Аднан Хасковић, босански глумац тренутно у Боки Которској снима филм са црногорском екипом и тематиком из историје Црне Горе. Слика идиличне и спокојне Боке, шест дана пред први свјетски рат, залив и у њему слутњу апокалипсе која је све ближе, све то прожето једном снажном љубавном причом… Сцена за филм су кадрови Пераста, Котора, Новог…, редитељ Драшко Ђуровић.

–Сада је у току снимање филма Драшка Ђуровића “Залив”, Драшко је један од редитеља који знанствено, посвећено, студиозно и детатаљно приступају послу, ради како се некад радило, до у сами детаљ. Стварно сам срећан што су ми пружили прилику да играм у једном оваквом пројекту. Прича је историјска, радња се одвија у Боки пред Први свјетски рат. И тај карактер који ја играм, заправо је спона која уноси један елемент шпијунског трилера зато што је тај лик директна веза између краља Николе и британског краља Џорџа , како би се Бока ослободила од Аустроугарске, чија је тада територија била, прича Адан за наш портал.

Истиче да му је драго што игра баш тај карактер, који је човјек из народа, који , испоставиће се, да уопште није наиван и на крају ће се показати да је то је један патриота који се искрено бори за своју земљу и свој народ и да му није било жао дати и свој живот за те идеале.

– Ми глумци волимо да радимо епоху, и због истраживања шта се стварно догађало, па и мало фикције и маште која употпуњује ту слику и поруку филма…Дакле све ми је било занимљиво, од локација које јесу биле и тада када се све догађало…И било ми је задовољство и због Драшка и због читаве екипе јер смо радили у једној сјајној атмосфери, каже Хасковић.

Он истиче да му је жао што више оваквих или сличних пројеката није рађено како би показали ту повезаност Црне Горе и Босне и Херцеговине, што није више спона такве сарадње успостављено.

–Надам да овај филм може означити почетак сарадње. Ми јесмо мале земље, али имамо богату историју и мислим да имамо доста тога квалитетног и аутентичног понудити и свјетском тржишту. Јер то раде Шведска и Данска, које су мале земље али које су успјеле да свијету продају своје приче, франшизе, да афирмишу своје умјетнике…јер то није само кулктуролошка размјена, већ и туристичка, преко добрих прича и филмова можемо да представимо Балкан у неком новом свијетлу, не само по проблемима. И ми имамо истоирију, имамо своје комшије, па је мало без везе да кад се посавађамо, долазе миритељи из свијета да нас уче како да живимо са својим комшијама, а ми уствари знамо да смо и раније живјели једни поред других. Ми који смо овдје рођени, кад одемо у тај бијели свијет, видимо да овдје код нас има културе, има енергије, духовности и духовитости коју можемо представити том свијету, каже Хасковић.

Хасковић и Мухамед Хаџовић, играју главне мушке улоге у Ђуровићевом филму, каже да није проблем абило у прихватању црногорског нагласка.

–Нас двојица главних глумаца смо из БИХ, али има људи из ЦГ који живе у Сарајеву, па ти негдје имаш ту информацију…Ми смо радили са Данилом Челебићем, колегом глумцем, који је био наш ментор лекторски на филму. И нисам знао да има седамнаест различитих акцената у Црној Гори и да ви знате када неко проговори, одакле он долази. Тај бокељски је специфичан, јер има специфичну мелодију. Сви карактери имају свој акцента. Мој карактер, којег играм у филму, нема тај бокељски акценат, кроз причу ћемо сазнати да је он дошао у Боку и ту се повезао са Ивом, тако постали сарадници и пријатељи. Стварно смо водили рачуна да не буде пропуста, и питамо све из екипе да ли је то то. Они су нам казали, свака част, да смо тај дио урадили без грешке, поручује Хасковић.

Када је у питању која је разлика између продукције у Америци и код нас на Балкану Хасковић одмах одговара – буџет са којим се прави филм.

