Пише: Дарко Јововић, књижевник и новинар
Када се истински загребе по историјским чвориштима народа мога, наобручаним ватреним жаокама, животним жилиштима, укрштеним мачевима, сеобним стријелама и каменим годовима и омиришу крвава нам станишта свезана за небо и родне бразде засијане сјеменом витешким, свака, иоле, духом праведника опитомљена душа, осјетиће сласт благородних сокова који ће је напојити сладостима васкрсења која су нас враћала из мртвих, племенила наш ход и бодрила да је Свевишњи на нашој страни.
Ти сокови су наша крв тајанствено, венски испреплетана по читавој васељени као штит саздан за спас Србинову и лијек за јек прадједовски, засјечен испод кора најљепшух изданака од којих сазидасмо славу свих Видовдана, јачих од свих издаја, диоба и нерода нашег.
Ти сокови, заслађени молитвама, су отварали врата сванућима и кад је било бесмислено помислити да нам има спаса. А свака наука је остала нијема пред сазнањем да згаришта и пепелишта исијавају чудесну енергију од које се праве нове колијевке за оне који се једино Бога плаше. А то нијесу колијвевке иновјерне већ оне васкрсле из заклетве давно дате плодиштима гдје су се бесмртни купили док су светиње садили тамо гдје се показало да је невјерама и птицама убицама тијесно, а праведницима угодно и благославено и онда кад се душа од тијела одвајала.
Те челичне наказе пуне мржње и смрти, у инвазији која потире све човјечне норме, засијаше наша родна поља и висове горске и прије 24 године мислећи да је дошао крај роду моме. Но, молитве, вјера, љубав и нада бијаху гаранција да род мој издржати може и јаче погроме од овог који осмислише блудници којима ништа није свето, па ни дјечија суза, па ни смртни крик мајке која доји своје чедо.
Убијали су тада невине, дјецу, оне чија рука није за пушку, рушили зграде, путеве, породилошта, животна гнијезда пунили отровима, вјерујући да нам спаса нема и да ће нам тако моћне челичне птице убице са кишом граната и бомби и помен сахранити за вијек вјекова. Мислили су да су наши невино убијени њихов тријумф, заборављајући да они на жртву спремни тријумфују над убицама кад Господ испред њих испостави вагу на којој се премјерава гдје ће и куда ће ко и да ли ће и послије заласка сунца моћи цвјетовима да се похвали.
А и ми се вечерас овдје на овом племенитом сабрању можемо похвалити да је вријеме за нама показало, да је наше цвијеће неуништиво, да стасава, румени и мирише, да блажи ране и опомиње да род наш сјемени и кад га наше сузе заливају.
Увјерен сам да насупрот нашег цвијећа далеко од очију наших, али блузу нашој клетви, станују они који се гуше у сопственом губитку важности и презиру сваког ко до човјечности држи.
А у том презиру станује највећа казна за бјелосвјетске тиране изопачене свијести, коју потписује неслаломиви дух страдалника, довољно моћан да убицма невинух не да заспати у тренутку кад све би дали на овом свијету да им сан падне на очи. У нашим изнуђеним клетвма, станује наша побједа, јер ко је год такао тамо гдје се светост косовска исијава тај је закуцан на стубове срама, без наде да му спаса има, не само на земљи, него ни под земљом.
Ми смо ту своји на своме на светим земљама светих бесмртника, а њих нигје нема, они постоје једино у својој немоћи и сазнању да су далеко и од Бога и од људи, осуђени да ужасним привиђењима чашћавају своје безродне болесне страсти.
Мој род је род од рода, мој род зна да пјева и кад гине. Памтимо то и ми данас живи, јер су нам очи и након скоро двије и по деценије од НАТО бомбардовања светог нам грумена земље пуне суза за изгубљеним цвјетовима, а срца наоштрена пркосом који пој пркосни исијава.
Из те пјесме се рађају спремници упућени да продуже род и опомену оне који за рода нијесу достојни да гријех никад не застаријева. Та пјесма рода мог се до неба чује. Пјесма рода мога је најбољи лијек за наше ране и поразе. Том пјесмом молитве се хране. Од те пјесме и Богу је угодно. То је она пјесма која из отрованих поља мржњу исисава и у житишта их плодна поново претвара.
Пјесма рода мога мирисом божура васкрсава, и тамо гдје нас тренутно није, она не силази са усуна Немањиних и Савиних потомака, она нас са неба подучава и води како и куда кад зли вактови и зли људи кидишу душу, обичаје и вјеру да нам затру.
А вјера рода мога је јача од свих безумних и злих силеџија. Показало се да гранате не могу оборити и сахранити ни славу, ни вјеру рода мога. А ту славу и вјеру немају они који су мислили да ће нас својом невјером и пакленим поклонима са неба преселити у прошлост. Небо им је зато отказало гостопримство, јер небо је наше, а не оних којима је љубав увијек била страна ријеч.
Преварила су се та испразна бића лишена љубави да је онај дио мог невјерног рода гарант њихове доминације. Вјера мог рода побиједила је и и њих и наше невјернике.
А наши невјерници закржаљи на сиси нам родној, су највећа губа за род мој вјерујући. Они су нам тежи од рана са којим нас туђини даривају, јер су невјера наша. За њих се ми највише молимо, да им Свевишњи разум поврати, јер нас је исто млијеко задојило. А кога млијеко мајчино разгуба од тог рода више нема.
Роде мој, молимо се за рођене и одрођене и за оне нерођене, јер без рода рођеног ми нијесмо род, него нерод. А бићемо нерод ако нам се род не буде молио на праговима родним да нам сјеменишта не подивљају.
Због молитве рода нашег пређашњег, због рода косовског, због рода Србиновог, наше су душе праведне господариле небом и прије 24 године, иако су они без душе мислили да су нам и небеса заузели и отели. Небеса су Божија, а чим су Божија она су и наша, јер род мој зна кад му је најтеже Бога да призове за спас. Тај зов је наш крст суђени, он нас је и тада наоружао оружјем родним и спасио нам род, јер смо подигнутим светињама, кајањима, опроштајима и молитвама враћали дугове спаситељу нашем. Он нас је и тада напојио вјером и засијао сунцем које истоком разагони облаке смрти и прави пролаз за род, за љубав, за човјека.
(РИЈЕЧ ИЗГОВОРЕНА НА ТРИБИНИ „НЕПОБЕДИВИ ДУХ РОДА МОГА“ ОДРЖАНОЈ У ПОДГОРИЦИ ПОВОДОМ 24 ГОДИНЕ ОД НАТО БОМБАРДОВАЊА СР ЈУГОСЛАВИЈЕ)
