‘-Једноумље и медијски тоталитаризам данашњег колективног Запада, самозваног лучоноше слободе и демократије, незабележен је у историји. Ратна пропаганда Запада у „сукобу у ком не учествује“ увелико је ригиднија и тоталитарнија него приликом НАТО агресије на СРЈ или инвазије на Ирак, Либију и Сирију. Другачији став готово је немогуће чути, а униформност мишљења видљива је на свим пољима, од гласања у Уједињеним нацијама, до избора за песму Евровизије. Данашњи медијски тоталитаризам Запада полази од тога што се Запад, за разлику од онога што говори, налази у извесном ратном стању са Русијом која је озбиљан и велики противник у њиховим очима, каже за Спутњик др Мило Ломпар, професор Филолошког факултета у Београду.

– Али оно што је ту суштина јесте да се с једне стране активирао запретани али увек дејствујући моменат русофобије у западним друштвима. То је нешто што траје 200 и више година и следствено томе то није нешто што је тако лако променити. Дакле, оног момента кад се појављује неки мотив то се увек уланчава и испољава са све већом и већом снагом, добијајући на убрзању. То је један дуготрајни или давнашњи мотив. А има један сасвим актуелни, а то је да он настоји да компензује свој недостатак кредибилитета. Наиме, лажна прича о томе да ће Запад бити спреман да се жртвује за своје савезнике на неки начин је у Украјини доведена у питање. Показује се да Запад не жели да ризикује своје градове и људе, поготово то не жели Америка, и следствено томе, то мора некако медијски да се покрије. А то медијски може да се покрије тако што ће се сада компензовати та врста неспремности једним вишком вербалне спремности и једним вишком емитоване мржње. Тако да су то два елемента који су удружени и који уз већ на Западу изведену давнашњу унификацију медија, обезбеђују тај ефекат. Главни медији прате овај актуелни налог, а то је налог да се компензује некредибилност НАТО-а и неспремност западних земаља да буду на нивоу онога што говоре да ће бити, а нису. Са друге стране, алтернативни медији су укочени дубоко распрострањеном русофобијом која траје пуна два или три века у западним друштвима и не желе да се изложе једној врсти неочекиваног одговора околине или средине у тој ствари.

Да ли је постојао сличан случај у историји да је све било баш толико униформисано и једноумно?

– Није свет био глобализацијски премрежен, али ако погледате да су Енглези називали Немце Хунима у Првом светском рату, проглашавајући их за Азијате, онда видите да су то технике ратне пропаганде, једноставно речено. Како се повећава техничка моћ манипулације и управљања, како техника влада животима, тако се могућности пропаганде повећавају. Са друге стране, западна друштва карактерише изузетно велика нивелација наниже, и то је последица не толико глобализације као техничког процеса колико глобализма као идеолошког пројекта који треба да надогради тај технички процес. Та нивелација наниже у ствари значи да се у интелектуалној, медијској и духовној сфери западна друштва уподобљавају нижим могућностима сопственог постојања и тиме се битно разилазе са неким тренуцима у својој прошлости када је та алтернативност била последица нивелизације навише, кад је човек желео да се разликује вредношћу. Данас, међутим, то нико не жели ни вредношћу, ни на било који други начин. Дакле, то је последица тог глобализма као идеологије који спроводи једну систематску нивелацију наниже.

Може ли Запад изаћи из тог једноумља и како?

– Зависи како ствари буду ишле. Ако ствари буду ишле тако да Европа, као што сада изгледа, постане део Америке, а да се на другој страни поларизују Русија и Кина, онда се може у догледно време очекивати нека врста споразума која би могла да подстакне преиспитивања у различитим правцима. Међутим, друштва, западна поготово, немају у овом тренутку тачке са којих би се та преиспитивања могла извршити. Једноставно, извршена је потпуна тотализација и то је нешто што је јако тешко извести без великог слома материјалног, па онда последично, духовног, моралног итд. Уколико се овај процес глобализације заврши са обликом американизације Европе, мислим да преиспитивања неће бити, као што видимо да их нема ни у САД, Аустралији и Великој Британији.

Може ли доћи до неког протеста или побуне одоздо?

– Сумњам. Мислим да су технике контроле врло развијене. Можда у случају неких великих ломова у материјалном или неком другом регистру, али видите у Француској, где је Марин Ле Пен добила 42 посто гласова, што значи практично половину француских гласова, немате ту врсту бунта, отпора итд.

Али, имали смо жуте прслуке у Француској.

– Да, али то је све потопљено. Као што видите, то је дифузно, распршено. За бунт вам треба организација, дакле неко треба да стане за политички субјективитет. То је почетак свега, да то буду политички субјекти а не да буду тако, неки људи. С друге стране потребна вам је медијска презентација и потребно је да људи препознају заједничку вољу код оних којима би могли да верују у том процесу. Сад нема ниједан од та три услова.

Колико су непредвидиве последице овога што се дешава у свету?

– Апсолутно. Ми не можемо знати да ли ће се појавити масовна глад, да ли ће се појавити нешто неизрачунљиво… Не можемо знати које су крајње намере оних који воде цео процес или учествују у њему. Наравно да све ово што ми говоримо подлеже промени зато што располажемо са ограниченим знањима о тој ствари. И наравно, ограниченим информацијама и нашим личним ограниченостима.

Са данашње тачке гледишта, има ли спаса планети?

– Па ово сада је стигло до тачке да се то питање са забринутошћу може поставити. Не бих могао да дам одговор, не могу то да проценим.