Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ДЕЦЕМБАР 1944. ГОДИНЕ, ЗЛИ ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА: У Рудо стигло 8300 четника (2)!

Пишу: Милош К. Војиновић и Тадија Бошковић

Петог јануара 1945. године, поред самог градића Рудо, Павле Ђуришић је извршио реогранизацију јединица. За нове и веће напоре досадашња формација јединица по племенским бригадама била је неспособна за даље одступање и искушења која су га чекала на даљи пут и свакодневне борбе које су их чекали. По овој реораганизацији формиране су три дивизије: I, V и VIII. За пукове су из Врховне команде послати сљедећи бројеви: 1, 4, 7, 9, 12 и 15. Као самосталне јединице формирани су Омладински пук, који је добио број 10, и назван „Осветник“ и Штабски батаљон. Овако су изгледала реораганизација војске:

Главни штаб: командант: потпуковник Павле Ђуришић

замјеници команданта: потпуковници Блажо Гојнић и Божо Јоксимовић

начелник штаба: мајор Душан Арсовић

ађутант: капетан Машан Аџић

благајник: капетан Душан Вујадиновић

љекар: Др. Вукота Дедовић

Прва дивизија: командант: мајор Иван Ружић

ађутант. Ђорђије Н. Аџић

замјеник команданта: мајор Радоман Рајлић

  1. пук: командант: капетан Иван Јаничић
  2. пук: командант: капетан Владо Шћепановић (Ђуро Иветић)

Пета дивизија: командант: мајор Алекса Леко Лалић

замјеник команданта: капетан Боро Ђаконовић

  1. пук: командант: капетан Вељко Томовић

команданти батаљона у 4 пуку: капетан Анђелић, резрвни капетан, учитељ Радоњић; капетан Душан Вујадиновић

  1. пук: командант: капетан Никола Ђуровић

команданти батаљона: Први-резревни капетан Милутин Букелић

Други-поручник Александар Лешо Дашић

Трећи-резревни капетан Мића Марјановић

Осма дивизија:  командант: потпуковник Васо Вукчевић

Замјеник команданта: мајор Милош Павићевић

  1. пук: командант: мајор Вуксан Цимбаљевић
  2. пук: командант: капетан Марко Вучинић

Омалдински пук је био под Главним штабом, а за команданта је постављен капетан Петар Ђуковић.

Шатбски батаљон – командант: поручник Бранко Булатовић

Личнa пратња команданта – командир: потпоручник Батрић Јеврић

Одсјек за везу (при Главном штабу) – капетан Леко Шошкић

Главна болница – управник болнице: Др. Милета Бабовић

на служби у болници: Др. Василије Голубовић

Културно – пропагандна група: професор Бећир Томовић.

Од старијих бораца одвојено је око 500 за обезбјеђење бојне коморе.

Послије пребројавања, које су обавили новопостављени команданти, установљено је да је број борбених јединица Команде Црне Горе и Боке, у Рудом око 8.300 борца. Најбројнија је била Пета дивизија са око 2.400 бораца. Осма дивизија је имала близу 2.200, а Прва дивезија око 2.000 бораца. Штабски батаљон је имао око 600 одабраних бораца (око 800 бораца), док је у Омалдинском пуку било око 300 омладинаца. Има мишљења да је Омладински пук бројао око 500 омладинаца и био је саставни дио Главног штаба. Одсјек за везу, Павлова лична пратња, интендатура и обезбјеђење бојне коморе располагало је са око 800 ратника.

Скоро 400 бораца Санџачког (Милешевског) корпуса, под комадом капетана Вука Калаитовића, није био преформирано.

Поред горе поменутих јединица, од самих избјеглица формиране су групе за заштиту болница и избјегличких колона. Тачан број ненаоружаних избјеглица нико није могао да установи, али се вјеровало да је био око 3.000. Избјегли народ формиран је у јединице по припадности срезу. Свака јединица имала је свога команданта избјеглица, који се звао срески командант. За главног команданта избјеглица иманован је капетан Поповић. Доласком у Соколовиће, овом одреду пришло око 800 бораца и око 200 избјеглица, са којом се налазило син и Павлова жена, које су из Санџака прешле са србијанским одредима до Рогатице. У Соколовићима именован је нови командант свих избјеглица, капетан Светозар Добрашиновић. Одред избјегличког народа повећавао се и оспипао, тако да нико није могао утврдити тачан број у њему.

