Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ДЕЦЕМБАР 1944. ГОДИНЕ, ЗЛИ ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА: Почињу стријељања четника, партизани немају милости (4)!

Пишу: Милош К. Војиновић и Тадија Бошковић

Ранко Булатовић, у свом дјелу „Зидани Мост – тако је то било“, штампаном у Бијелом Пољу 2015. године, описао је пут Колашинске бригаде којој је и сам припадао, од поласка из Подгорице до Словеније и предаје партизанским јединицама.

 

 

  1. новембра 1944. у 14 часова: „Колашинска и андријевачка бригада креће са територије Љешкопоља у правцу Вјетерника преко Куча и Братоножића“.
  2. новембра 1944. ујутру: „Прелаз преко Мале ријеке са територије Куча према Братоножићима, наступање према Вјетернику, борбе са партизанима на Јелин Дубу. Положаји бригаде бомбардовани су од англо-саксонски авиона у Братоножићима“.
  3. децембар 1944. „Бригада из села Крш у Братоножићима под борбом напредује ка Ножици а затим ка Веруши гдје је стигла 7 децембра увече“.

8-14. децембар 1944. „Наступање под борбом са партизанима од Веруше ка Матешеву и Колашину у који су први одреди ушли 14. децембра 1944. године“.

14-21. децембар 1944. „Прикупљање народа и јединица, одмор бригаде у Колашину“.

  1. децембар 1944. „Покрет у правцу Мојковца. Заобилазак Мојковца и прелазак Таре код Поља. Заузимање положаја Крстац и Цер према Бурену.
  2. децембар 1944. „Напад партизана на бригаду са Бурена и Обода.

23-24. децембар 1944. „Покрет у правцу Бродарева.

25-27. децембар 1944. „Прикупљање у Жупи пријепољској. Пристигла јединица из андруијевачког среза са народом“.

  1. децембар 1944. „Покрет преко Пријепоља и Прибоја за Рудо“.

28 децембар 1944-9. јануар 1945. „Прикупљање у Рудом, одмор и формирање нових одреда. Павле је одбио предлог Ратка Парежанина да се подесним путем пребаце из Рудог за Словенију. 5. јануара 1945. године преформиране су јединице.

9-12. јануар 1945. „Покрет за Горње Рудине“.

  1. јануар 1945. „Покрет по цичи зими преко планине Семић. Услед снијега и мећаве група болесника са доктором Голубовићем грешком је пошла ка Рогатици. Ухваћени су 14. јануара и поклани од усташа на Палама на путу према Сарајеву.
  2. јануар 1945. „Стигли у село Браћеници подно Романије“.
  3. јануар 1945. „Кратак обрачун са усташама имао је Омладински пук“.
  4. јануар 1945. „Покрет за Соколовиће“.

16-22. јануар 1945. „Прикупљање и одмор у селима Соколовића. Сусрет са рогатичком бригадом. Овдје је стигла јединица Вуксана Цимбаљевића која је преко Санџака одступала са четничким јединицама из Србије. У овој јединици стигла је супруга Павла Ђуришића са сином. Састанак команданата одржан је 18-19. јануара 1945. на којем је Рачић открио издају Англо-саксонаца и владе Шубашића. Одлука да се иде за Босну у правцу Требаве“.

  1. јануар 1945. „Покрет преко Борике ка насељу Врапци“.
  2. јануар 1945. „Покрет преко планине Жљеб у правцу Олова и Кладња“.

25-26. јануар 1945. „Наступ ка Олову и Криваји. Борба за Кладањ у којој је највећи терет поднио четврти пук дивизије Лека Лалића“.

  1. јануар 1945. „Покрет кањоном Криваје. Ноћење у насељу Завала“.
  2. јануар 1945. „Покрет кањоном Криваје ка Возућој“.
  3. јануар – 3. фебруар 1945. „Прикупљање снага на територији Возуће и Озрена. Дио снага упућен је 1. фебруара ка Тузли“.