– Када сам радио филм „Сноwпиерцер“, буџет је износио 80 милиона долара, „Тwице Борн“ Сергија Цастеллитта је коштао 50 милиона еура. То је за нас мисаона именица. Тим парама ти купујеш једну перфектну организацију, систем. На тим филмовима имаш пет асистената редитеља, сваки глумац има свог асистента. У тим филмовима свака штета или непредвиђена ситуација на снимањуу је већ предвиђена, шта год да вас, под знацима навода изненади, они знају како да реагују и да то поврате, дакле све је испланирано до утанчине… На нашем сету је 50 до 60 људи, а тамо у холивудским продукцијама је 500 до 600 људи. То је таква организација у смислу протока задатака и што треба да се догађа, све је укалкулисано…На Балкану ми смо мајстори импровизације, рада на мишиће, да би код нас нешто направио мораш сву креативност да покажеш. Овдје често сав посао на филму ради један локостимограф, уз евентуално једног помоћника неко му само помаже, ту су те разлике. Па у тој брзини промакне неки детаљ…нама не фали знања и креације, већ буџет прави суштинску разлику. Пласман филма, лобирање на том нивоу који имају они јесте прича која је нема непозната. Тамо се филм прави да би зарадили од филма, људи улажу у филм да би убрали профит, то је такав систем. Код нас филмове још увијек финансирају министарства и бојим се да због тога нема одговорности. Да неки људи увјек имају изговор зашто праве лоше филмове, а још увијек добијају шансу да снимају нове. Тамо ако филм не напуни биоскопе, тамо је то сурово, послије једне лоше критике, треба ти двије године да се вратиш у прву лигу.То носи једну врсту одговорности, јер ако данас имаш прилику, можда је сјутра нећеш имати. Има примјера да редитељи, глумци, као што је са Ердријен Броди, човјек који је добио Оскара са 29 година за улогу у филму „Пијаниста“, послије тога направи низ лоших одлука у договору са својим агентима и испао је из прве глумачке лиге, мало сада и добија понуда, каже Хасковић.

Наш саговорник указује да је неколико филмова из БИХ имало успјеха на значајним филмским фестивалима, али да је порпуштена прилика да се доведу продукцијске јаке куће из свијета, да се направи студио,да се створи систем који би рађао нове филмове, да се овдје на Балкану направи нешто тако по узору и свјетским стандардима.

–Тачно је да сам предходне двије године, као и већина мојих колега имао паузу због ковида и свега што се догађало, али добио сам више прилике да боравим са породицом и покушао сам да се бавим угоститељством. Имао сам нешто вишка пара па сам са својим кумом, који јесте угоститељ, отворио ресторан националне кухиње, у пословном центру. Међутим ни то није било дуговјечно, корона нам је затворила ресторан, али ја гледам на то тако да у животу мораш да ризикујеш, ако желиш да постигнеш резултат, а штете увјек има. Недавно сам био у Турској, тамо глумци имају високе хонораре, и сви улажу у додатне бизнисе, каже Хусковић.

Наш саговорник истиче да је као Балканац имао прерасуда према Холивудским глумцима, мислио је да су неки намћори, али су га својим понашањем демантовали.

– На почетку интернационалне каријере радио сам филм са Беноа Мажимел, француским глумцем, који је радио у Холивуду, који је бивши муж Жилијет Бинош, и то је био мој први сусрет са глумцима из велике продукције, човјек је био толико добронамјеран према мени. Када сам имао 28 година играо сам са Пенелом Круз, било ми је невјеротано да она послије сваке снимљене сцене има потребу да ми се захвали, да ме загрли…Сјећам се кад смо имали промоцију филма у Италији, ја новинарима кажем да сам јој захвалан што ми је било лако да играм са једном Оскаровком, то је таква глумица која ти толико даје, да ти само да одговориш на то, добијеш добру улогу. Али она каже новинарима, „не, не, прекине ме, да тебе није било, и твог перформанса, ти си мени пружио енергију“. Са Џоном Хартом, старијим колегом, имао сам интересантну ситуацију, било му је нарушено здравље и забрањено пушење, супруга је контролисала, па је он узимао моје већ запаљене цигарете да повуче кришом неколико пута…То је примјер кад једно друго подржавате, долази срећа и успјех. Ако спотичемо једни друге онда ту нема резултата. Ја јесам за такмичење али да надхњујемо једни други…Дакле људи су свуда људи, добри или лоши. Када сада одем у лос Анђелес, ја се јавим Емилу Хиршу као што би се јавио неком колеги са класе.Волио бих да се и овдје на Балкану то имаплементиура, да има мање сујете, да туђи успјех не доживљавамо као свој неуспјех, што је некако одраз нашег менталитета. Глумац, умјетник не смије дозволити да њиме овлада менталитет, већ би један умјетник треба да својим дјеловањем, глумом, понашањем, да мијења то, да оплемјењује, да поправшљаш ствари у својој заједници, да макар једног човјека придобијеш за то, каже Хасковић.

Овом Сарајлији предстоји још једно снимање филма о Боки которској, ријеч је о турском филму, већ у јулу и августу би могле да падну прве клапе…

–Глумац у мојим годинама долази у праву зрелост, не можеш ако живот ниси искусио да будеш квалитетан глумац, ја на то тако гледам. Иначе се борим да сам дио пројеката који имају добру поруку. Ако у мору лоших ствари који се дешавају у свијету, потребе да људи газе једни преко других, да би дошли до материјалних ствари, ја сам васпитан да не могу појести два ручка и три вечере…Покушавам да будем дио пројеката који ће показати шта је добру у нашој култури. Размјењујемо културу, све религије кажу- путујте што више да би упознали једини друге- ако будемо упознавали једни друге лакше ћемо се размјети . Филм је зато сјајан, јер има могућност да искомуницира добру поруку, твоју поруку преко филма може да разумије и човјек у Мексику. Када сам снимио филм „Тwице Борн“ поруке су ми стизале из Јапана, Кореје, примао сам велике поруке и анализе филма, критике. Сваку добру причу ће разумијети и Американац, Рус, Кинез, ми на Балкану. Битно ми је да имам новац за нормалан живот, али нисам роб тога, нисам од оних који су жртва конзумениризма,коме би се ја доказивао, то је наметнуто у свијету да људи покушавају тиме нешто да надомјесте што им фали. Видиш на другој страни људе који примају 300 еура и задовољни, имаш неке које имају милијарде, а све се руши око њих, немају породицу, или се растурила породица…дакле треба у свему мјеру наћи, поручује Хасковић.

