у слу­жби ра­зно­вр­сних „ин­тер­на­ци­о­на­ла” над­на­ци­о­нал­ног ка­пи­та­ла, уса­ди­ли су у ма­са­ма пре­доџ­бу да је ле­ви­ца све до­бро а де­сни­ца све ло­ше. За­то су про­та­го­ни­сти пар­ти­ја де­сни­це (из­у­зев екс­трем­них) до ско­ра ис­трај­но и за­стра­ше­но од­би­ја­ли та­кво од­ре­ђе­ње, твр­де­ћи да у пар­ла­мен­ту за­у­зи­ма­ју за­пра­во ме­сто „цен­тра”. Рет­ки су би­ли при­ме­ри сме­ло­сти за из­два­ја­ње из дре­си­ра­не ма­се, по­пут оне ко­јом се ве­ли­ки пи­сац Чарлс Бу­ков­ски ис­по­ве­дио: „Кад год чу­јем за не­ког да је де­сни­чар — по­у­зда­но знам да је то чо­век ко­ји ми­сли сво­јом гла­вом.”

Оче­вид­ност сло­ма и на­ка­зно­сти мно­гих ле­вих про­је­ка­та — по­чев­ши од ко­му­ни­стич­ких или со­ци­ја­ли­стич­ких — иза­зва­ла је ак­ту­ел­ни про­цес пре­вред­но­ва­ња вред­но­сних зна­че­ња ле­ви­це и де­сни­це. Ста­ра зна­че­ња ис­тра­ја­ва­ју са­мо по инер­ци­ји, по­пут оне ко­ју опа­жа­мо у тер­ми­но­ло­шким од­ре­ђе­њи­ма по­зи­ци­је Гор­ба­чо­ва и Ли­га­чо­ва, на по­ли­тич­кој сце­ни СССР-а.

Ме­ди­ји пр­ву по­зи­ци­ју озна­ча­ва­ју као ле­ву а у дру­гу као де­сну, за­то што Гор­ба­чо­ва сма­тра­ју за­ступ­ни­ком до­бра а Ли­га­чо­ва за­ступ­ни­ком зла. Ме­ђу­тим, та­кво од­ре­ђе­ње пот­пу­но про­ти­ву­ре­чи кла­сич­ној тер­ми­но­ло­ги­ји, јер је „пе­ре­строј­ка” по­крет ка де­сни­ци по­ли­тич­ког хо­ри­зон­та, док су ње­ни ко­му­ни­стич­ки ор­то­док­сни про­тив­ни­ци, оста­ли вер­ни ле­вој ори­јен­та­ци­ји.

За­ни­мљи­во је и упут­но спо­зна­ти тра­ди­ци­о­нал­но зна­че­ња ле­ви­це и де­сни­це, јер су она упра­во пот­пу­но су­прот­на мо­дер­ним. Од­ла­зе­ћи, ве­ли­ки Не­ма­њић је срп­ском на­ро­ду за­ве­штао су­шти­ну сво­јих са­зна­ња у фор­му­ли са­ве­та за бу­дућ­ност: „За пу­те­ве на де­сној стра­ни зна Бог а на ле­вој су ђа­во­ло­ви.” По би­о­гра­фу Те­о­до­си­ју, све­ти Са­ва је по­шао „де­сним (пра­вил­ним) пу­тем”. Хри­шћан­ску осно­ву из­ло­же­ног на­сле­ђа осве­до­ча­ва­ју број­ни би­блиј­ски ис­ка­зи не­га­тив­ног од­ре­ђе­ња ле­ви­це и по­зи­тив­ног од­ре­ђе­ња де­сни­це. По хри­шћан­ском пре­да­њу, де­сни пут во­ди ра­ју а ле­ви па­клу. Псалм 142, 5 упу­ћу­је вер­ни­ке да се Суд­њег да­на „оба­зру на де­сно” јер је та­мо пре­сто За­штит­ни­ка. По Је­ван­ђе­љу све­тог Ма­те­је (XXXВ, 31), „та­да ће Краљ ре­ћи они­ма ко­ји се на­ла­зе на ње­го­вој де­сној стра­ни: до­ђи­те ви бла­го­сло­ве­ни од Оца мо­га и пре­у­зми­те Кра­љев­ство за вас при­пре­мље­но од ства­ра­ња све­та. Та­да ће ре­ћи они­ма ко­ји су на ње­го­вој ле­вој стра­ни: бе­жи­те од ме­не про­клет­ни­ци у веч­ну ва­тру ко­ја је при­пре­мље­на за ђа­во­ла и ње­го­ве ан­ђе­ле.”