      5-7. фебруар 1945. „Демонстративни напад на Тузлу. Неуспјех и повлачење. Приликом напада пасивно су се држале локалне четничке снаге мајора Тадића са Озрена снага око 6000 бораца“.

9-10. фебруар 1945. „Прикупљање војске и народа у рејону села Свињашнице испод Озрена“.

  1. фебруар 1945. „Покрет ка Пашиним конацима, Долцу и ријеци Босни“

12-13. фебруар 1945. „Размјештање по селима између Долца и Маглаја“.

  1. фебруар 1945. „Покрет десном обалом ријеке Босне према Маглају по киши и снијегу. Већина народа и војника на ногама има распале опанке од волујске коже“.

14-17. фебруар 1945. „Боравак на територији недалеко од Добоја“.

17-18. фебруар 1945. „Распоред јединица на положаје Градачац, Дуге Њиве, Јелике, Манастирски конаци, Осечани, Српска Грапска и Брђани до Копривне које су предходно држале србијанске јединице. Боравак на простору Требаве. Борба са усташама и партизанима код Руданке од 20-22. фебруара. Састанак митрополита Јоаникија и капетана Алексе Лалића са Дражом. Састанак Павлов са Дражом, реферисање. Дража је предложио растурање војске у тројке. Павле са руководством сачинио је циркуларно писмо са предлогом покрета ка Словенији. Поновни састанак са Дражом у селу Модрич, свађе и мимоилажење. Испоставило се да Дража није упутио Павлу позив за долазак у Босну већ ђенерал Трифуновић..

На простору Требаве дошло је до масовног оболијевања и умирања од тифуса. Од тифуса је умро управник болнице, др Бабовић са сином“.

  1. фебруар 1945. „Наређено је да тифусари и тешки рањеници пређу скелама са лијеве на десну страну ријеке Босне, на терену Вучјака и Подновља“.

23-24. фебруар 1945. „Организација централне болнице у згради основне школе у селу Мајевац гдје је смјештено око 1000 болесника. Болница није имала хране, лијекова нити било каквих других потрепштина услед чега се свакодневно умире“.

  1. март 1945. „Наређено је да избјегли народ пређе са Вучјака на десну обалу ријеке Босне, на територију Кожуха. Смјештени су у згради основне школе и по кућама. У болници на Мајевцу остали су тешки болесници који се нијесу могли кретати. Заштиту им је пружао Омладински пук и Седми пук прве дивизије“.

7-8. март 1945. „У току ноћи, партизанске снаге, претходно инструисане од локалних четника које је предводио Бранко Ковачевић, напале су на седми пук капетана Ђура Иветића који је рањен, а затим подлегао ранама. У помоћ је прискочио омалдински пук. Дио партизанских снага продужио је ка незаштићеној болници. Кроз прозоре су убацили бомбе које су на комаде разносиле болеснике, а затим ушли у просторије и пуцњима у главу сваког који је давао знаке живота убивши више стотина болесника“. (У селу Мајевац, п.а.)

12-14. март 1945. „Борбе са партизанима који надиру од Тузле, преко Требаве ка Кожуху. Усед надирања партизана наређено је измјештање болнице из Кожуха преко Вуковића скеле за прелазак на лијеву обалу ријеке Босне, за Вучјак“.

