Пише: Светислав Домазетовић

Подгорица-МИНА

„Демократску партију социјалиста (ДПС), уколико би наредне седмице били одржани парламентарни избори, подржало би 27,7 одсто грађана, а Покрет „Европа сад“ 15,2 одсто…“

ЦЕДЕМ

* * *

Увијек сам волио апсурде и преседане.
Из њих се може много тога сазнати и предвидјети, ма како да неко ради своје користи или (политичког) спаса, жели сакрити оно што му не одговара.
Када се деси да нема преседана или се испостави да неки неоспорни ауторитети, то више нису, такође имамо аналитички драгуљ…

У овој анкети, ЦЕДЕМ је поставио врло интригантно питање, на које су испитаници у процентима одговорили:
„Уколико би се Ђукановић поново кандидовао на предсједничким изборима, 39 одсто грађана гласало би за неког од кандидата против њега…“

Дакле, за НЕКОГ!

Није више ни питање противкандидата, него просто жеље и потребе за промјенама.
Овдје се види и реална процјена анкетара, да већина од 2020-е, неће много поклањати пажњу на избор свог кандидата, као што су то и урадили код локалних избора.

Још тежа ствар за Ђукановића је:

„…уколико би се Ђукановић кандидовао на предстојећим изборима имао би сигуран глас 24,4 одсто грађана.“; док би за ДПС гласало 27,7 одсто грађана!

Ово је по први пут да Ђукановић има мање гласова него његова матична партија.

Све ово реално наговјештава потребу да ДПС, у циљу биолошког опстанка, мора почети са дистанцирањем од вјечитог предсједника.
Није овдје питање, да ли је он и даље најјачи ауторитет, него је превише питања, са свих страна, на које нити партија, нити њен предсједник имају иоле ваљане одговоре.

* * *

Ово истраживања је врло поучно и за стару већину, јер се показало да њихов ново-стари кандидат за мандатара-Лекић, има мање процената подршке (2,08) од веселог Здравка Кривокапића (2,12).

Ово би требало да има посебну тежину, јер се правила и правиће се читава, како унутрашња, тако и спољно-партнерска ујдурма око његовог мандатарског фиксирања.

* * *

Како год да се тумаче резултати овог истраживања, мучан утисак не само да остаје, него се и повећава, јер оно, поред наведеног, наговјештава наставак, са једне стране блокаде парламента и свега осталог што исто доноси /Уставни суд/,
а са друге наставак ванинституционалне борбе, гдје се ствари не могу предвидјети и тиме контролисати.

Још један, али утисак бљутаве природе, је да су скупштински станари и са лијеве и са десне стране, попут шахиста, код прекида партија, уско партијски ковертирали своје будуће потезе.

А, зашто да не, када већ могу и још више, када им то не утиче на њихове статусе и „пословне“ ангажмане.

* * * * * * * * *