За обезбеђење Покрајинског комитета са свештенством и митрополитом црногорским Јоаникијем  био је одређен нарочити одред бораца, а за старање о њиховом смјештају именован је Марко Попивода. Бројно стање ове групе било је више од 250 особа.

Укопна бројна снага ове групе, касније је знатно нарасла доласком неких група Источно-Босанских четника, затим одреда „Летећа Босна“ и штабског обезбјеђења пуковника Остојића.

Реорганизоване, послије краћег одмора, снаге припадника ЈВуО,  према наредби Врховне команде, напустиле су варошицу Рудо, 9. јануара 1945. године. Претходног дана Павле је наредио да се попале и униште камиони, кола и све тешко наоружање које би сметало за бржи покрет. Правац кретања је био усмјерен према Требави. Пут их је водио за Вишеград, гдје су стигли 12. јануара. На путу за Вишеград код планине Семић, одвојио се један број рањеника и болесника (око 40) са доктором Василијем Голубовићем, упутила се према Сарајеву. Заробљени су од усташа и стријељани на Палама.

На путу одступања снаге припадника ЈВуО водиле су сталне борбе са партизанским снагама и усташама. У варошицу Олово ушли су без борбе (27. јануара). Ред је одржавала муслиманска милиција. Пртходница снага ЈВуО мајора Лалића сустигла је дјелове Рачићевих одреда који су се кретале према Требави. Варошицу Кладањ, коју су браниле слабије санге партизана, заузела је Пета дивизија мајора Лалића која је имала најтежи задатак, јер је била побочница према партизанским јединицама које су се налазиле у Тузли и са истим имала свакодневне борбе. Партизанске снаге из Тузле су настојале свим силама да спријече четничке снаге које су се пробијеле ка ушћу Спрече у Босну. Жестоке борбе вођене су око Босанског Петровог Села, на самој ријеци Спречи, као и по цијелом Озрену. Спуштајући се са Озрена ка селу Бољанић, борбе су достигле кулминацију. У једном сукобу са партизанима на Озрену, погинуо је командант Шатбског батаљона Павла Ђуришића, поручник Бранко Булатовић (из Томашева). Касније је за команданта Штабског батаљона постављен поручник Манојло Вековић.

Избјеглице, комора, болнице и Комитет, под заштитом Прве дивизије, прошле су кроз Маглај. Овдје је Павле Ђуришић примио поражавајућу вијест да број обољелих од пјегавог тифуса достиже епидемичне размјере. Болница је смјештена у село Осјечину. Остале снаге смјештене су преко ријеке Спрече. Пета и осма дивизија су упућене на положаје јер су јаче партизанске снаге из правца Грачанице вршиле жесток притаисак на четничке снаге. Штаб Павла Ђуришића се смјестио у село Грапска.

У селу Грапска у шатбу Павла Ђуришића дошло је до првог сусрета са Дражом Михаиловићем, који је дошао у пратњи генерала Дамјановића. У разговору са Павлом, Дража је поменуо своју првобитну наредбу за концетрацију снага око Фоче и Калиновика. Рачунао је да ће на овом сектору успоставити слободну територију, са око 80.000 борца. Наду је полагао у савезнике прије свега Енглезе да ће они зауставити грађански рат, нудећи генералу Вилсону неколико десетина хиљада бораца у борби против Њемаца. На писмо које упутио генералу Вилсону Дража није добио одговор. У даљој анализи ситуације у Србији, Дража је нагласио да је улазак снага Црвене армије и онако тешку ситуацију погоршао до те мјере да је морао са Врховном командом да се повуче у Санџак. Борба против Руса била би борба против савезника. Свакако и позив краља Петра да се све снаге ставе под команду Врховног штаба НОВЈ, утицао је да дође до осипања јединица. У дужем разговору Павле Ђуришић је предложио даљи пут свих здружених снага према Словенији, гдје су се налазиле снаге Димитрија Љотића, четничке снаге Ђујића и Јевђевића. Међутим, Дража Михаиловић није био за даље одступање према Словенији, већ повратак у Србију и осталих четничких снага на терене са којих су дошле. Дража се бојао да доласком у Словенију не буду истиснути из земље, што би комунистима дало довољно простора да учврсте своју власт. Из разговора са командантима из Србије, Дража је видио подијељена мишљења и да су поједини команданти били за даљи покрет према Словенији. Према мишљењу Драже Михаиловића најбоље рашење би било повратк на старе терене и оног момента када дође до разлаза између савезника, створили би се услови за подизање устанка и збацивање комунистичког режима. За Павла Ђуришића овај предлог ђенарала Михаиловића био је неприхватљив из разлога што би морао да остави избјеглице, болницу, Покрајински комитет и свештенство. Прије поласка, Дража је предложио Павлу да чује мишљење Покрајинског комитета и својих команданта, а да ће он сазвати конференцију свих команданата, гдје ће се донијети одлука о даљем дејству.

