Сви су чули за херцеговачко село Међугорје, у широј долини Неретве, настањено римокатоличким житељством. Oво кршевито мјесто, чије је становништво некад преживљавало узгојем дувана и лозе, данас је планетарно познато светилиште. Примарни разлог данашњег статуса Међугорја је догађај из љета 1981. када се тамошњој дјеци наводно указала Богородица на једном узвишењу. Премда је сама Света столица у најмању руку резервисана према међугорском случају, то није обуздало ово, до скоро пасивно и забачено село, да постане мјесто масовног ходочашћа римокатолика и других хришћана.
За неколико десетљећа дошло је до експлозије туризма у читавој међугорској околини, до урбанизације и масовне изградње туристичке и угоститељске инфраструктуре. Према статистикама, овај нагло обогаћени крај је годишње посјећивало преко милион туриста до пандемије ковида!
За разлику од наведеног мјеста Доње Херцеговине, Цетиње је некадашња пријестона варош, која је у посједу видљивих и опипљивих општехришћанских светиња. Вјерујемо да је многима познатно да се на Цетињу, између осталих светиња, данас налазе: нетељна десна рука Св. Јована Крститеља, честица Часног Крста и икона Богородице Филермосе. Нећемо детаљније приповједати скорији пут ових светиња, како су реликвије са Малте доспјеле у Русију, како су трудом царице Марије Фјодоровне спашене у невријеме бољшевичке револуције, те како су посредством митрополита Антонија Храповицког и руских царистичких бијелих избјеглица доспјеле у Југославију, и коначно, преко младог краља Петра II Карађорђевића и патријарха Гаврила Дожића, у Црну Гору. То читалац може да истражи.
За разлику од магловите и медијски увеличане „међугорске Госпе”, ове три универзалне хришћанске светиње, а поглавито рука Јована Претече, треће личности цјелокупног хришћанства, највећег између рођених од жена (Лк. 7,28), она рука која се подигла изнад главе Спаситеља, крстивши га на Јордану, а онда и честица Часног Крста на коме је разапет Господ Исус Христ, и икона Филермоса за коју се вјерује да је лично рукотворио апостол и јеванђелист Лука, неспорне су светиње за читав хришћански свијет. Да ли је то довољан потенцијал да Цетиње постепено постане „црногорско Међугорје”? Може ли читалац да замисли Цетиње, ако не са међугорских милион, а онда бар са пола милиона гостију годишње, са свих меридијана хришћанске васељене, Цетиње које досеже вискок стандард од вјерског туризма и пратећих врста те привредне гране?
Грађанство Цетиња не може да уређује унутрашње прилике у Митрополији, као што може у својој општини; немају то право. Свиђала им се Црква или не, она је аутономна установа и могу само да коегзитирају са њом. Међутим, умјесто да коегзистенцију, на коју су осуђени, усмјере на сарадњу, на своју корист и просперитет града, фрустирано Цетиње преманентно бира сукоб. Манифестације пријестоне конфликтности и одијума према Српској православној цркви су безбројне: блокирање пута и спријечавање свештеника да врше службу на Ивањдан, покушавај српијечавања чина устоличења цетињског владике, напад на цетињске богослове, напад на ђаке испред Цетињског манастира, све то у задњих годину дана, и сијасет сличних испада. С друге стране, Цетињски манастир не би изгубио ништа кад би се комплетно Цетиње раселило, штавише, повратио би монашку идилу минулих стољећа, а Цетињској богословији можда вакат да се пресели у срећнију средину. Губитник је увијек само Цетиње.
Ово је слика и прилика до чега могу да вас доведу неконтролисано самољубље, затворена полуплеменска свијест и безразложно тјерање ината у свакој прилици. Али, шта је ту је. Цетиње је можда могло бити другачије, а можда и није, јер се не могу лако занемарити споља невидљиви менталитетски фактори.
Извор (фејсбук), Горан Гарчевић