Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије
„А ја вам кажем, не противите се злу“(Мт.5,39)
Када сам био ђак богословије постојао је немали број новозавјетних мјеста која су ме збуњивала, изазивајући код мене читаву бујицу питања на која сам нестрпљиво тражио одговоре. И као по неком неписаном правилу, те одговоре и објашњења сам добио знатно касније, када ми се учинило да сам неке од њих престао да тражим и очекујем. Господ од нас, који се трудимо да ходамо оним уским путем, о којем се говори у ранохришћанском спису „Дидахи“,тражи да будемо стрпљиви и смирени, а не да одмах за свој труд тражимо награду, баш као и на наша питања хитне одговоре. Па, ипак горенаведени пасус из Матејевог јеванђеља , ни у неким зрелијим годинама није престајао да у мени изазива недоумице и питања. Како је могуће баш никада не улазити у конфликт и отворену борбу са злом у свијету који у злу лежи (1Јн.5,19) и у којем због тога имамо жалост (Јн.26,33)? Ако се не будемо противили и сукобљавали са злом, на који ћемо онда начин успјети да га савладамо? Да ли таква пасивност погодује умножавању и ширењу зла у друштву и систему који се све више удаљавају од Господа и неких од најосновнијих етичких норми?
Одговоре на ова егзистенцијална питања смо барем дјелимично добили приликом најновијег упада групе “ мирних и цивилизованих“ протестаната и неуморних бораца противу “ Цркве Србије“ у Цетињски манастир. А тај одговор се налази у поступцима и понашању настојатетеља манастира оца Пајсија, на кога је ова група “ заступника грађанских и секуларистичких вриједности“ насрнула код кивота св. Петра Цетињског. Иако је испред себе имао само оваплоћење одсуства добра, отац Пајсије је реаговао потпуно мирно, прибрано и достојанствено, не улазећи са њим у сувишну комуникацију и отворену борбу. Сам инцидент ме је подсјетио на старозавјетни догађај који је описан у 26. глави Друге књиге дневника, када је јудејски цар Озија ушао у Светињу над светињама и почео да кади, иако је световном владару тако нешто било забрањено. Реакција присутних свештеника се , између осталог, састојала и у упозорењу упућеном цару да не би требао да ради тако нешто. Тако је и отац Пајсије својим понашањем, приликом упада недобронамјерних људи у цетињску светињу,заправо слиједио примјер из Светог Писма.А о томе да је таквим игумановим поступком зло било надвладано, сведочи права хистерија која се огледа у читавом низу неистина и полуистина које су изнесене у саопштењима нових крсташа из „невладиног сектора“ и разних политичара.Нервоза коју су испољили приликом својих обраћања јавности нам сведочи да се против оваквих пројава мржње и немира можемо борити једино на јеванђељски начин.
Често нам се и у несвјесним поступцима људи, који живе ту , поред нас, као што је отац Пајсије, Господ открива и поручује да ће са нама бити до свршетка вијека(Мт.28.20).
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)
