(Приказ књиге Миљана Станишића “Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године” са промоције у Даниловграду)
Књига Миљана Станишића се састоји од предговора, приказа издавача књиге, првог дијела насловљеног Црна Гора до јулског устанка који је подијељен на четири поглавља и то: Историјат тоталитаризма, Комунизам и наци-фашизам продукти „тајних“ завјереничких организација, Улога КПЈ уочи, за вријеме и послије априлског рата и Опште стање у условима окупације. Други дио књиге Црна Гора од 13-јулског устанка 1941. године такође је подијељен на четири поглавља: Тринаестојулски устанак, Стање послије угушивања устанка, О етапама револуције и Ширење и јачање ЈВуО у Црној Гори. На крају књиге су Закључак, Списак извора и литературе и Биографија аутора. Довољно је само погледати списак извора и литературе које је аутор користио и закључити колико је труда и времена утрошио током настајања студије.Књига је снабдјевена научним апаратом који је смјештен испод основног текста. Текстуално излагање је праћено изузетно вриједним фотографијама, картама и факсимилима докумената.
Једна од најмрачнијих страница српске историје исписана је 1941. године. Инвазија нацистичке Њемачке и њених савезника на Краљевину Југославију претворила је простор прве заједничке државе Јужних Словена у поприште крвавих националних, вјерских и идеолошких обрачуна. Српски народ на читавом свом етничком простору био је изложен бруталном уништавању од стране окупатора и њихових сарадника из реда домаћег становништва – Албанаца, Хрвата, муслимана и фолксдојчера. Поред свега тога у току Другог свјетског рата на простору Југославије вођен је беспоштедни грађански рат између два идеолошки супротстављена покрета отпора, равногорског и комунистичког. Неки од најжешћих обрачуна у том рату вођени су управо на простору Црне Горе.
Суштину друштвено-политичких односа у Црној Гори тог времена није лако схватити. Народ који је вјековима био јединствен и који је задавао проблеме великим империјама, нашао се те 1941. године, нарочито након Пљеваљске битке на супротним странама. Чак су и странци – и окупатори и савезници са збуњеношћу посматрали ове догађаје. За комунисте, а то показује и ова књига, главни непријатељ у Црној Гори није био окупатор него буржоаско-демократски слој црногорског друштва, односно противници револуције и новог идеолошког система. На удару комуниста налазили су се сви они, за које се претпостављало да због свог имовног стања, степена образованости, политичких опредјељења, статуса у друштву могу бити препрека извођењу револуције, без обзира што нијесу сарађивали с окупатором, или што су се борили против њега.
Свјестан ових чињеница, Станишић у књизи управо открива и указује на научне недоследности у ранијој литератури која је обликовала свијест бројних генерација. Новим чињеницама показује да је историја братоубилачког рата била недовољно изучена и истражена, много сложенија него што се приказивала. Он говори о догађајима о којима се до прије пар деценија није смјело рећи ни ријечи, а они су до тада приказивани једнострано и необјективно уз оправдавање бројних злочина. Књига је значајна и због тога што историографија још није изрекла свој коначан суд о овим драматичним догађајима. Аналитичка обрада историје братоубилачког рата у Црној Гори од великог је значаја за схватање ширих процеса и појава на простору бивше Југославије. А Станишићев оригиналан приступ теми огледа се управо у веома аналитичном и документованом тексту гдје се по први пут обрађују чињенице које су до данас остале нејасне и које су скриване од јавности а које по свој прилици утичу и на данашњи ток догађаја у савременом свијету.
Да би објаснио догађаје у 1941. години аутор у поглављу насловљеном Историјат тоталитаризма даје кратак преглед различитих друштвених поредака и система кроз вјекове и прави паралелу са тоталитарним идеологијама 20. вијека које све карактеришу бруталне мјере против слободоумних људи. Једно од основних питања које је дао себи у задатак јесте Ко је изазвао братоубилачки и грађански рат и који су фактори то проузроковали. Да би одговорио на то питање он истражује комунистичку идеологију и везе између комунистичке идеологије и тајних масонских организација, чији је заједнички циљ рушење националних, вјерских, традиционалних у првом реду православних вриједности. Овим својим истраживањима Станишић прави искорак у нашој историографији. Јер улога разних сатанистичких организација у креирању историјских процеса је пуно већа, чак и данас, него што им се даје на значају у разним анализама. Но, књига нам шаље и поруку, да се и након свих злочина, будућност може градити само на хришћанским вриједностима.
Нарочиту тешкоћу у обради ове теме представља карактер функционисања врха Партије, гдје су се значајне одлуке или наредбе издавале посредним путем, преко телефона, усменом ријечју чак и покретом, мимиком. На жалост нема грађе о репресији над пораженим снагама, па да није сјећања појединаца многа питања би била прекривена тамом. Аутор је доста простора посветио политичким позадинама разних ликвидација. У првом дијелу књиге дужну пажњу посвећује истинским патриотама – борцима Комског одреда, поручнику Божидару Жугићу, поручницима Милану Спасићу и Сергеју Машери,Благоју Јововићу и многим другим.
