Православни хришћани данас обележавају Велики петак, у знак сећања на дан када је Исус Христос распет на крсту на Голготи. Пошто је то за хришћане дан велике жалости, Велики петак се обележава строгим постом, уздржавањем од било каквог весеља и прослава, а такође у народној традицији је да се тог дана не раде послови у пољу и у кући.
Велики петак се сматра најтужнијим даном хришћанства и на тај дан се не служи литургија у црквама, осим ако се поклопи с Благовестима. Од великог четвртка до Васкрса не оглашавају се звона на црквама, јер су она у православној цркви знак радости.
Православни хришћани у недељу обележавају Васкрс. Васкрс је највећи хришћански празник. Њиме се обележава догађај који је сама суштина Хришћанства. Установљен је у спомен на васкрсење Исуса Христа, о чему сведоче Јеванђеља.
Васкрс увек пада у прву недељу после пуног месеца иза пролећне равнодневнице и зато се не празнује истог датума. Може пасти од 22. марта до 25. априла према јулијанском (од 4. априла до 8. маја према грегоријанском календару). Претходи му Велики пост од седам седмица. Код Срба, уобичајено је да се овај празник честита са “Христос васкрсе” а одговара се са “Ваистину васкрсе”.
И поред великог значаја који има, Васкрс није толико богат обичајима као Божић, а разлог за то је, како се претпоставља, управо његова покретљивост.
Обичаји везани за овај дан, повезани су са црквеним учењем и црквеном праксом, а једна од специфичности Васкрс јесте у томе што је Српска православна црква усвојила неке паганске ритуале, дала им хришћански печат и везала их за празник.
Истовремено, народ је усвајао црквене ритуале, попут причешћа, и интерпретирао их на свој начин.
Народни васкршњи обичаји нису били везани само за тај дан, већ су се одигравали и раније, а пример за то је последња недеља поста, која се назива Великом недељом, као и поједини дани у њој, попут Великог четвртка и Великог петка.
Обзиром да се Велики петак сматра даном када је Христ разапет на крст, све се тада одвија у знаку тог тужног догађаја.
У појединим крајевима Србије веровало се да се тада све зауставља – воде и ветрови, а земља се тресе, а у складу са тим и народ се понашао – жене у Хомољу нису се умивале и чешљале на тај дан, а у Поповом пољу сељаци нису радили ништа са иглама или ексерима да не би повредили Христове ране, а нису пили ни вино јер су сматрали да тако пију његову крв.
Забрањен је био рад и у кући и на пољу, а једино што је било дозвољено јесте припрема за прославу Ускрса, пре свега фарбање јаја.
Управо фарбање јаја јесте најупечатљивије обележје овог празника, а улогу јајета појачава чињеница да се оно сматрало извориштем живота.
Ускршња јаја се најчешће фарбају на Велики четвртак и Велики петак, а према народној традицији, тај посао су могле да обављају само одређене особе и то стриктно поштујући одређена правила.
Иако су коришћене разне боје, црвена се једина сматрала обавезном, а у неким деловима Србије и једином дозвољеном бојом, на шта, на неки начин обавезује и традиција, јер, према предању, један од војника који је чувао разапето Христово тело, рекао је да ће Христ устати ако печено пиле оживи и снесе црвено јаје.
Тако је и фарбање јаја у црвено настало као успомена на тај догађај.
Са тиме је почињао “мрс”, а постојао је обичај да се јајима деци трљају образи, и да се укућани умивају водом у којој су јаја преноћила.
Ипак, ни сва црвена јаја немају исти значај, јер се највише уважава прво обојено јаје, које се у народу назива чуваркућа, чувар, стражар, стражник.
Прво фарбано јаје користило се и за заштиту усева, па се често закопавало у двориште или њиву, али је према народном веровању требало бити опрезан са њим, јер је погрешно руковање могло да донесе штету.
Други важан обичај, везан за овај празник, је причешће, које се, осим у цркви, обављало и у природи.
У Шумадији је био обичај да се причест обави у природи, једењем пупољка леске или глоговог листа и исповедањем, у источној и јужној Србији, такав ритуал се звао комкањем, а током њега, пре ручка су се дренове ресе, траве здравца и парчићи ускршњег колача потапали у вино.
Ту “комку” морали су да пију сви укућани, након чега су прескакали секиру на прагу куће изговарајући жеље за срећу и напредак.
Не треба заборавити и да Васкрс представља крај седмонедељног поста, када се у кућама приређује свечани ручак, мада је у неким деловима земље био уобичајен ручак целог села пред дрветом – записом, а оно што је обавезно било за тај обед јесу ускршњи колачи и ускршња печеница од прасетине или овчетине.