  1. март 1945. „Недалеко од Дервенте, на Руданки, одржан је састанак ђенерала Драже Михаиловића са Миланом Аћимовићем и Иваном Павловићем који су као његови изасланици стигли из Беча. Из Словеније је стигао Бошко Костић, помоћник Димитрија Љотића. Дражи су предложили да са свим снагама пође за Словенију гдје би се ставио на чело покрета отпора. Дража Михаиловић је тај предлог одбио“.
  2. март 1945. Издато наређење јединицама да се спреме за покрет из Подновља ка Вучјаку. Извршено је реквирирање кола са запрегама ради превоза рањеника и тифусара. Смотру јединица и народа извршио је лично Дража. У говору је истако: „Да је тежак пут, којим се мисли прећи“. Колона је затим пошла ка Вучјаку. Народ и војска ноћ су провели на друму“.
  3. март 1945. „Колоне војске и народа и даље чекају на друму. Око два сата после подне друмом наилази луксузни аутомобил у којем се налазе ђенерал Дамјановић (обучен у чудну униформу), пуковници Љубо Јовановић и Синиша Оцокољић-Пазарац. Након што су продужили пут ка Загребу, наређен је покрет свих снага ка насељу Жеравац. У мјесту, налазе се усташке јединице у приправности које пропуштају војску и народ“.
  4. март 1945. „Логоровање у Жеравцу“.

20-25. март 1945. „Укрцавање рањеника и тифусара у вагоне теретних возова ради транспорта преко Хрватске за Словенију“.

  1. март 1945. „После подне, издато је наређење свим јединицама за покрет према Мотајници“.

26-29. март 1945. „Задржавање на територији Бела Брда и Корачићи на коју територију су стигле и снаге из Србије на челу са Дражом које су стигле са Вучјака на Мотајницу. Секула шаље из Загреба курире Павлу да се држи постигнутог споразума и да не скрећу са уговорене маршуте. Курири су нетрагом нестали!? Због непридржавања споразума са Секулом и усташама, композиције са рањеницима и тифусарима у вагонима задржане су у жељезничким станицама. (Дуго Село код Загреба, Окучана и Босанског Брода).

  1. март 1945. „Покрет у попдневним часовима уз десну обалу ријеке Саве, преко планине Мотајнице, разореног српског села Босански Кубаш ка доњем сливу ријеке Врбаса. Ноћни марш између села Бијесника и Каоча“.
  2. марта 1945. „Око подне претходнице су стигле близу ушћа Врбаса у Саву, на триторију Србца. Да би пресјекли покрет ка Врбасу, партизани Коче Поповића напали су на лијево крило колоне. Ноћни прелаз преко Врбаса у два чамца на по два мјеста по 15 особа. Прелаз се врши читаву ноћ под борбом. Прелаз штите први пук прве дивизије, четврти пук пете дивизије, дванаести пук осме дивизије и штабски батаљон. Штабски батаљон последњи је прешао Врбас. Њена три пушомитраљсца са оружјем су препливали хладни Врбас. Ђенерал Михаиловић са борцима из Србије остао је на другој страни Врбаса одсјечен од четничких снага Црне Горе“.

1-2. април 1945. „Логоровање у рејону Лијевча Поља између села Разбој и Петровог села. На овој локацији Павлове јединице чекале су босанске четнике Зарије (Захарија) Остојића и Славка Тешановића ради заједничког покрета ка Словенији. Задржавање на Лијевчу Пољу дато је довољно времена партизанским снагама и усташама да опколе четнчке снаге Павла Ђуришића“.

