Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Детаљан одговор Суади, Милош Војиновић: Сви пописани Плављани и Гусињани прије доласка Турака били су Срби!

Својом изјавом ова уважена млада дама, на жалост, не доприноси грађанском миру и суживоту у Црној Гори већ само новим подјелама и продубљивању старих, већ зараслих рана на душама наших предака, код данашње генерације стварајући сумњу у перспективу суживота на овим просторима. Истине ради, морамо рећи да је изјава госпођа Зороњић произвољна, да није утемељена на чињеницама.

С почетка двадестог вијека Црногорци су се у националном погледу изјашњавали као Срби што је записано у ондашњим уџбеницима али и у безброј других докумената.
У уџбенику, „Земљопис за Књажевину Црну Гору“ из 1899. године; аутори Ђуро Поповић и Јован Рогановић је записано:

“Сви људи који живе у нашој дпмовини јесу Срби, који су већином православне вјере, а им их неколико римокатоличке и мухамеданске. Осим нас у Црној Гори, има још Срба, који живе по другим српским земљама. Неки су као ми, слободни, а неки нијесу, него су под туђином”

У приручнику „Познавање закона“, Живко Драговић и Љуб. А. Бакић, Краљевска државна штампарија Цетиње из 1914. године је написано:
„Укупан број становништва једне државе, које је везано јединством државне власти, чини народ у политичком смислу, независно од тога, да ли је тај народ једног племенског поријекла или није. Тако н. пр. рече се „американски народ“ и под тијем именом треба разумјети све скупа држављане Савезних Држава и ако су по народности веома разнолики. То исто вриједи и за народ француски, њемачки, руски и т.д. Појам, дакле „народ“, у политичком смислу, не поклапа се са појмом „народност“, јер је први појам много шири од другог.
Односно народа наше отаџбине, ми не би никако могли употријебити назив „црногорски народ“ у смислу народности, пошто су црногорци по народности Срби, а црногорске народности не постоји. Поред тога, на црногорској државној територији има држављана и других народности осим српске, али им то не смета да и они, са политичког гледишта, спадају у црногорски народ.“
Ако би прихватили наводе посланице Зороњић о геноцидима Црногораца над Бошњацима као тачне из напријед изложеног произилази да су њих чинили православни Срби над Србима мухамеданске вјероисповијести, дакле над својом браћом друге вјере.
Да ли је и колико је то тачно?

Балкански ратови били су ослободилачки. Краљевина Црна Гора, у савезништву са Србијом, Грчком и Бугарском ушла је у рат против моћног Османског царства, 25. септембра 1912. године (по старером календару) како би ослободила просторе окупиране прије близу 500 година. Мобилисала је четири дивизије активне и резервне војске, бројности 35.636 војника – са добровољцима око 40.000 војника. Краљ Никола је ПРОГЛАСОМ обавијестио народ о уласку Црне Горе у рат који у изводу објављујемо:

Ц р н о г о р ц и!

Тужни вапај, који допире из Старе Србије од тамошње наше потлачене браће, не може се даље подносити.
Онамо немилосно кољу не само људе, него жене и нејаку ђецу српску. Гладно, јадно и плијењено српско се робље потуца по горама и око гаришта својих домова кличући вас, да га заштитите и избавите.
Дужност и љубав рода налажу вам да похитате браћи у помоћ. Знам да бисте ви то и до сад учинили са урођеном вам одважношћу, да Ме нијесте слушали и исчекивали исход Мојијех мирољубивих напора за заштиту мученика испреко границе.
Моје наде, да ће се наћи начин да се без проливања крви Срби у Турској ослободе мука, не остварише се, те сад, колико год је мојем срцу тешко нарушити тишину европског мира, не остаје Ми до латити се сабље – оне сабље, коју су ваши очеви неустрашиво шљедовали на Вучјем Долу, Никшићу, Бару и Улцињу….
Нека се благословом Божијим и Светога Петра Цетињскога и свије наших светаца остваре снови из ране Моје младости, кад сам пјесмом наговјештавао овај знаменити дан и загријавао српске груди вјером, да оружани морамо поћ:
Онамо онамо, за брда она!
Живјели Црногорци! Живио балкански савез!
На Цетињу 26. септембра 1912. Н И К О Л А с. р.