На сатанку који је сазвао Павле Ђуришић, по одласку Драже Михаиловића, са својим командантима, члановима Покрајинског комитета, Павле је присутне информисао о разговору са Држом и његовим предлогом за повратк у Црну Гору. На Предлог Бећира Томовића одлучено је да се упути једно писмо свим командантима из Србије и њему изнесу намјере Команде Црне Горе, Боке и Санџака, о оправданости даљег продора према Словенији, гдје би се са осталим снагама које су се већ налазиле у Словенији, формирао јединствен националини фронт у борби против партизанских снага, споразум са Савезницима који би стали на њихову страну у борби против комуниста и спречавање да преузму власт у земљи. Став Покрајинског комитета као и команданата снага Павла Ђуришића је био децидан да се иде даље према Словенији. У том правцу у неколико наврата у Врховну команду су упућени Миљан Радоњић, Саво Вулетић и Милан Бандовић.

Свакако највећи проблем за Павла Ђуришића биле су избјеглице, рањеници и болесници. Знао је да са њима његов продор према Словенији би био свакао тежак, зато је у том правцу ступио у везу са Секулом Дрљевићем, познатим сепаратистом који се налазио у Загребу под заштитом усташа и погланика Анта Павелића. На преговорима који су вођени у Добоју, преговарачи Секуле Дрљевића су захтијевали да као прво признају Секулину „владу“. Тек послије признавања ова „званична влада“ би преузела на себе одговорност да обезбиједи сигуран прелаз преко хрватске територије. Војска би се пребацила у три групе преко Саве код Славонског Брода и да као „Народна црногорска војска“ крене у правцу Загреба. Павле је све услове Дрљевићевих преговарача прихавтио стим да прво његова влада одмах прими већу групу тешких рањеника и болесника, а војска пошто је заузета борбом са партизанским јединицама да се касније пребаци на лијеву обалу Саве. Одмах иза овога почео је покрет тешких рањеника и болесника из болнице у селу Осјечни. На лијечење у Хрватској тада је упућено око 2.700 рањеника и болесника, који су касније смјештени у Стару Градишку али и на друге локације у Хрватској. На палнини Вучјаку налазило се још болница са рањеницима и болесницима. Ове болнице на Вучјаку напале су партизанске снаге (7. на 8. март 1945) и убиле неколико стотина рањеника и болесника. У овој броби са партизанима погинуо је командант 7. пука Ђуро Иветић и више од десет његових Грбљана.

(наставиће се)

 

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ТИХОМИР -ТИХО БУРЗАНОВИЋ: Благоје Јововић, Дражин војник, осветио Србе, пуцао на српског душманина Анту Павелића (2)!

РАЗРАЧУНАВАЊА: Енглези и Американци издали Србе (филм)!

ТИХОМИР – ТИХО БУРЗАНОВИЋ: Благоје Јововић, Дражин обавјештајац осветио Србе, пуцао у српског душманина Анту Павелића (1)!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

jovan-erakovic-4

АФОРИЗМИ, ЈОВАН ЕРАКОВИЋ ИЗ БАЊАНА: “Не би нам могао нико ништа, да се међу нама није накотило свашта”!

јованд

ТРЕБИЊЕ: Завршен “Дучићев дан”!

дража12

СИНОВИ СЛОБОДЕ: Чувај Дражу јунака!

тихомир11

ТИХОМИР – ТИХО БУРЗАНОВИЋ: Благоје Јововић, Дражин војник, осветио Србе и пуцао на српског душмнина Анту Павелића(3)!

нкпо

НИКШИЋ НА МЕТИ: Када липе (не) миришу, од четника до жена!