4-7. април 1945. „У цик зоре наређен је покрет преко Лијевча Поља ка варошици Топола по хладном времену, киши и магли. Услиједило је гранатирање далекометне артиљерије и бацача мина са лијеве обале Саве. Усташке снаге са тенковима нападају од Босанске Градишке на десно крило. Са десне обале Врбаса, иза леђа, нападају партизани. Јаки удари са свих страна прориједили су четничке редове. Највише је страдао Херцеговачки одред и Омладински пук. Капетан Симо Мијушковић са 80 Никшићана пао је у руке усташа. Комитет, комнда, болница, комора и избјегли народ смјештени су на простору села Разбоја. Испред саме цркве копа се гробница широка 50 метара у коју се сахрањени погинули на челу са попом Перишићем. Ноћ је пала. Наређен је продор ка Шибићевом Хану опасаном бункерима. Борба се води читаву ноћ. Усташки тенкови из митраљеза и топова отварају ватру на све стране.Четничке снаге и народ повлаче се ка Разбоју. Током дана 5. априла траје жесток напад усташа и партизана на херцеговце… Ноћ, 5. април. Павле је издао наређење за други напад ка Шибићевом Хану. Иза поноћи се очекује општи напад. Прије него су стигли до бункера, из сакривених тенкова по борцима је осута паљба којом је заустављено даље напредовање. Друмом од Бања Луке усташама стижу као појачање свјеже јединице… Одред партизана успио је да пређе Врбас и са леђа напада на четнике. Након крваве борбе, натјерани су назад у ријеку Врбас. Усташе напредују ка селу Разбоју. Павле са личном пратњом креће у пробој. Борци су бомбама успјели зауставити тенкове и усташко напредовање. Припрема се трећи напад за продор… Ноћ између 6-7. априла. Припрема се нови напад ка Шибићевом Хану. Увече, око 10 сати стиже писмо од Бранка Дрљевића, Секулиног изасланика… У таквој ситуацији доноси се одлука да митрополит Јоаникије, др. Јерговић и Саво Вулетић пођу у Босанску Градишку на састанак са Секулом Дрљевићем. Након преговора са Секулом Дрљевићем, Бошком Аграмом и Кривокапићем, у зору 7. априла вратио се Саво Вулетић са поруком „Предаја или уништење“. Митрополит Јоаникије остао је као таоц у Босанској Градишки. Павле је већ био издвоји одред са више од 1200 бораца. Одлучио се на пробој уз долину Врбаса ка Бања Луци. Ноћ 7. априла 1945. Преостало воћство и народ одлучили су на покрет ка Босанској Градишки“.

  1. април 1945. „Народ и борци осванули на друму. Наређен је покрет ка Старој

Градишки до које су први одреди стигли око подне. Прелазак преко ријеке Саве одвија се преко двије велике скеле. Прелаз је трајао све до следећег дана.

  1. април 1945. „Последњи војник ушао је у град – тврђаву Велику Градишку.

Болесници су смјештени у зграду болнице, а војска по осталим објектима без неког посебног распореда… Следеће јутро освануло је са усташким митраљезима на бедемима тврђаве упереним ка борцима и народу. Усташке старјешине су објашњавале да је тако наређено из Загреба док не дође Секула Дрљевић и преузме команду“.

  1. или 11. април 1945. „Око десет сати ујутру на балкону зграде команде

појавио се Секуле Дрљевић са сенатским грбом на капи, који је одржао говор војсци и народу. Образована је врховна команда на челу са Секулом Дрљевићем, војни суд и војни савјет. Јединице су распоређене у три бригаде. За команданта оперативних снага иманован је Бошко Аграм. Објављена су имена команданата…

  1. април 1945. „До средине дана команданти бригада формирали су јединице.

Послије подне издато је наређење за покрет из тврђаве. Прво је изашао избјегли народ за чијег команданта је умјесто Светозара Добрашиновића именован капетан Душан Милатовић из Даниловграда. Послије подне кроз капије града почеле су излазе јединице. Народ и борци смјештени су по селима око Окучана гдје су се задржали до 21. априла 1945. године.

