Пише: др Неле Карајлић (РТС)

Негдје у ово доба, прије равно двадесет година, горе, на Мокрој Гори, снимали смо филм Емира Кустурице Живот је чудо. Била је нека меланхолична недјеља, кад сам се својом шкодом пробијао пут Ужица на сутрашњи снимајући дан. И док је шкода кратила кривине Овчарско-кабларске клисуре, ја сам кратио вријеме слушајући Први програм Радио Београда. На менију је била емисија „Спортско поподне”.

Како је фудбалска сезона минула, а Олимпијада чекала преступну годину, тако су и уредници моје омиљене радио емисије, тог поподнева, бацили свјетлост на мање популарне спортове. Неких пола сата посветили су тенису. Гост у студију била је „наша прослављена рукометна играчица, велики спортски радник и познати тениски тренер, Јелена Генчић”. Вјероватно бих „промијенио канал” да водитељ у самој најави није споменуо играче које је Јелена тренирала. Опа! Моника Селеш и Горан Иванишевић! Ту ја појачах радио.

Јелена је имала је прилично високо постављен глас за жену њених година, аристократски богату реченицу и шпрахфелер који јој је, зачудо, само подизао видљиви ауторитет. Говорила је јасно, без поштапалица, као да је дјецу учила српском језику а не пребацивању лоптице преко затегнуте мреже. Водитељ ју је пратио не без поштовања, стално апострофирајући „улогу оних који стоје иза великих шампиона”. Али, то њу није ометало у мисији у којој се налазила. Инсистирала је на томе да шампион није само онај који је подигао пехар на Вимблдону већ и онај који је у животу пронашао себе. Водитељ се, међутим, није задовољавао „обичним шампионима”, које је Јелена фаворизовала, већ је од своје саговорнице захтијевао много више.

„Да ли ћемо икада имати таквог шампиона каква је била Моника Селеш?”, упитао ју је као неко коме је постало досадно слушати причу о психофизичком развоју дјеце, њиховом одрастању у здравој средини, развијању љубави и према спорту и према људима и осталим „вриједностима” на којима је Јелена Генчић инсистирала. На његово питање Јелена је одговорила потврдно:

„Да!”

Тим је одговором изненадила и мене и њега. Њега, јер је био увјерен да је тенис спорт о коме ће се Срби говорити само кад заврши фудбалска сезона, а мене јер сам био увјерен да послије трагедије коју је Моника Селеш доживјела када је, негдје у Њемачкој, између два гема избодена ножем, више неће бити тог оца и те мајке који ће пожељети да своје дијете види у сузама. Погријешили смо и водитељ и ја.

На питање ко ће бити шампион, Јелена није рекла једно, већ неколико имена. Набројала је она љупка и дражесна женска имена која су својој дјеци давали родитељи генерације којој припадам. „Ана, Јелена, Бојана, Јована…” Генчићка ту не стаде. Преко дјевојчица пређе на дјечаке, па закачи имена која су мало више архаична од оних које је додијелила дамама: „Виктор, Јанко, Новак”.

Тај посљедњи изгледа да ју је највише дојмио, па му је, онако храбро, прорекла најблиставију будућност. Сјећам се, рекла је: „Тај мали ће бити међу првих пет.”

Водитељ је био затечен, па је, покушавајући да оправда неочекивани излив оптимизма, инсистирао на томе на коју је категорију његова гошћа мислила кад је рекла да ће бити међу првих пет. Јуниори? Омладинци? Југославија? Балкан? Европа? Јелена се није дала збунити: „Мислила сам међу првих пет на светској АТП листи!”

Затим се окуражи, па испали рафал потпуно надреалних очекивања: „Сви ће они бити изузетни, а Новак ће бити шампион!”

Да изјава буде још храбрија, додала је да је дјечак са Бањице.

Ту праснух у смијех. Замислих како се комплетна енглеска краљевска породица клања дјечаку са Бањице, након што је узео Вимблдон. Звучало је као скеч из Топ листе надреалиста! Помислих да је жена луда. Само је тврдња да ћемо имати шампиона у Формули 1 била већи апсурд од овога што је Јелена Генчић изговорила на таласима Радио Београда те меланхоличне недјеље давне 2002. године.