Ка Бијелом Пољу напредовао је Источни одред којим је командовао дивизијар Јанко Вукотић. Одред су сачињавале Колашинска, Дурмиторска и Горњовасојевићка бригада. Током трајања војних операција формирана је Доњовасојевићка бригада и три батаљона добровољаца из бјелопољске и пљеваљске области који су ушли у састав Одреда. Одред је бројао око 13.000 бораца.
Напредовање Источног одреда на сјеверу одвијало се веома брзо: 26. септембра (9. октобра) ослобођен је Мојковац, а 28. септембра (11. октобра) Бијело Поље. Губици Црногорске војске за ослобођење бјелопољске области били су 24 погинула и 82 рањена војника и официра.
Беране је ослобођено 2(16) октобра, Плав 6(20) октобра, Гусиње 7(21) октобра, Рожаје14(27) октобра, Пљевља 15(28) октобра, Пећ 17(30) октобра (2. новембра). Црногорска и Србијанска војска среле су се у Сјеници, 12(25) октобра 1912. године, а испред Ђаковице, 21. октобра (4. новембра) 1912. године.
Губици Источног одреда у опрецијама до Ђаковице били су око 280 погинулих и умрлих од рана и преко 1000 рањених војника.

Након овог увода ваља се вратити на тврдње госпође Зороњић о наводним геноцидима над Бошњацима извршеним од Црногорске војске 1912. године.
Присилно покрштавање заиста се десило у Плаву у пролеће 1913. године. Према подацима дацијалних (пореских) књига за капетанију Плавско-гусињску године 1913. у тој капетанији регистровано је 1554. мухамеданских домаћинства од чега је 280 било у вароши Плав.
Поставља се питање како је могуће присилно покрстити 12000 лица ако их је 1913. године у Плаву живјело око 1700 (280 домаћинстава, просјечно 6 чланова по домаћинству)?!