  1. април 1945. „Наређено је припремање и покрет јединица. Око 5 сати послије подне, народ и војска кренули су главним друмом у правцу Новске, кроз попаљена и запустјела српска села подигнута дуж лијеве обале ријеке Саве“.
  2. априла 1945. „У расвит зоре колона је стигла у Новску у којој су већ биле смјештене хрватске избјеглице из Босне и Загреба. По хладној и јакој киши колона је наставила блатњавим путем ка Бановим Јаругама у које су стигли иза подне. Након краћег одмора и прикупљања колоне наставили су даље у правцу варошице Купине у чије предграђе је чело колоне стигло испред поноћи. Одмор и прикупљање већ искидане колоне трајало је до зоре.“
  3. априла 1945. „У рану зору наређен је покрет према Володеру у којем стижу око подне. Око 8 сати ујутру авиони су митраљирали и бомбардовали колону. Након три сата одмора наређен је покрет ка Поповачи кроз коју су прошли испред сумрака“…
  4. април 1945. „Без застоја колона продужава ка Иванић Граду у чијем предграђу је у саму зору наређен одмор. Послије кратке паузе, да би се склонили од авиона, прикупили и одморили, колона полази у правцу шуме са источне стране Иванић Града гдје се задржала до 26. априла“.
  5. април 1945. „Послије подне наређен је покрет ка Иванић Коштару кроз који током ноћи пролазе… Совјетске и партизанске снаге стигле су до Винковаца и Бјеловара. Наступају ка Загребу. Усташе и домобрани не пружају отпор већ приступају партизанима. Колона ужурбано наставља даље без задржавања“.
  6. април 1945. „Ноћ. Колона иде даље друмом кроз високу храстову шуму. Стижу до Копривнице у чијој се околини задржавају ради прикупљања и одмора“.
  7. април 1945. „Око два сата после подне наређен је покрет према Дугом Селу гдје је извршено прикупљање и нови распоред за покрет. Болница са тифусарима и рањеницима смјешта се у Дуго Село. Народ са збјегом кренуо је према Дубравама и Лупоглаву а затим преко Божјаковине ка Бјеловару. На путу сретају масе хрватског народа које из Бјеловара бјеже ка Загребу и није им јсано зашто избјегли народ иде у сусрет Совјетима. У рану зору стигли смо у Врбовец и Божице гдје смо се задржали до 4. маја 1945. године. Борбене јединице из Дугог Села крећу у различитим парвцима. Једна бригада пошла је ка Бјеловару, друга према Карловцу, а трећа је остала у околини Купинца. Остало је до данашњег дана нејасно да ли су Секулини емисари и официри свјесно раздвојили народ и војску упутивши их на разне стране како би пали у руке партизанима или је по средини прст судбине. Углавном, ови дани били су последња пропуштена прилика да се главнина четничких снага и народ пребаце преко Словеније у сусрет савезницима прије него су партизани затворили границе Словеније“.
  8. мај 1945. „Избјелички народ и борбене јединице свргавају Секулине старјешине и крећу ка Словенији. За прикупљање свих снага одређен је Зидани Мост у Словенији“.
  9. мај 1945. „Доласком на мост преко ријеке Сутле који дијели Словенију од Хрватске, припадници Секулине „личне гарде“ и официри бацају у Сутлу капе које су добили у Старој Градишки а на главе враћају шубаре са кокардама. Командант гарде Бурић кренуо је ка њима у пратњи усташа у намјери да казни „гардисте“. Био је у томе спријечен од „гардиста“ рафалима аутоматских пушака. Болница са рањеницима и тифусарима о којој се старао Илија Меденица преко Брежица креће ка Кршком. Око 4 сата послије подне, авиони којима пилотирају партизани, бомбардују и митраљирају колону војске и народа“.
  10. мај 1945. „Након непрекидног пјешачења колона је стигла на простор Радече, удаљен око 2 км. од Зиданог Моста. Друм који вијуга кроз клисуру закрчен је возилима, тенковима и артиљеријом која су оставили њемачки војници. Жељезничка пруга закрчена је вагонима. Партизани су напали колону у клисури. Развила се борба. Дјелови јединица успјели су да се пробију уз ријеку Саву, одакле су, раздвојени, кретали у разним правцима. Већина војске и народа пробила се уз долину ријеке Савиње у правцу Цеља. Неки су се упутили ка Љубљани. Тешки рањеници и тифусари, група од преко 300 болесника, заробљени су од партизана код Зиданог Моста. Побијени су и бачени у ријеку Саву“.