Наш саговрник каже да путује доста по регији и оно што њему фали јесте неки сентимент из старих времена који не би сметао ничему модерном што долази неминовно.

–Треба се вратити суштини и шта је то шта смо ми и ко смо. Пружити прилику младим људима. Култура је најбољи пут спајања. На Балкану су се, чини ми се, политичари договорили да се све држи под контролом. Сви имамо нешто специфично и то треба афирмисати. Овдје људи праве балкански шатараш…нешто узму од свијета, али само што њима одговара. Треба пружити младим људима, неке старије су генерације затвориле простор, неки лобији, знам момке који више пута покушавају да добију шансу, разочарају се и оду у свијет…Мене нервира лицемјерство људи који су професори на Академији, снимају фоилмове, а у медијима жале за младим људима који одлазе. Неопходна нам је подршка међу умјетницима, да заједно растемо, мени је то фалило у Анерици. Мене тај свијет не познаје, ја питам Емила Хиурша за савјет, а он ми каже ја и ти долазимо из два свијета, њему се све догађало спонтано, он не умије да ме посвјетује и ја му вјерујем, ја сам прошао пола свијета да бих стигао до Америке.Волио бих да, ако будем отворио неке стабилније путеве ка Холивуду, помогнем нашим младим људима са Балкана. Има простора за то. У Данској су људи једни другима подршке, поручује Хасковић.

Наш саговорник истиче да се већ окушао и као продуцент у два филма. У босанкохерцеговачком филму Рекет, пријатељ је режирао, па је продао ауто да му помогне.

– И филму Ахмета Имамовића, гдје глумим, био сам продуцент и покушао да увежем добре људе са добрим људима. Овдје на Балкану цијелим бићем се мораш укључити у пројекте, ако мислиш да филм буде завршен. Дакле имам те амбиције да се бавим продукцијом, али касније можда и режијом,кад сазру неке ствраи, кад прикупим још искуства. Имамо у Холивуду добре примјере да су глумци постали успјешни режесери, као Клинт Инствуд, Шон Пен…, каже Хасковић.

„Залив“ филм из историје Боке Которске

Редитељ филма “Залив” је Драшко Ђуровић, главне улоге играју Маризе Беренсон, Сања Вејновић, Исидора Грађанин, Аднан Хасковић, Мухамед Хаџовић. Ту су и црногорски глумци Данило Бабовић, Сања Поповић, Јелена Ракочевић, Тихана Ћулафић, Анђела Радовић… Као и Милица Милша и Миленко Павлов.

Продуцент филма је Карло Калезић. Косценариста филма је Горан Гоцић. Директор фотографије Радан Поповић, костимографи Сека Мартиновић и Тијана Тодоровић. Фотографије је радила Мелиха Шушкавчевић.

Интернационална каријера

Аднанова запажена интернационалну каријера започиње улогом Гојка у филму „Twice Born“ Сергија Кастелита у којем глуми једну од главних улога уз оскаровку Пенелопе Круз и Емила Хирша. За ову улогу био је номинован за награду Гоyа као најбоља споредна мушка улога. Играо је и у холивудском јужнокорејско-америчком, сада већ култном хиту,Snowpiercer“ у режији оскаровца Бонг Јоон Хоа, гдје платно дијели с још неколико свјетских глумачких звијезда и оскароваца попут Chrisa Ewansa, Johna Hurta, Tilde Swinton, Eda Harrisa, Octavie Spencer…

Недавно је имао премијеру још једног филма у италијанској продукцији РАИ „Non Chiedere Perche“ оскаром награђеног редитеља Енза Монтелеонеа са тв рејтингом од девет милиона прегледа, а у домаћем филму босанске продукције „Рекет“, осим што игра насловну улогу, био ј и један од продуцената. Каријера се наставља с америчком серијом “Легендс”, са Шон Бином у главној улози, а потом и у серији “Below the Surface” Discovery Channel Scandinavije у копродукцији са ББЦ 4, у којој цијелу прву сезону игра у једној од насловних улога.

Ангажован је и у играном филму радног наслова “Умри прије смрти” БХ продукције у режији Ахмеда Имамовића, у Котору ће од јула и августа снимати турски филм…