А мој скептицизам долазио је из мог искуства, које ни тада није било занемарљиво. У златно доба Велике Југославије, тенис није био нарочито популарна вјештина. Само пар имена везивали су се за тај спорт. Франуловић, Пилић, Арменулић… али су они на љествици популарне културе која је тих седамдесетих у Југославији експлодирала попут ватромета, били далеко испод фудбалера, кошаркаша, рукометаша, боксера или ватерполиста… О глумцима и пјевачима да и не говорим.

Велики хендикеп којег је тенис имао, била је и чињеница да није био олимпијски спорт, па се није могло надати да ће неки изненадни успјех неког нашег тенисера привући дјецу бијелом спорту. Сјећам се да је послије великог тријумфа нашег Момира Петковића у Монтреалу 1976, пола мог разреда одлучило да тренира рвање.

У доба мог одрастања, тенис је играла „повлаштена класа” која је себи могла приуштити опрему, вријеме и простор за ту разоноду. Док је нас двадесет играло фудбал на паркиралишту испред стадиона „Кошево”, дриблајући не само противничке играче већ и аутомобиле паркиране у противничком казненом простору, њих двојица су дијелили терен од пар ари, на коме би у сиромашнијим земљама или засадили парадајз или изградили десет станова од по 20 квадрата… на једном спрату.

Стога и није чудно што смо све оне који су на тениске терене, попут манекена, долазили у бијелој опреми, на мопедима, са качкетом на глави, и рекетом ноншалантно окаченим на леђа, називали педерима. Ова накарадна ријеч, наравно, није имала никакве везе са сексуалном оријентацијом особа коме је упућена, већ је својим значењем упирала прстом у оне који својом охолошћу и екстраваганцијом желе да се одвоје од „остале раје”. Истина је, у ствари била, да се у тој ријечи крила и дубока љубомора, чак и презир према тенисерима.

Али, једна је ствар тенису ишла у прилог. Испоставило се, та ствар била је одлучујућа! Из мени непознатог разлога, (ето посла за историчаре), све до смрти друга Тита, Југословенска радио телевизија директно је преносила три највећа спортска догађаја у Великој Британији: трке осмераца Оксфорд вс. Кембриџ на Темзи, финале енглеског Ф.А. Купа на Вемблију и тениски турнир у Вимблдону.

Тако је Вимблдон, код моје генерације, постао симбол тениса и један од оних одлучујућих суплемената који су промовисали западну популарну културу и од ње направили оружје довољно јако да без капи крви крајем осамдесетих сруши Берлински зид.

И док смо отац, брат и ја гледали како манекени обучени у бијело пребацују лоптицу са једне стране мреже на другу, моја мајка и тетка препознавали су познате личности са филма и телевизије који прате меч из својих ложа, са забринутим изразом лица,. Исте вечери у свим сарајевским кафићима разглабале су се теорије о томе зашто нико не може да побиједи Борга, трачеви како је Настасе највећи љубавник међу тенисерима и тајна од куда плавокоса Ким Новак у ложи Џимија Конорса.

Чак су и извјештачи са Вимблдона (Миро Радојчић) изгледали отменије и „културније” од својих колега који су пратили фудбал, кошарку или бокс. Пандемија западне културе доживљавала је свој врхунац.

Наредних пар година биле су одлучујуће. Број нас који смо постали заклети љубитељи свега енглеског (рок, фудбал, Монти Пајтон, Чарлс Дикенс) повећавао се из дана у дан, из године у годину, а одлазак у Лондон и присуствовање неком од мечева на Вимблдону постао нам је сан. Они који су тамо били, причали су нам како слетиш на Хитроу, попијеш кафу са Клептоном, пиво са Страмером, а поподне погледаш Борга и Конорса.

Као што је Ноле, као мали, вјежбао да подигне пехар на најважнијем тениском турниру на свијету, тако смо и ми вјежбали да подигнемо улазницу којом би ушли на једну од трибина те магичне арене. Нолету се сан испунио, а нама, углавном, не. Тјешим се, боље је да је тако, а не обрнуто. На крају крајева, снови су ту да се сањају.

Тек изласком Бобе Живојиновића на велику сцену тенис је освојио срца обичног свијета. Почели су да га гледају сви, и отац и брат и ја, али и мајка и тетка.