    9-14. мај 1945. „Прикупљена колона четника и народа у освит зоре пролази кроз Цеље које је окићено црвеним заставама, раније постављеним од партизана. Проласком кроз Цеље одреди се прикупљају ради доношења одлуке о даљем правцу кретања. Због напада партизана колона се раздвојила и кренула у два правца. Око 3000 четника и народа кренуло је у правцу Камника са намјером да преко планина стигну у Клагенфурт и Аустрију. Око 1500 припадника ове групе напали су партизани и заробили на челу са капетаном Милатовићем, командантом избјегличког народа. Ова група одведена је у логор код Камника у чијој су околини побијени сви мушкарци старости изнад 18 година. Предходно су били скинути у доњи веш, повезани телефонском жицом а затим стријељани без суда и утврђивања кривице. Колико ми је познато, из ове групе стријељање су преживјели Крсто Влаховић, Миладин Булатовић, Манојло Шћепановић и капетан Душан Милатовић.

Остатак групе на челу са капетаном Љубом Минићем, Милутином Јеловцем и Леком Шошкићем, мајорима Кујовићем, Касаловићем и Рајлићем успио је да се пробије и преко Караванки пређу у Аустрију. Код Марије Рајне опкољени су од Енглеза и разоружани а затим спроведени у логор Ветриње код Клагенфурта. У овом логору већ су се налазили словеначки домобрани, Љотићеви добровољци и други, укупно око 15000 особа са простора Југославије. Ове заробљенике Енглези су на превару, под изговором да их транспортују за Италију, возовима вратили у Словенију и испоручили партизанима који су их смјестили по разним логорима, највише у Марибору и околини. Из логора су партизани изводили одрасле мушкарце, везивали телефонском жицом и одвозили камионима на Похорје и друге локације око Марибора гдје су их стријељали без суда и утврђивања кривице.

Пролазећи кроз Цеље, сусрели су се колашински четници и њихови рођаци и комшије, партизани из Колашина. Милован-Мићо Булатовић, младић из Поља Смаилагића који је приступио четницима 1944. године, заостао је за колоном. У томе је наишла Осма црногорска бригада у којој је био командир чете Саво Булатовић из Ровачког Требаљева, у чину поручника. Саво је након сусрета и кратког разговора примио Милована у јединицу а након њега још двадесетак Колашинаца који су до Цеља били у четницима….

Група четника и народа бројности око 2000 особа у којој је био митрополит Јоаникије са свештенством и члановима Покрајинског комитета на челу са Савом Вулетићем такође је заробљена од партизана у околини Цеља. Митрополит Јоаникије и Саво Вулетић спроведени су за Београд ради саслушања. Остали заробљњници стрости изнад 18 година стријељани су на разним локацијама по Словенији.

Бројно највећа група четника и народа из Црне Горе, око 8000 особа прошла је кроз Цеље и упутила се ка Дравограду у намјери да се тамо сусрете са енглеском војном командом и од њих потражи заштиту. Долском пред Дравоград предходница четника у саставу од око 1000 бораца, обавијештена је да се у Дравограду налазе партизани па су покушали да се споредним путем пробију ка Аустрији. У подножју Караванки, у мјесту Црња, око 16. маја 1945. група је упала у партизанску засједу. Положили су оружје а затим су их партизани спровели у логор који се налазио у барутним магацинима недалеко од Камника. У логору су се налазили остаци раније заробљених четника. Сви они су стријељани или на други свиреп начин уморени у околини Камника.

Остатак колоне такође се кретао ка Дравограду. Пристигле су козачке и усташке јединице. Са усташама су стигли Бошко Аграм, Вукосав Дрљевић и Душан Кривокрапић. Код села Хруста испред Блајбурга прелаз су им запречили енглески тенкови. Иза 12 сати 15. маја 1945. у дворцу грофа Турн-Валсасина крај Блајбурга воде се преговори о условима предаје између британског команданта Патрика Скота, хрватског генерала Ивана Херчевића и Титовог мајора Милана Басте. Договорена је безусловна предаја која је требала почети иза 16 сати….