Црногорска војска у том времену била је дисциплинована и стриктно је извршавала наређења официра тако да у обиљу сачуване докуменатације складиштене у Државном архиву на Цетињу, фонд Минстарство војно није могуће наћи податке о кршењу дисциплине или о убиствима цивила, а ако је тога било ради се о појединачним случајевима. Навешћу примјер јавног шибљикања (батинања) пред војском двојице војника Васојевићке бригаде у Беранама због крађе (добровољци). Дешавало се да је народ у страху од репресалија пред војском бјежао из својих домова. Међутим, када су видјели да војска има коректан однос према локалном становништву престало је напуштање домова.
Преступа од стране органа власти у новоослобођеним крајевима ипак је било. Ради истраживања злочина формирано је више Иследних комисија по обласним управама које су примале жалбе грађана и вршиле ислеђивање. Таква комисија упућена је у Плав и Гусиње.
Из докумената сачуваних у Државном архиву на Цетињу с почетка 1913. године могло би се закључити да становништво добровољно, прелази из исламске у православну вјеру. О томе свједочи документ од 21. децембра 1912, који је потписао министар Унутрашњих дјела Јован Пламенац Управним властима у новоослобођеним крајевима:
„Према извјештајима неких полицијских власти, да се поједини Муслимани у Ново-ослобођеним крајевима обраћају својевољно са изјавама да желе са својим фамилијама пријећи у прађедовску вјеру, подписани се обратио Високопреосвештеној Митрополији да би у том погледу издала упутства подручним црквеним властима…“
О враћању у прађедовску вјеру, Плаво – гусињских муслимана, 1913, историчар др Шербо Растодер пише да је прекрштавање почело јануара 1913. године и трајало до краја марта исте године. У Плаво – гусињској области, преко 3 000 људи је примило православље.
Међутим, било је и другачијих представки. Група од 11 Плављана жали се Господару, краљу Николи, 5. фебруара 1913. године:
„Милостиви Господару, ми као твоји, вјерни и одани поданици од како смо пали под ваше милостиво крило, осјећамо себе за срећне Црногорце под твоју свијетлу десницу. Да ће Ваше Величанство сматрати нас за вјерне синове садање нам домовине Црне Горе. Да ће сад Ваше Величанство, штити нас, наше право и наше вјере као што је вазда било Вашим поданицима а нашој вјери под Ваше узвишено крило. Слушамо Ваше власти вјерно и покорно, у подне у поноћи. Кое нам код неких овђе у Плаву надлежних Власти, не помаже вјернос и поштовање. Него подносимо зулум и неправду над нама мухамеданицима од неких надлежних у овој понизној Теби вароши и твојим Властима. Који једва очекујемо Вашу милост под твоју свијетлу десницу.
Живијо нам узвишени Милостиви Господару
Испред Плављана Ваши вјерни и одани Црногорци Плављани: Мула Садо оџа, Осман Шеовић, Ајро Омерагић, Алил Усен – Беговић, Е……..бег Реџепагић, Батијар Медуњан, Мазо Аџи Мушовић, Бећо Мекић, Мула Цано Ивановић, Шећо Феровић, Оџа Реџепагић“.
Обзиром да се на простору Плаво-гусињске области један број људи одметнуо од власти, формираан је Пријеки Војни суд. Суд је формирао командир Вукота Пантовић, 3. марта 1913. године по наређењу заступника министра војног, бригадира Јанка Вукотића. Пријеки војни суд су чинили: Вуксан Драговић, Милан Вешовић и хоџа Мула Хајро Башић.
Ради добијања сагласности за састав суда, Командир Пантовић обратио се депешом од 4. марта 1913. године Министру војном на Цетињу:
„У смислу Ваше телеграфичне наредбе од данас под број ургент, поставио сам, од три члана војно пријеки суд, и то Вуксана Драговића и Милана Вешовића, које сте их прикомандовали на моје тражење у подручни ми баталион, а са њима поставио сам оџу Мула Ајра Башића, овд. становника који је од како се је заузео Плав у сваком погледу вјеран и одан био Краљу Господару и отаџбини, а који је сад био добио ране од стране одметника.
Молим за одобрење.
Ком. Пантовић“.
Предсједник Војног суда Плаво – гусињске области, Мула Хајро Башић је донио пресуду од 8. марта 1913. године којом, „осуђује на смрт стријељањем 26 веле – издајника вјере мухамеданске“. Капетан, писар Јосиф Шошкић се обратио Краљевској Обласној управи у Андријевици ради одређивања мјеста за стријељање:
„Јуче на 8 овог м-ца, ова канцеларије примила је акт од предједника овог суда Госп. Мула Ајра Башића из Плава, са којим је тражио од овог суда, да нађе подесно мјесто за стријељање двадесет и шест веле издајника вјере мухамеданске из Плаво – Гусињског округа. Потписати примио је горњи акт јуче у 4 ½ уре послије подне, а пресуђени велеиздајници у размаку за 10 минута одмах су приспјели са одређеним војницима за извршно дјело; те је на основу тога, пошто ствар није трпјела одлагања, на захтјев војничких власти, потписати одредио мјесто у Превији више општине Лушке, гдје су сви лежећи у једној рупи закопани, а на најподесннијем мјесту у подручју ове капетаније са свих гледишта“.
На Рацини код Плава стријељано је 6. марта 1913. године 10 плавских првака, и то: Осман ага Шеховић, Мула Садо хоџа Мусић, Јунус Нуров Омерагић, Ајро Омерагић, Аго Јупов Феровић, Емин Јакупов Феровић, Шећо Феровић, Мазо (Х)Аџимушовић, Хако Хаџимушовић и Бећо Мехмедов Аљихуљић.
Хоџа Мула Хајро Башић прешао је касније у православље. Наиме, браћа Феровић, неколико дана прије уласка Црногорске војске, ухватили су мула Хајрову сестру док је ишла на воду Диздарачу и силовали је испод моста. Од тог зулума, дјевојка је полудјела, а власт није ништа предузела да заштити дјевојку и углед породице. Зато је он на вјешт начин одлучио да се освети Феровићима. Стријељао им је пет народних првака јавно на Рацини, а шесторици других попут хоџе Сада Мусића и Дема Марковића, неожењеног младића, изузетног говорника и способног Бошњака стријељали су кривицом Феровића…“
Ово је истина о наводном геноциду Црногораца над Бошњацима у Палву 1913. године.
У јуну 1913. године од стране грађана Плава поднијето је Иследној комисији више представки против бригадира Авра Цемовића, командира Вукоте Пантовића, Милана Вешовића и Балше Балшића који су смијењени. Дошло је до хапшења, смјена и кажњавања. Да ли је то било примјерено друго је питање али је неспорно да Држава Црна Гора није стајала иза тих поступака већ их је осудила.
О стању у Плаву и Гусињу говори докуменат упућен министру Унутрашњих дјела г. Ј. Пламенцу, датиран 21. јуна 1913. године, а потписао га је бригадир Машан Божовић испред Команде Плаво-Гусињског Војног Округа:
„Још зимус створено стање у овим крајевима учинило је да се тешко може добити потпуно повјерење у раду садањих власти.
Ја сам у броју 38 од 8. маја т. г. одмах послије мог доласка описао Г. министру војном то стање које сам био нашао, а тада су били тамо овдашњи Муфтија са Адемом Омерагићем и Смаил Ефендијом на основу чијих жалба послата је овамо исљедна Комисија.