Бобини легендарни наступи у Дејвис купу у дресу репрезентације Југославије, коју је, узгред буди речено, предводио бесмртни Никола Пилић, као и успјеси које је имао у мечевима са најбољим тенисерима свог времена, приближили су тенис народу, а он је, ушавши међу двадесет најбољих на АТП листи постао нова југословенска легенда.

Да буде још занимљивије, врхунац његове каријере, нису били асови којима се трудио да заврши сваки меч, већ један сендвич којег је отворио и појео пред препуним стадионом у Мелбурну, док се његов немоћни противник Џон Мекинро узалуд препирао са судијом око једне сумњиве лопте.

Боби се врло брзо придружио и Горан Иванишевић, али тај тандем није имао времена да покаже све што зна. Сасјекли су их догађаји на које спорт и култура нису имали никаквог утицаја. Нама који волимо тенис, остао је за утјеху невјероватан тријумф Иванишевића који је освојио Вимблдон да вајлд картом у џепу.

Љубазни домаћини су га позвали да учествује на турниру и поред тога што се није на њега квалификовао редовним путем. Нису ни сањали да су тим позивом одлучили и побједника.

Одмах након Бобе добили смо и прву шампионку. Моника Селеш била је највеће чудо којег је планета видјела. Изгледала је као тек излегло пиле од кога је рекет био два пута већи. Једва га је држала у руци. Њена каријера имала је метеорску путању. Забљеснула је небом, обасјала цијели свемир, а онда се на силу и под мутним околностима угасила. Тринаестог априла 1993 године.

Тада јој је непознати навијач Штефи Граф (њене љуте противнице) на четвртфиналном мечу турнира у Хамбургу, забио нож у леђа!

Она је у тренутку напада човјека, чије име није заслужило спомињања, имала 19 година и 9 гранд слем титула! То је, у тим годинама, више од Надала, Федерера и Ђоковића заједно! У недостатку сервиса, бекхенда и форхенда, нож је било једино средство којим се мала Мо могла зауставити. Њен гријех је био што је најбоља… И што игра под инкриминисаном заставом!

Наравно, официјелна верзија била је да је злочин учинио пасионирани навијач Штефи Граф не би ли зауставио младу Новосађанку на путу ка свјетском трону. Блага казна коју је тај човјек добио буди сумњу у закључак суда да је у том злочину учествовао сам и на своју руку.

Моника је, срећом, остала жива, али јој је политика промјенила ток и каријере и живота.

Можда је тенис имао и љепшу будућност, али нисмо имали времена да је видимо. И тај спорт је, као и Моника Селеш, као уосталом и цијела једна земља, заустављен у развоју, ратом. Погубиле су се везе, покидани конци, распао се систем, изгубиле су се илузије, нестала је идеја водиља, Моника је добила нож у леђа, сахранила се једна земља, а са њом и њени идеали. Све је нестало, осим талента.

Зато су ријечи Јелене Генчић оне меланхоличне недјеље, док смо снимали филм Живот је чудо, звучале невјероватно и надреално. Али биле су пророчке.

Само пар година касније, у четвртфиналу Ролан Гароса, играло је седморо дјечака и дјевојчица рођених у Београду. Француски Л’Екип је на својој насловној страни традиционалном имену великог турнира додао наше „ић” на крају – Роланд Гарросић. Упркос пропасти система, а захваљујући упорности дјеце и њихових родитеља, тенис постаје заштитни знак једне земље, а изглед и распоред боја њене заставе захваљујући Јелени, Ани, Јовани, Виктору, Јанку, Ненаду, Новаку постаје познат сваком становнику планете. На великим турнирима „Боже правде” се чује чешће од „Марсељезе”, америчке химне и „Год Саве тхе Qуеен” заједно, а Ђоковић, „тај мали који ће сигурно бити међу првих пет” стоји на челу АТП листе онолико недеља колико траје студирање права на Харварду.

У чему је тајна? У одрицању, аскетизму, упорности, вјери и љубави… И, наравно, таленту!

Наша дјеца су талентована!

Ко зна, можда ћу једнога дана поново кренути ка Мокрој Гори, пресјецати кривине Овчарско-кабларске клисуре и слушати Спортско поподне Радио Београда. У гостима ће бити познати тренер наших возача који ће нам са сигурношћу тврдити да постоји дјечак који ће у догледно вријеме бити међу првих пет пилота Формуле 1.

Каже, дјечак је са Бањице.