Пише: Тодор Петровић

Кад хоћеш да учиниш нешто нељудско и прљаво, ако већ мораш и пристајеш, најмање ће бити рђаво, а опет остаје рђаво, ако то учиниш отворено да је свима јасно шта ти је намјера. Тада ћеш и некако заслужити некакав респект, рећи ће они које поганиш – макар је отворен, има свој став какав год био.

Али ако своје непочинство покушаваш забашурити и оправдати некаквим имбецилним разлозима онда је погинула и посљедња мрва људског у теби, ако је и било умајице. То је као да ‘оно’ упакујеш у целофан и ставиш машницу. А оно опет остаје оно и још грђе базди.

О чему сам почео ову причу непријатног задаха.

Требала синоћ у Даниловграду у Завичајном музеју да се одржи промоција једне књиге.

Све било заказано, договорено, плаћено и најављено. План био да се Бјелопавлићима представи књига Милутина Мићовића „Луче у тами Црне Горе“.

И не би био проблем ни садржај књиге, дебеле ионако ријетко ко чита – ријетко и цензори; нити би била греда што ће је промовисати један свештеник Предраг Шћепановић, и народни посланик „просрпски“ Драган Бојовић, чији је рођени брат, по свештеничком рангу, још значајнији свештеник – епископ Кирило; проблем је што је и ауторов брат свештеник и то не било који, него главом митрополит црногорски Јоаникије. Још већи је проблем и голема мука хоће ли и колик јед код власника ДПС – а Ђукановића изазвати ситуација да се у општини у којој они још коју седмицу држе власт промовише ишта српско и ишта што би и у фолкорном смислу могло имати додира са „црквом Србије“, како они комунистички пизмаво зову Српску православну цркву.

Организаторима промоције јуче је од начелнице Даниловграда Зорице Бебе Ковачевић, преко њене доглавнице и директорице локалног Центра за културу Наташе Вулетић, стигао абер да се најављена промоција не може одржати јер „имају анонимну дојаву да ће неке групе доћи да направе неред“.

Када су ови рекли да о томе треба да обавијесте полицију, а не њих и да ће они свакако промовисати књигу како је најављено услиједио је, након конуслтација на линији Наташа – Беба нови још тањи и ступиднији разлог за неодржавање промоције у Завичајном музеју.

Организаторима је речено да је простор окречен и да због тога не може бити одржана промоција. Нијесу ваљда Беба и Наташа зебле да би неко од присутних дошао у искушење да на празном и бијелом зиду напише „Мило лопове“.

Није евентуални страх имао основа, не би то никоме од присутних пало на ум, једноставно то је пристојан и уљудан свијет, који не псује, посебно не барјачи са опште познатим стварима, какав би био садржај тог графита који приличи каквој позиди или потпорном зиду.

Свакако свима је јасно шта је овдје било на сцени. Партија ДПС је у расулу, њен предсједник и власник Ђукановић се не понаша разумно и сада је у њеним редовима велика психоза – шта да се чини да се шефу покаже да су још на окупу и уз њега и на фону његове мантре о непријатељској цркви и српству. То је прост и неразуман страх шта ће се допасти газди. Шта год да урадиш нијеси начисто јер је он као рањени и безуби лав који све љуће режи мислећи да нико не зна да је обезубио.

Могла би ова прича имати и сатирично спортски угао. Беба је бивша и кажу талентована рукометашица па би се могло рећи да је овај пут направила преступ. Не да је нагазила линију седмерца, него је у спорном простору стала и налазила смијешне разлоге да се оправда. А публика пуца од смијеха.

А Наташа је опет супруга Милорада Вулетића, бившег градоначелника Даниловграда, бившег посланикаДПС – а и бившег атлетичара. У свему је бивши. Ова сад Наташина игра личила би на немогућу атлетску дисциплину полумаратон с препонама.

Бебо не лопта се тако са пристојним људима, нити се Наташа тако трчи на дуже стазе.

А за Милорада, подсјећање ко је заборавио. То је онај посланик што је стално говорио са једном придигнутом обрвом, то су они људи што су сваки трен спремни на јакање. Или тако само хоће да личе.

А наћошки се на једну страну и придигне раме контра обрви, као да ће да лелече.

Ето такви спорташи и прозаични ликови кроје капу, још коју седмицу Бјелопавлићима.

А за аутора ове и свих књига једно подсјећање на сличне проблеме са сличним умовима Бранка Ћопића.

Написао Бранко кратку „Јеретичку причу“. Доброћудно се у њој насмијао претходницима и идеолошким прецима Зорице и Милорада, комунистичким апаратчицима из шесдесетих. На сигнал Броза у брозним временима, узело га на зуб и кусо и репато. Остао сам и уплашен, само са својим страховима. Сједио у Клубу књижевника и на његово запрепашћење за његов пусти сто дође Андрић. Бранко збуњен мислећи да велики писац не зва у каквој је неприлици његов земљак ћути и слуша премишљајући да ли да му каже да бира боље друштво.

Кроз општу причу о животу и писању Андрић као успут само провуче – „видиш ли ти шта они раде“, мислећи на однос партије према његовом саговорнику. Настави Андрић даље причу од прије са још више затеченим Бранком и на крају му при поздраву кратко рече „пиши Бранко романе, дебеле књиге нико не чита“. Мислио је генијални писац да дебеле књиге не читају цензори и ови што забрањују промоције. Они само гледају ко је ту књигу похвалио или ко је носи под мишку. Не контају они књиге, посебно не оне свевремене. Њима је најмилије и најјасније штиво говор вође партије.