  1. мај 1945. „Испред збјега и команде црногорских четниких јединица које су бројале 7000 особа формира се делегација коју су чинили: проферор Велимир Јојић, адвокат Никола Јерговић, и мајори Мираш Савић и Васо Вукчевић. На енглеском језику сачињавају писмо у намјери да га предају енглеској команди. Умјесто Енглеза налазе на партизански штаб. Након неког времена у пратњи партизанске чете и њеног комесара враћа се профеоср Јојић. Дрхтавим гласом обавјештава народ и војнике де је Енглеска команда наредила да се предају јединицама Југословенске армије, да се врате кућама, да им неће фалити длака са главе. Под заштитом су Енглеске и Америке. Кривцима који су окрвавили руке судиће судови. Затим се обраћа партизански комесар који поручује: „Рат је прошао. Више Вам не треба оружје. Баците га на ону ледину“, а онда наставио: „Одавде ћемо поћи за Марибор а затим идете вашим кућама…“ Опкољени са свих страна, са цијевима енглеских тенкова упереним ка изнемоглом народу и војсци, преостали црногорски четници нијесу имали избора, предали су се. Војска баца оружје на гомиле, посипа га барутом и спаљује. Неки, у мањим групама, праве планове за пробој из обруча…“
  2. мај 1945. „У рану зору, са аутоматским оружјем упереним ка народу и војсци, прилазе из шуме партизани. Наређују покрет цестом ка Марибору. Војска и народ формирани по срезовима улазе у колоне и крећу из Плиберка, правац Превале. Ову јадну колону бахати пратиоци на коњима успут малтлетирају, пребијају људе, бичују, вријеђају, неке пљачкају и иживљавају се. Код Дравограда стижемо испред ноћи. Ту их је сачекала свјежа партизанска војска. Наређују да се из колоне издвоје жене и дјеца, да их наводно возом пребаце за Марибор. Времена нема ни за поздрав или преузимање личних ствари од старијих. Одрасли мушкарци настављају даље ка Дравограду. На мосту их сачекају партизани који по њима пљују и називају их погрдним именима. Неки су убијени на самом мосту и бачени у Драву. На пет километара од Дравограда, између цесте и ријеке Драве, колона је заустављена. Изнемогли и уморни поспали су по земљи гдје су сачекали јутро.
  3. мај 1945. „У 10 сати наређен је покрет ка Маренбургу. Успут, спроводници су се промијенили. Своје коње су предали одморним војницима. Партизански комесар успут вријеђа заробљенике. Наређују да се појединци издвоје из колоне. Убијају их на лицу мјеста. При проласку поред чесме спроводници не дозвољавају изнемоглим четницима или народу да пију воде. Неколицина су на лицу мјеста убијени. Колона је око 4 сата послије подне стигла у градић Озвати у којем се одржава митинг. Спроводници не дозвољавају грађанима да заробљеницима дају храну или воду. Након два сата наређен је покрет. Многи, изнемогли од болести и тифуса нијесу могли издржати даље. Падали су на цести и ту остајали. Колона је ноћу стигла на око 40 км. од Марибора, преваливши без хране и воде 80 км. од Пилберка.
  4. мај 1945. „Колону премучених и изнемоглих људи зора је затекла код електричне централе Фала. Ту је спроводнике замијенила нова, одморна партизанска војска. Пролазећи кроз градић Камницу, колону сусрећу јединице ОЗНЕ из Војводине. Од појединаца одузимају вриједне предмете. Ако се неко опирао, био је убијен. Кад су разминули Камницу, наређено је да узбрдицом трчимо ка Марибору. Ко би застао или пао, био је убијен од партизана. Доласком пред Марибор, колона је наставила кретање кроз град кораком. Грађани Марибора покушали су изнемоглом, знојавим и крвавих лица младићима да даду воду. Партизани из пратње воду су разливали по улицама не дозвољавајући контакт са заробљеницима. Колона је прошла мост преко Драве и наставила кретање ка југу. Смјештени су у логор ограђен бодљикавом жицом. Унутар логора налазио се 4-5 барака. У логору су били смјештени жене и дјеца одвојени прије два дана код Дравограда, које су возом пребачени до Марибора. Женама и дјеци наређено је да напусте логор. Њих око 2000 смјестило се на ледини недалеко од логора. Наређено им је да напусте Марибор. Након смјештаја у логор, наређено је да се издвоје младићи старости до 17 година. Око 250 младића који су се пријавили, партизани су одвели у непознатом правцу. Након овог издвајања партизани су организовали попис заробљеника у логору. У спискове су уношени лични подаци заробљеника и припадност по срезовима. До 7 сати увече пописано је око 5000 заробљеника из свих црногорских срезова. Међу њима налазили су се заробљеници из срезова пријепољског, сјеничког, прибојског, новопазарског и граховског“.
  5. мај 1945. „Жене и дјеца око логора покушавају да дотуре храну и воду својима ближњима, затвореним у логору. Партизани их у томе спречавају. Око 9 сати одводе жене и дјецу од логора. То је било њихово последње виђење са браћом, мужевима, очевима… Убрзо у логор долази 5 камиона на чијим се каросеријама налазе партизани. Старјешина партизанске јединице попео се на сто и окупљеним логорашима саопштио да ће из логора прећи у касарну Краља Петра која се налази у близини. Тамо су бољи услови смјештаја. Комисија која се налази у касарни издвојиће људе до 25 година старости и задржати их у војсци. Обвезници старости од 25-40 година биће задржани на радовима. Старији од 40 година биће упућени кућама јер је Тито прогласио амнестију. Издвајање ће трајати неколико дана па требате бити стрпљиви јер команда није у могућности обезбиједити храну… Убрзо ће се показати да је говор овог старјашине, као и долазак других партизанских официра у логор који су обилазили своје рођаке, био вјешто смишљени трик како би се заробљеници смирили и не би пружали отпор.