Нео­п­ход­но је до­да­ти да је не­ма­њић­ко упут­ство по­чи­ва­ло и на срп­ској те сло­вен­ској па­ган­ској тра­ди­ци­ји. Пре­ма Срп­ском ми­то­ло­шком реч­ни­ку (из­да­ње „Но­лит”, Бе­о­град, 1970) ле­ва стра­на је „сла­би­ја, на­зад­на и не­срећ­на” а де­сна је „ја­ча, на­пред­на и срећ­на”. Ле­во је свет смр­ти а де­сно је свет жи­во­та. У не­ким срп­ским кра­је­ви­ма још ис­тра­ја­ва оби­чај пут­ни­ка да се на рас­кр­сни­ци пре­кр­сте три пу­та те пљу­ну на ле­ву стра­ну, где се ку­пе ве­шти­це и ђа­во­ли. У пи­та­њу је сред­ство бе­ле ма­ги­је ко­јим се од­би­ја­ју ко­би, де­мон­ске си­ле и не­сре­ће са ле­ви­це. Истом по­рет­ку при­па­да­ју и мно­ги дру­ги оби­ча­ји, од си­па­ња ви­на де­сном ру­ком (јер ле­ва на­го­ни на опи­ја­ње) пре­ко за­бра­не хра­ње­ња де­те­та ле­вом ру­ком (јер при­вла­чи бо­ле­шти­не и сла­бо­сти), до свад­бе­ног ри­ту­а­ла, где се на вен­ча­ње по­ла­зи и у мла­до­же­њи­ну ку­ћу сту­па де­сном но­гом. За­то и дан-да­нас, ка­да ви­ди­мо зло­вољ­на, сва­дљи­ва или по­ре­ме­ће­на чо­ве­ка ка­же­мо да је „устао на ле­ву но­гу”.

Рас­кри­лив­ши по­глед ши­ром кон­ти­нен­та ин­до-европ­ских кул­ту­ра, опа­зи­ће­мо да је из­ло­же­ни сим­бо­ли­зам ле­ви­це и де­сни­це уни­вер­зал­но рас­про­стра­њен. У ла­тин­ском је­зи­ку реч де­сно (деx­тер) си­но­ним је „срећ­ног”, „по­вољ­ног”, „до­брог”, „че­сти­тог”, „ис­прав­ног”, те „пра­вед­ног”, док ле­во (си­ни­стер) озна­ча­ва све су­прот­но, да­кле „не­срећ­но”, „не­по­вољ­но”, „зло”, „ис­ква­ре­но”, „по­гре­шно” и „коб­но”. Из­ло­же­на зна­че­ња под­ра­зу­ме­ва Та­цит ка­да пи­ше „сиц си­ни­стра фа­ма ет ру­мор си­ни­стер” (Ана­ли, ВИ, 32, 1. 2). Зна­тан део на­ве­де­них зна­че­ња са­чу­ван је у са­вре­ме­ним из­рав­ним или по­сред­ним на­след­ни­ци­ма ла­тин­ског је­зи­ка. При­ме­ри­це, пре­ма Ла­ру­со­вом реч­ни­ку фран­цу­ског је­зи­ка, си­ни­стре озна­ча­ва све што је „мрач­но, стра­шно, ужа­сно” те „на­ја­ве не­сре­ћа”.

ЛЕ­ВА И ДЕ­СНА РУ­КА

У рим­ским и хе­лен­ским ви­зи­ја­ма „жи­во­та по­сле жи­во­та” опа­жа се рас­кр­шће ду­ша. Ле­вим, ши­ро­ким пу­тем од­ла­зе зли, ни­ски и ис­ква­ре­ни а де­сним, уским пу­тем се упу­ћу­ју до­бри, пле­ме­ни­ти и вр­ли. Слич­ни сим­бо­ли­зам осве­до­ча­ва и нај­да­ља ин­до-европ­ска тра­ди­ци­ја, у Ин­ди­ји, раз­ли­ку­ју­ћи пу­те­ве „Ле­ве ру­ке” и „Де­сне ру­ке”. У овом жи­во­ту пут „Де­сне ру­ке” (Дак­ши­ни­ка­ра) пред­у­зи­ма­ју љу­ди скло­ни ре­ду и за­ко­ну, му­дро­сти и зна­њу, прав­ди и су­ве­рен­ству ума над стра­сти­ма жи­во­ти­ње у чо­ве­ку. Пут „Ле­ве ру­ке” (Ва­ма­на­ка­ра), пред­у­зи­ма­ју из­род Ари­ја и при­пад­ни­ци нај­ни­жих ка­ста. То је пут ха­о­са и анар­хи­је, бе­за­ко­ња и под­ло­жно­сти де­мо­ни­ма те нај­ни­жим стра­сти­ма. Та­квом људ­ском ма­те­ри­ја­лу пре­о­ста­је са­мо сек­су­ал­ност као је­ди­на мо­гућ­ност са­мо­о­ства­ре­ња, те су шко­ле „Ле­ве ру­ке” углав­ном по­све­ће­не та­квим упу­ћи­ва­њи­ма. Не­ке шко­ле „Ле­ве ру­ке” чак и да­нас пре­по­ру­чу­ју ка­ни­ба­ли­зам и сек­су­ал­на оп­ште­ња са ле­ше­ви­ма, узи­ма­ње из­ме­та и ис­пи­ја­ње мо­кра­ће, ри­ту­ал­на си­ло­ва­ња и уби­ства.