Иследна комисија овдје и у Плаву и објавама и телалом чинила је и чини до знања да је сваки слободан тужити се на представку кога било, те мислим да нијесу ништа изоставили што истакли нијесу, да комисија и дању и ноћу доста посла има.
Овдашње раније власти нашим су доласком замијењене и те исте власти и пред исљедном комисијом за свој рад одговарају, од којих су неки већ и у затвору, као што су у затвору и други који су према жалбама у шта гођ хватани били, преко тога су и са дужности уклоњени они на које су тужитељи имали шта да примијете, и као што се овдје може видјети, дата је свакоме могућност да се без икакве бојазни жали противу кога хоће.
Елеменат као што је овај – особито што су неки међу њима – никада не могу бити потпуно мирни и задовољни па ма каква им се удобствија чинила и правда дијелила, јер је то њихова ранија навика да се њиховим утицајем власти мијењају, те бише хтјели и сада да одједном скину све оне који им не годе, не дајући довољна или скоро никаква разлога зашто. Ја сам у смислу вашег брзојава од 18. т. г. и број 3491 и Муфтији и друштву му говорио и објашњавао колика је сада могућност дата да се жали и комисији и мени ко год шта има, а да сама предпоставка није довољан разлог да се људи с положаја мичу само зато што су саплеменици оних које су тужили, него свима или појединоме треба изнијети нешто због чега се би тужени мога узети на одговорност. И Муфтија и многи виде да је тако право, али кажу да не могу имати потпуне вјере у Васојевиће јер су им исти и зимус све неприлике учинили па бише могли и по сада подмећући им што год само да се окриве и да им омрзне стојање и живљење.
Мислим да ће тамо доћи Адемага Омерагић и Смаил Ефендија и сигурно те се жалити, али као што рекох нијесу ни они ни који други истакли што на основу чега бих могао звати кога на одговорност, само што се све нешто боје и што им је особито Смаил Ефендији да му се глас чује, а много боље овдје цијене Адемагу јер је раније бивао и предсједник општине. У љућењу биће им се придало и то, што су били опомињати од предсјед. општине зашто нијесу на дан престолонасљедников били на благодарење и честитање и што нијесу истицали заставе, као и то што су према правилнику глобљени због непредавања билета за преноћиште и тд. за ствари које су по правилницима и наредбама, па као непривикнутијема чини им се можда да је то нарочито због њих.
Нијесам зато да се одбијају, чак на против радим да им се све боље мили и да им се исправи све што је разлог, али неби био мишљења да се навикну на ситнија мољакања и опрашћања.
Ови ће двојица, рачунам истицати кап. Ђура Вујошевића да би он био најподеснији за њих јер им је то освједочио најприје што је он био узрок да се и Адем ага не покрсти, па већ отада сваком приликом кад није по послу међу Кучима и Климентимна онда је код њих и с њима, да је толико дружење многима у очи падало као да их учи да што више и смишљеније жалбе комисији подносе, јасам га само упозоравао на тачност али сам прелазио преко примједаба са стране јер сам видио да је и то у неколико потребито ради реда и мира. Дакле и потребит је кап. Ђуро даје овудије као и до сада, али му неби требало давати бар за сада другог мјеста овдје, а бих мишљења био да се па било и без погрешке и овдје као што су и на друга мјеста измијешају у управи и полицији људи и из других мјеста јер и то пада у очи што су овдје све власти само из Васојевића па и ако су најближи и најподесни за то“.
На терен Плаво-гусињске области постављена је Доњовасојевићка бригада на челу с бригадиром Авром Цемовићем, родом из Буча. По писању неких васојевићких хроничара, Цемовић се сукобио с краљем Николом око вођења политике у Плаво-гусињској области. Господар је Авра позивао на Цетиње на одговорност. По повратку кући (1913) одмах је умро па се у народу вјеровало да га је Господар отровао.
Морамо Вас упитати госпођо Зороњић шта се десило са хришћанским становништвом Плава и Гусиња које је на тим просторима живјело прије доласка Османлија. Да ли су скоро сви прешли у ислам или је можда над њима извршен геноцид и колективно побијени? Да ви нијесте можда замијениоли тезе?
У Дечанским Хрисовуљама 1, 2 и 3, које су написане између 1335. и 1345. године, записано је: „У селу Град у Плаву уписани су: Витомир Хранојевић, Бороје Шпурић (Шпарић), Храноје Дуљановић и Храноје Живаљевић, у селу Комарана (данас Комарача код Плава), уписани су Хранимир Добројевић и Ранко Милојевић, у селу Велика: Ранко Ивановић, Радослав Љубиславић, Миш Хранко и Војислав Братановић и на крају у село Врмоша (данас у Сјеверној Албанији, близу Гусиња), уписани су: Маљак Радостић, Богоје Драгчујевић, Доброслав Држинић, Првоје Ђуришић, Болоје Добриновић, Миљак Тихановић, Драгослав Доброхвалић, Дражинко Болојевић, Боја Ивановић и Хранислав Салчић“. Сва околина Плава и Гусиња тада је била насељена хришћанским становништвом. Земља на којој се налази Плавско језеро била је својина Јањуша. Да су област Плава и Гусиња у доба освајања од стране Османлија била насељена становништвом српског поријекла најбоље доказују документа сачувана у турским архивима.
Горње Полимље је потпало под турску власт 1455. године. Према попису из 1485. године село Гусиње је имало 96 кућа. Имена свих пописаних домаћина била су хришћанска. Дакле у том времену у Гусињу није било муслимана.
У периоду од 1878. до 1912. године погинуло је 108 Срба само из села Велике.
Злочин почињен над мухамеданским становништвом у Вранешкој долини у новембру 1924, године не може служити никоме на част тим прије што се десио у слободној држави, осам година након завршетка Првог свјетског рата. Ваља подсјетити да је повод за злочин била погибија Бошка Бошковића, посланичког кандидата из Поља код Мојковца који је убијен из засједе у селу Ободу. За Бошково убиство осумњичени су одметници Јусуфа Мехоњића. На сахрани Бошковој у Пољима држани су ватрени говори са позивом на освету. Разјарена маса народа која је још увијек у сјећању носила злочине над Србима почињене у периоду Османлија, дигла се на оружје. Према прецизним подацима из више извора убијено је између 87 и 90 мирних грађана различитих година старости.
Ипак, не ради се о 350 убијених лица колико наводи госпођа Зороњић али је много па макар био само један невини цивил. И свакако није злочин почињен од државе Црне Горе како наводи госпођа Зороњић.
Подржавамо госпођу Зороњић и сваког ко је спреман аргументовано и уз необориве доказе да јавно говори о злочинима па ма од кога били почињени, али без говора мржње и подметања држави уколико она заиста не стоји иза таквих недјела.