Старјешина је затим прозвао 100 људи по раније сачињеном списку из среза андријевачког да се укрцају у камионе. Након два сата камиони су се поново вратили и одвезли нову групу од 100 људи из среза андријевачког. До ноћи су извели још једну групу од 100 људи из логора. Умјесто у касарну, заробљеници су вожени на обронке Похорја и тамо стријељани“.

20-30. мај 1945. Партизани су наставили са извођењем заробљеника из логора и стријељањима, све док нијесу завршили до последњег, без суда и суђења. Ријетки су они који су преживјели стријељање и о том страшном злочину без преседана у савременој историји дали исказе пред разним комисијама или касније објавили у књигама и часописима“.

(наставиће се)

 

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

БРАНЕ, АЛИ НЕМА ОДБРАНЕ: Катнић био господар живота и смрти, ДПС га представља као пензионера са хербаријумом!

ДАН СЈЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ХОЛОКАУСТА, ГЕНОЦИДА И ДРУГЕ ЖРТВЕ ФАШИЗМА, ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК АЛЕКСАНДАР: Памтимо и поштујемо дубоке и болне ране нашег народа!

ГРУ ВЕРЗИЈА: Равногорска вила!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

мили5

“БРАЋА”: Српски министар кренуо у Јасеновац да се поклони српским жртвама, па депортован из Хрватске!

Draga-Mastilovic

ДРАГА МАСТИЛОВИЋ: Хитлерове сјенке над Балканом!

рајнке3

ШУШКА СЕ, ШУШКА, РАЈНКЕ ТРАЖИ ОД МИЛОЈКА: Јача борба против “српске пријетње” и Русије, Додик пресрдачно дочекан, Срби могу у владу, али да подрже санкције Москви!

мито

КРУПНЕ ПРИМЈЕДБЕ НА НАЦРТ ЗАКОНА ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ: Нема политичке воље да се сузбије мито и злоупотреба државних функција!

JEVTO-ERAKOVIC-1000x555

ЈЕВТО ПУЦА ИЗ СВИХ ХАУБИЦА И ЗОВЕ БРИСЕЛ: Андрија и Милан на вјежби са бојевом муницијом, НАТО да интервенише!