Књига Благоје Јововић српски херој у вучјој јазбини, аутора Марије Јововић, кћерке главног јунака, састоји се из Увода, осам поглавља, Епилога и дијела насловљеног Фотографије, писма и документи. Садржи и биографију аутора.

О Благоју Јововићу се данас много говори и пише. На жалост и у његовом случају се манипулише истином, из незнања или са намјером да се Благоје дискредитује, па чак и да се порекне истина о ауторству напада на Павелића. Неки чак тврде да је био терориста или да је био у служби Удбе. На тај начин се жели скренути пажња са неефикасности Титове владе и тајне полиције да ухвате Анта Павелића. Захтјев за његово изручење који је Тито поднио аргентинској влади Хуана Доминга Перона 1951. године, није био довољан да се ухвати усташки вођа. Поред тога за Тита и Удбу је било понижавајуће да признају да је за напад било потребно само велико патриотско осјећање, пуно храбрости, памет да се пронађе Павелић и оружје које је могло да стане у ташну, ону коју је Милева Гаћеша испоручила Благоју Јововићу.

У овој књизи аутор Марија Јововић разоткрива нека кључна питања као што су: Ко је био Благоје Јововић ? Ко га је подржавао и пратио у потрази за истином и правдом ? Какав је био његов живот у Аргентини након напада на Павелића ? Зашто је постојао пакт тишине у групи четника који су извршили напад ? Да ли је имао било какав однос са Удбом ? Такође има за циљ да га лоцира у свјетски контекст хладног рата (падом Берлинског зида страх је почео да нестаје и многе истине су почеле да излазе на видјело), али и у локалном окружењу у Аргентини у којој је постојала јака идеолошка нетрпељивост.

Многи нацистички и усташки криминалци живјели су некажњено у Јужној Америци каја је била уточиште највећих ратних злочинаца. Уживали су заштиту држава до своје смрти. Само је мањини суђено. Земље попут Аргентине су им нудиле положаје, послове и куће, са новим идентитетима и именима како би могли да се понашају као добри људи, да дјелују тајно дуги низ година. И Анте Павелић је био трајно заштићен својом стражом у Буенос Ајресу и уживао све почасти и привилегије које му је генерал Перон могао додијелити, све док Јововић није открио мјесто гдје се скривао у граду Ломас дел Паломар, покрајина Буенос Ајрес. Благоје Јововић је планирао, организовао и извршио напад на Анту Павелића, вођу НДХ који је осмислио Јасеновац гдје су убијани људи, жене, дјеца, немоћни и стари на најзвјерскији начин који може да се замисли.

Посебан случај усташа заштићених режимом Хуана Доминга Перона јесте случај Динка Шакића, који је заповиједао концентрационим логором Јасеновац. Динко је са супругом Надом Лубурић, користећи своје право име и презиме, без икаквих брига, живио мирно у приморском граду Санта Тересита, удаљеном 300 километара од Буенос Ајреса. Откривен је у априлу 1998. педесет година након доласка у Аргентину. Осуђен је у Загребу 4. октобра 1999. године на двадесет година затвора. Предсједник Карлос Менем је Наду Шакић предао хрватској влади на суђење. Савезна Република Југославија такође је затражила изручење, али је Аргентина то одбила. Познавајући пријатељства и преговоре које је Менем имао са разним усташама, као и саучесништво и договоре које је имао са Туђмановом владом око продаје оружја Хрватској током рата у бившој Југославији, није чудно што је Динка Шакића као и његову супругу изручио управо Хрватској.

Благоје се у децембру 1998. године унутар острошких зидина, исповиједао митрополиту Амфилохију, који је, у разговору скинуо тежину дијела историје са Благојевих леђа, подстакнувши га да открије тајну коју је толико деценија строго чувао.

Двадесет година након смрти Благоја Јововића, децембра 2019, замјеник градоначелника Београда Горан Весић представио је пројекат улице у главном граду која би носила име ове историјске личности која је 10. априла 1957. године пуцала у Анту Павелића, вођу хрватских усташа, који је руководио геноцидом почињеним над Србима. Плоча је постављена 5. августа 2020. године. Исте године у Јагодини је отворен парк посвећен Гаврилу Принципу и Благоју Јововићу. Његова животна прича постала је извор инспирације за умјетнике и писце. Црна Гора му је засад (наравно не званична) посветила сјајну књигу Тихомира Бурзановића, али морамо се надати да ће у наредном периоду препознати овог хероја на начин који он то заслужује.

(Ријеч др Жарка Лековића изговорена на трибини у храму Христовог васкрсења 10. фебруара 2023. године)

(Наставак сјутра)