Показало се да су покушаји наметања политичких рјешења из иностранства током година само погоршавали стање и продубљивали разлике унутар БиХ. То је чињеница и турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган је приликом своје посљедње балканске турнеје на њу јасно указао без обзира на то што и Турска свакако има неке своје идеје о пожељним исходима кризе која већ дуго разапиње БиХ и чини је нефункционалном државом, у погледу чије је будућности на дуже стазе тешко бити оптимиста.
Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” исламолог и бивши српски дипломата Дарко Танасковић поводом Ердоганове посјете БиХ и Србији и порука које је том приликом високи турски званичник изрекао.
– У сваком случају, трајно решење не може доћи споља, што не значи да коректно посредовање без скривених агенди и селективних притисака није добродошло – поручио је Танасковић.
ГЛАС: Посљедњих дана свједоци смо све већих дипломатских акција када су у питању земље западног Балкана. Именују се нови специјални изасланици од стране Њемачке и Француске. То најављују Словенија и Грчка. Откуд одједном толико интересовање за ове просторе?
ТАНАСКОВИЋ: У пренапрегнутој и неизвесној атмосфери велике светске поларизације између тзв. “колективног Запада”, који није само на западу, и Руске Федерације, услед покретања рата у Украјини, као и увек у прошлости, на актуелности добијају и све проблематичне ситуације које у другим деловима планете носе одређене импликације за супротстављене таборе, односно за које се претпоставља да би се актуелна конфликтна динамика могла на њих одразити на начин који за велике актере сукоба није неутралан. Балкан је традиционално једна таква зона преклапања интереса, а посебно је осетљива јер се налази у Европи. Зато би сви заинтересовани, а пре свих Европска унија, ваздашњи мешетар Велика Британија и регионални актери, а наравно и САД, које свој национални интерес виде, како је говорио Џорџ Буш старији, на свакој тачки глобуса, желели да се активно укључе у решавање овдашњих спорова. Неки би да посредују, а неки да намећу решења.
ГЛАС: Да ли у том контексту можемо посматрати и балканску турнеју турског предсједника, за коју је рекао да је организована како би била поправљена нарушена стабилност у региону? Да ли су то стварни мотиви?
ТАНАСКОВИЋ: Нема сумње да Ердоганови потези припадају том општем повећаном политичком активизму у вези са догађајима и процесима на Балкану. У координатама неоосманистичке, спољнополитичке доктрине, Балкан је један од турских приоритета. Као најснажнија држава у ближем окружењу, која је и балканска, Турска настоји да се афирмише као доминантна макрорегионална сила, што, са променљивим успехом, покушава и у неким другим деловима света, на пример на Блиском истоку и у Закавказју. У том смислу, ако изузмемо њен историјски ривалитет са Грчком, која је до пре извесног времена такође претендовала на регионално предводништво, посебно у контексту евроинтеграционих процеса, Турска у овој фази свог укупног наступања настоји да успостави што чвршће и конструктивне односе са свим балканским државама. Зато верујем да би се Ердоганово залагање за мир и стабилност, у садашњим општим околностима, могло оценити као промишљено искрено, тј. као плод уверења да дугорочним плановима и интересима Турске највише одговара спокојан Балкан, са Анкаром као утицајним модераторским чиниоцем.
ГЛАС: Како гледате на поруке Ердогана, а којих, бар оних званичних, није било много? Он је приликом посјете БиХ рекао да три народа морају сами одлучивати о својој судбини.
ТАНАСКОВИЋ: Искусни и опрезни државници никада одједном јавно не шаљу много порука, већ само оне за које им је у датом тренутку најбитније да буду схваћене као кључне и израз политичког става државе коју представљају. Очигледно је да је турском председнику било битно да поручи, како балканским домаћинима тако и Европи и међународној заједници, да је све регионалне спорове потребно решавати мирним путем и дијалогом, да одлуке треба да доносе непосредно инволвирани субјекти и да се ове не смеју наметати са стране, укључујући и наговештену намеру проблематичног “високог представника” Кристијана Шмита – заправо неких снага у ЕУ, да на месец дана пре одржавања избора у БиХ мења изборна правила.
ГЛАС: Он је овом приликом упозорио представнике бошњачких странака да се чувају Запада?
ТАНАСКОВИЋ: Порука Бошњацима да се не поуздају у наводну наклоност Запада, која није мотивисана истинском бригом за њихову судбину, већ је локални сегмент антируске и антисрпске кампање, требало би да буде озбиљно примљена у политичком Сарајеву. Некима се то, међутим, није допало, о чему сведоче и веома хитре негативне реакције Златка Лагумџије и Фахрудина Радончића који је чак изјавио да Бошњаци треба да буду прозападно оријентисани, а не некакав “неоосмански колонијални привезак”.
ГЛАС: Колики је утицај турске политике у БиХ, те да ли очекујете да након ове његове посјете бошњачке странке ипак мало “спусте лопту”?
ТАНАСКОВИЋ: Утицај турске политике у БиХ никако није занемарљив. Турска је на много начина и у разним видовима присутна у земљи, а код бошњачке популације традиционално ужива нарочите симпатије и углед, а буди и очекивања у погледу заштитничког капацитета. Ердоганово противљење идеји о промени изборних правила непосредно пред изборе одговара Бошњацима. Не очекујем да се у наредних месец дана ублажи предизборна реторика за коју се најрадикалније определио лидер СДА Бакир Изетбеговић. Напротив! У зависности од изборних резултата и реакције коју ће произвести у трима национално-политичким корпусима усмераваће се и политички живот и пратећа реторика. Мада бих волео да грешим, тешко ми је поверовати да ће начелно Ердоганово указивање на једини исправан пут договарања између Бошњака, Срба и Хрвата битније допринети, како сте се изразили, “спуштању лопте” од стране тзв. “пробосанских” снага, поготово ако буду задовољне изборним резултатима. Много ће зависити и од развоја догађаја у суседству и на ширем међународном плану.
Подизање љествице
ГЛАС: Како бисте оцијенили садашњу спољну политику Турске према ЕУ, Америци и Русији?
ТАНАСКОВИЋ: Основно обележје спољнополитичког постављања Турске јесте да она себе без икаквог комплекса сматра и настоји потврдити, ако треба и наметнути, као равноправног партнера свим најутицајнијим протагонистима у међународним односима. Од када је на власти, турски председник Ердоган је у овом погледу самоувереног и амбициозног наступања знатно “подигао лествицу”. Према Западу, иако је његова држава важна чланица НАТО-а и формално кандидат за чланство у ЕУ, он гаји дубоко неповерење и сматра га ендемски антиисламским, док је однос Турске и Русије трансисторијски ривалски, али реалполитички и реалекономски прагматично партнерски. Турска настоји да максимално валоризује своју компаративну предност држања отворених врата према свим главним непосредним и посредним актерима кризе изазване ратом у Украјини. Иако је понекад могло изгледати другачије, она никада није нечији “извођач радова” и увек јој је у првом плану сопствени државно-национални интерес.
