ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Деветнаести мај 2023. године остаће упамћен као један од најзначајнијих датума нашег доба, јер је Апелациони суд у Београду коначно потврдио решење о рехабилитацији команданта Горске краљеве гарде, потпуковника Николе Калабића, које је донео Виши суд у Ваљеву. Јер, дубока комунистичка држава пружила је јачи отпор у овом процесу, чак него и у процдесу рехабилитације генерала Драже Михаиловића. То се види и по дужини једног и другог процеса: рехабилитација генерала Михаиловића трајала је осам, а потпуковника Калабића 11 година.

Клица оваквог расплета посејана је још на стаљинистичком процесу 1946. године у Београду. Тада је Михаиловић представљан као неспособан командант, који не може да контролише своје официре, назване ”расовима”. Ову тезу продубила је Удба, почев од фељтона у ”Политици” 1962. године, када је први пут потурена лаж о Калабићевој издаји. Уједно, Калабић је тада означен и као главни непослушни ”рас”, то јест кабадахија. Један по један, удбаши су током наредних деценија ширили ово у својим мемоарима, а од 1990-те то су чинили и наводно опозициони новинари, писци и историографи. Тада је смишљена и парола о Михаиловићу као неком ко је ”рођен за патријарха”, а не за генерала.

Крајњи резултат овог процеса је представљање Никола Калабића као антихероја у званичној историографији савремене Србије. То је апсурд своје врсте, јер историографија социјалистичке Југославије није усвојила приче удбашке публицистике. Штавише, постојала је значајна ограда од њих (том 14, књига 1 ”Зборника докумената…” Војноисторијског института, где се у напомени о Калабићу изричито наводи како је ”до краја остао веран Михаиловићу”; ово је написано у доба још једног оцрњивања Калабића на малим екранима, у ТВ серији ”Последњи чин”).

Ствари су кренуле у супротном правцу нарочито од 2012. године, када су Калабићеви потомци поднели захтев за рехабилитацију. Процес је дошао пред, испоставило се, врхунског а уједно и непоколебљивог судију Вишег суда у Ваљеву, Драгана Обрадовића. Његово прво Решење о рехабилиртацији Николе Калабића, 2017. године, Апелациони суд у Београду је оборио, додуше с немуштим образложењем. Обрадовић је испоштовао тражене захтеве и још више учврстио ново Решење о рехабилитацији Калабића, које је потписао 2012, после још неколико година одуговлачења и покушаја саботаже. Ово Решење је толико снажно, да га није могуће поништити а да се иоле задржи дигнитет правне струке и науке.

Додуше, Апелациони суд је поново навео непостојеће догађаје, попут ”контакта између Николе Калабића и Немаца у селу Бујачић код Ваљева”, новембра 1943. године. То је ништа друго до реликт удбашке пропаганде, који је преко званичне историографије – Институт за савремену историју је учествовао у процесу – дошао до Апелационог суда. Поред (нео)комуниста разних фракција, управо овај Институт је безусловном рехабилитацијом Николе Калабића највише гурнут у небрано грожђе. Не само што његови историчари – којима је иначе шеф др Предраг Марковић, високи функционер Социјалистичке партије – по правилу пишу негативно о Калабићу, већ су за крај ове године најавили објављивање нове књиге о команданту Горске краљеве гарде, ради сузбијања раста његове популарности у јавности.

Следе изводи из саопштења Апелационог суда, према сајту РТС-а:

“Виши суд у Ваљеву правилно је утврдио да Никола Калабић није сарађивао са окупатором, а разлози који су за то изнети у првостепеном решењу у потпуности су прихватљиви и за Апелациони суд”, наводи се у саопштењу.

“Пре свега, неспорно је утврђено да не постоји ниједан писани документ у коме се регулише сарадња Николе Калабића са немачком војном силом, те да је на основу сведока историчара, такође, неспорно утврђено да је у новембру 1943. године дошло до контакта између Николе Калабића и Немаца у селу Бујачић код Ваљева, када је постигнут Споразум о обустави непријатељстава и заједничкој борби против комуниста у 13 срезова Шумадије и Поморавља, али да је немачка виша команда за југоисток 25. децембра 1943. године одбила да продужи тај Споразум, јер су четничке јединице учестало кршиле Споразум”, истиче Апелациони суд.

“Тактички потези који не могу довести у питање генерално опредељење ЈВуО”

“Што се тиче разговора Николе Калабића и њихових сарадника са немачким представницима (највероватније 11. августа 1944. године), када је тражено оружје за борбу против комуниста, о томе постоји једна фотографија, која је често оспоравана у погледу аутентичности, али ова два наведена догађаја, према исказу сведока, представљају тактичке потезе који не могу довести у питање генерално опредељење Југословенске војске и отаџбине, односно четничког покрета и Николе Калабића, а што је правилно прихватио и првостепени суд”, пише у саопштењу.

“Одлуке Државне комисије биле мотивисане политичким и идеолошким разлозима”

Суд објашњава да одлуке Државне комисије имају облик административног обрасца који садржи личне податке за Николу Калабића, као и опис наводног злочина која му се ставља на терет, а осим тога оне нису донете по одређеној формалној процедури, што је карактеристично за судске одлуке, с обзиром на то да из њихове садржине произлази да њиховом доношењу није претходио поступак у ком су извођени докази уз присуство оптуженог и браниоца.

“С обзиром на то да су након доношења Уредбе о војним судовима од 24. маја 1944. године функционисали војни судови, а да је неспорно да је Никола Калабић био жив до 19. јануара 1946. године, јасно је да против њега није покренут кривични поступак пред Војним или Цивилним судом у којим би се утврђивала његова кривица за евентуалне ратне злочине који се помињу у одлукама Државне комисије. Из наведених разлога, првостепени суд је правилно закључио да су наведене одлуке Државне комисије биле мотивисане политичким и идеолошким разлозима“, оцењује Апелациони суд.

“Калабић лишен најелементарнијег права”

Имајући у виду све изнето, истиче суд, несумњиво је утврђено да је Никола Калабић лишен најелементарнијег права – права на живот, као и права на имовину, те су се стекли услови за његову рехабилитацију.

“При томе Апелациони суд је нашао и да су неосновани жалбени наводи о томе да је погрешан закључак првостепеног суда којим се одлуке Државне комисије доводе у везу са начелом правне државе и опште прихваћеним стандардима људских права јер у то време није постојао заокружен и јасан концепт људских права и слобода. Ово стога што је право на живот најважније људско право које је прокламовано и штити се још од Римског права, а данас је такође елементарно право сваке демократске државе”, указује Апелациони суд.

Осим тога, додаје суд, треба имати у виду да су још на Првом заседању Авноја 1942. године усвојени принципи демократије, заштите приватне својине и др., док је на Другом заседању Авноја одлучено да ће нова држава бити изграђена на демократским принципима која укључују и поштовање основних људских права и слобода, укључујући и право на живот.

Извор: погледи