Милош Војиновић, предсједник Друштва за историјска истраживања

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

МИТРОПОЛИТ ЈОАНИКИЈЕ СА ЗЛАТИЦЕ ПОРУЧИО: Косово старо српско огњиште које не заборављамо!

ПРИЈЕ 106 ГОДИНА: У логору Терезин умро Гаврило Принцип!

ЈАДНИ ОНИ, ДАНИЈЕЛ СЕ ИСПОВИЈЕДИО ДПС ОДБОРНИЦИМА: Прогоне нас, хапсе, а ми невини, борићемо се до посљедњега за Мила!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

Dritan-Abazovic-Ivan-Milosevic

ПРЕИСПИТИВАЊА, ЦРНА ГОРА И СРБИ: Има ли нам спаса када величамо противнике или зар и ти, сине Дритане!

равна4

СРБИ ПОМЕНИТЕ У МОЛИТВАМА: На данашњи дан 1893. године рођен Дража Михаиловић, вођа Трећег српског устанка и први герилац у поробљеној Европи!

побједАДПС

“ПОБЈЕДА” У ДПС СЈАЈУ: Претпосљедни дани бившег режима или од Мила преко Кенане до Хутера!

беране

ВЕЧЕРАС У БЕРАНАМА: Вече српских пјесника!

Gornje-Zaostro-Krug-17

ПОЗИВ ЗА ОБНОВУ ЦРКВЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТИ ПАРАСКЕВЕ У ГОРЊЕМ ЗАОСТРУ: Храм посвећен борцима краљевске војске у Другом свјетском рату!