Објаснио је формирање и дјеловање Равногорског покрета. Деценијама је у Југославији четнички покрет од стране пропагандне машинерије комунистичког режима представљан у најгорим својствима. Историја и истина биле су сасвим другачије. Режимски комунистички историчари писали су историју оглушивши се о сва начела научне објективности, а све у служби једне партије и њене идеологије. Они су пласирали тезу да је четнички покрет био националистички, српски и шовинистички и да је подразумијевао послије рата формирање српске државе у којој мањине неће имати никаквих права. Књига пред нама се супротставља тој „истини“, и представља образац како се историја пише на основу фактичког стања, непобитних чињеница и како се држи научних а не идеолошких принципа. Равногорски покрет је заправо очувао континуитет краљевине Југославије.Међу муслиманским становништвом Равногорски покрет је имао својих присталица, како у Србији, тако и у Црној Гори, Босни и Херцеговини ( Алија Коњхоџић, Фехим Мусакадић, Мустафа Мулалић, Исмет Пуповац, Хамдија Ченгић, Дервиш Шећеркадић. Равногорски покрет је имао велики број присталица и у Словенији (мајор Иван Фрегл, др Вјекослав Бучар, мајор Карл Новак, генерал Иван Презељ, четнички војвода Јоже Мелакер, капетан Милан Крањц, војвода др Урош Шуштерич). Дражу су оптуживали за великосрпски национализам, а он је био југословенски оријентисан, и уз себе је увијек имао југословенску заставу 41. пешадијског пука. Дража је Србију сматрао као темељ Југославије, а Југославију као темељ Балкана. Он пуно прије Хитлеровог напада на СССР подиже барјак отпора њемачким окупационим снагама и постаје први герилац у поробљеној Европи. У својој књизи Станишић пише и о ширењу и јачању ЈВуО у Црној Гори, о мајору Ђорђију Лашићу, апелу племена Васојевића, војводи Павлу Ђуришићу, Вуку Бећковићу на мети комуниста, Љеворечком батаљону у заштити своје територије, ђенералу Љубомиру Љубу Новаковићу и његовом „трећем путу“, о томе ко, шта је четник. У књизи није изоставио ни страдања и отпоре Срба у НДХ.
Други дио књиге нас уводи у Тринаестојулски устанак. Побуну од 13. јула су подстакли бивши официри, великосрби и комунисти. На самом почетку устанак је био спонтан и хаотичан израз народног протеста који није имао централно вођство.Аутор нам говори о основном циљу комуниста освајању власти, улози краљевских официра у обуци, припреми и устанку. Интересантан је закључак да је гро народа сматрао да је дошло вријеме бити или не бити и да је куцнуо час коначног обрачуна, који ће донијети слободу, па је свако желио дати томе лични печат и жртву. Само један мањи дио народа био је за оно „ко год дође ја сам му наредан“. Он даље пише да КПЈ злоупотребљава патриотска осјећања народа, да је утицај краљевских официра у устанку био значајан, о томе да су високи краљевски официри били против авантуризма комуниста (од високо рангираних официра само мањи број се касније прикључио комунистичко-партизанском покрету), да КПЈ није дорасла руковођењу устанком, о угушивању устанка, стању послије угушивања устанка од 15. августа, о напуштању партизана од стране краљевских официра, о томе да КПЈ злоупотребљава омладину, о убиствима свештеника, официра, учитеља, чиновника и других. Прва жртва комунистичког терора био је архимандрит Никодим Јањушевић, настојатељ манастира Светог Луке у Жупи никшићкој, још прије отпочињања устанка, 29. јуна 1941.године.
С разлогом посебан значај придаје Пљеваљској бици и дешавањима након ње. Наиме, након слома устанка дошло је до отворенијег разлаза између комуниста и националиста и међусобних оптужби око тога ко је крив за брзи слом устанка. Чак су и највиши органи КПЈ критиковали рад црногорских комуниста. Пораз на Пљевљима, почетком децембра представља психолошку прекретницу у рату и снажно је утицао на продубљивање кризе устанка. Највећи дио бораца самовољно одлази кућама, њих око 3000, ступа у састав тек формираних четничких јединица. Након ове битке народни устанак преображавао се у грађански рат. Држање муслимана из Пљеваља, неодлучност партизана и њихови каснији злочини познати под називом „лијева скретања“ условили су снажно антикомунистичко расположење међу народом. Био је ово катастрофалан пораз, један од највећих у току читавог рата. Стравичне последице Пљеваљске битке покопале су последњу наду у скорије ослобођење.
У књизи се говори и о преписци партизанских и италијанских комуниста, о етапама револуције, о томе шта пишу режимски историчари о „лијевим грешкама“. У поглављу насловљеном „На мети КПЈ и „непоуздани“ комунисти“ Станишић сликовито описује убиства Милована Анђелића из Поља Колашинских 17. октобра 1941, затим Слободана Марушића, сина Милована Марушића, народног посланика и Алексе Павићевића 17. новембра, који је оптужио руководиоце своје партије да су пошли путем који води у крвопролиће.
Књига Миљана Станишића у којој се догађаји сагледавају критички је за сваку похвалу. Њени рецензенти су академик Зоран Лакић, Ранко Јововић и др Вукић Илинчић. Ради се о одличној, озбиљној и научно утемељеној студији, пуној изузетно вриједних чињеница. Историчари су дужни да кажу истину колико год је то могуће. И ова књига на трагу истине ће свакако помоћи будућим ствараоцима да на један објективнији начин приступе истраживању наше прошлости.