Про­дор­ни­јим спо­знај­ним по­гле­ди­ма мо­же би­ти за­ни­мљи­ва исти­на да из­ло­же­ни сим­бо­ли­зам ле­ви­це и де­сни­це ка­рак­те­ри­ше не са­мо људ­ски већ и би­о­ло­шки те ко­смич­ки ам­би­јент. При­ме­ри­це, ло­га­ри­там­ске спи­ра­ле нај­ста­ри­јих са­чу­ва­них шкољ­ка­стих за­шти­та жи­во­та су де­сно­смер­не у на­шој хе­мис­фе­ри. Ис­тра­жи­ва­ња мо­дер­не би­о­ло­ги­је су не­дав­но от­кри­ла да је и спи­рал­на струк­ту­ра ге­нет­ског ма­те­ри­ја­ла та­ко­ђе де­сно­сме­р­на. Сви опа­же­ни слу­ча­је­ви ле­во­смер­но­сти спи­рал­не струк­ту­ре ге­нет­ског ма­те­ри­ја­ла осве­до­ча­ва­ју ано­ма­ли­ју, бо­ле­сти или де­ге­не­ра­ци­ју. Ко­нач­но, и спи­рал­не струк­ту­ре по­кре­та све­мир­ских га­лак­си­ја су де­сно­смер­не.

Ка­ко об­ја­сни­ти тај све­мир осве­до­че­ња пра­ви­ла да су жи­вот, ред и сре­ћа де­сно­смер­ни а смрт, ха­ос и не­сре­ћа ле­во­смер­ни? Пи­та­ње пре­ва­зи­ла­зи окви­ре на­шег за­дат­ка али ће­мо на­зна­чи­ти пут са­зна­ња. Ми­сли­мо да је за из­ло­же­ну за­пи­та­ност са­вр­ше­но по­гре­шна (или ле­ви­чар­ска) она оп­ти­ка ко­ја све ства­ри и по­ја­ве сво­ди на ма­те­ри­ја­ли­стич­ки ре­жим и од­го­ва­ра­ју­ћу ме­ха­ни­ку узро­ка и по­сле­ди­ца. При­ме­ри­це, ако сим­бо­ли­зам де­сни­це и ле­ви­це у кул­ту­ри по­ку­ша­ва­мо об­ја­сни­ти чи­ње­ни­цом да је де­сна људ­ска ру­ка обич­но вич­ни­ја од ле­ве, она отва­ра но­во пи­та­ње: за­што је де­сни­ца спо­соб­ни­ја од ле­ви­це? За­што су љу­ди углав­ном де­шња­ци? То је чи­ње­ни­ца ко­ја при­па­да све­ми­ру као ма­ју­шни део ње­го­вих де­сно­смер­них осве­до­че­ња те га не мо­же об­ја­сни­ти већ из­и­ску­је об­ја­шње­ње. Нео­п­ход­но је да се из­вр­ши обрт спо­знај­не пер­спек­ти­ве, да се пре­у­зме упра­во онај си­стем оп­ти­ка ко­ји је свој­ствен тра­ди­ци­ји де­сне ми­сли Евро­пе. Да­кле, нео­п­ход­но је фи­зич­ки свет са­гле­да­ти из ме­та­фи­зич­ке пер­спек­ти­ве, ка­ко је пре­по­ру­чи­вао наш нај­ве­ћи учи­тељ, Пла­тон. Сми­сао ле­во­смер­но­сти и де­сно­смер­но­сти по­чи­ва у ме­та­фи­зич­ким ис­хо­ди­шти­ма и од­ре­ђе­њи­ма овог све­та ства­ри и по­ја­ва.

Срп­ско исто­риј­ско ис­ку­ство тра­гич­но по­твр­ђу­је тра­ди­ци­о­нал­ни сим­бо­ли­зам ле­ви­це. Све го­ле­ме не­сре­ће, тра­ге­ди­је, ли­ша­ва­ња, пљач­ке, по­мо­ри и стра­да­ња — до­шли су са ле­ве стра­не, иза­зва­ни си­ла­ма и иде­о­ло­ги­ја­ма ле­ве ори­јен­та­ци­је, од ма­со­не­ри­је до ко­му­ни­зма. Та­кво ис­ку­ство ва­ља има­ти у ви­ду при­ли­ком пр­вих по­сле­рат­них сло­бод­них из­бо­ра за Скуп­шти­ну. Пар­ти­је ле­ви­це ла­ко је пре­по­зна­ти већ по на­зи­ви­ма, по њи­хо­вој скло­но­сти да се пред­ста­вља­ју као „де­мо­кра­те”, „со­ци­ја­ли­сти” или „ре­форм­ске сна­ге”.

(По­гле­ди, Кра­гу­је­вац, 1990)